Ozbiljna kritika je poražena  

Mladi pesnici pevaju o svetu bez nade, svetu redukovanih vrednosti, bleštavim slikama ubrzanog savremenog života

Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”, u biblioteci „Posed poetike”, objavila je knjigu eseja Milete Aćimovića Ivkova (1966), pesnika, esejiste i književnog kritičara i odnedavno glavnog urednika „Književnog magazina” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srpskog književnog društva, pod naslovom „Svet i pesma”. Ivkov je autor zbirke pesama „Dno” (1995). Za poeziju je dobio „Brankovu nagradu”, a za književnu kritiku nagradu „Milan Bogdanović”. Voli da kaže da živi u Beogradu i Banovom Polju, u Mačvi. U knjizi „Svet i pesma” nalaze se ogledi o našim najstarijim i najuglednijim pesnicima, kao i pesnicima srednje i mlađe generacije.

Ko su, po vama, najveći živi srpski pesnici?

U zavisnosti odakle se gleda i čime se meri, a mera valja da bude visoka, „najveći” su oni u čijim se pesmama, kako je govorio Jovan Hristić, iskazuje visok nivo verbalne artikulacije, univerzalnost i dubina. Sa te osnove motreći, u takvom zbrajanju, imena Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića i Borislava Radovića – ne mogu se zaobići. Najpre zbog izrazite književnoumetničke vrednosti njihovih opusa, a potom i zbog znatnog poetičkog uticaja na tokove naše žive književnosti.

A ko su najveće nade?

Ako još nismo izgubili svaku nadu, a pogotovo onu koja računa da se i u budućnosti poetski sušto i odgovorno misli i govori, valja sa dobrim razlozima pomenuti imena: Čarne Popović, Petra Matovića, Vladimira Stojnića... Njima pripada budućnost, a nama o(p)staje nada.

O čemu pevaju mladi pesnici?

Kada ne oponašaju tuđe mode i modele onda, iz perspektive vlastitog jednodimenzionalnog iskustva, uglavnom pevaju o svetu bez nade. Svetu redukovanih vrednosti, bleštavim slikama ubrzanog savremenog života i saznanjima izrecivim jednostavnim jezikom: glasno, jetko i, često, bez dubine. To je za utehu smisla malo, a za potpunu vrednosnu overu, ipak, nedovoljno. Otuda nada...

U kojoj meri naši pesnici prate tokove savremene evropske poezije?

Ukoliko prihvatimo činjenicu da tzv. evropska poezija nije monolitna celina, a pogotovo da u savremenim evropskim kulturama poezija nema ni približno visoko mesto i uticaj, onda jednostavan odgovor da naši pesnici srazmerno prate aktuelna zbivanja – ne zadovoljava u potpunosti. Jedno je vidno: intenziviraju se kontakti i veze sa susednim književnostima. Mada, valja i to reći, najčešće bez očekivane (recipročne) uzvratnosti. A to za osnaživanje i afirmaciju našeg savremenog kulturnog identiteta nije uvek i nije sasvim dobro. Zbog toga treba, iznova, podsetiti da je poezija umetnost jezika, maternjeg jezika.

Član ste NIN-ovog žirija za roman godine. Kome dajete prednost: romansijerima ili pesnicima?

U radu pominjanog žirija – romanima, u životu, intimno – pesnicima! Jer, romani mogu da opišu i tumače život i svet, a poezija da ga suštinski imenuje, prooseća, promisli i ujasni.

Počeli ste kao pesnik, a onda postali književni kritičar. Da li time potvrđujete pravilo da su književni kritičari neuspeli pisci?

Ako je tako nekada i bilo, danas to „pravilo” više ne važi. Najposle, i tumači su pisci – katkada veoma dobri. Setimo se samo tekstova Zorana Mišića i Novice Petkovića. Važnije od toga može da bude isticanje okolnosti da se tzv. granice među umetnostima, književnim rodovima, žanrovima i vrstama intenzivno približavaju, dodiruju i stapaju i da je to spajanje postalo izrazito privlačno kako tvorcima, tako i tumačima. Zbog toga je u našoj savremenoj književnosti nastala situacija u kojoj poezija iskazuje izrazit vitalizam i čini se da vrednosno preseže, dok se u romanesknoj prozi mogu uočiti opštije vrednosno uprosečavanje i otančavanje. Pripovetka je ostala ekskluzivistički žanr, dok je kritičko-esejistička proza u velikom zamahu.

Kakva je uloga književne kritike danas?

Nastala u doba razvoja građanskog društva, u kojem je imala ulogu aktivnog posrednika, kritika tu ulogu, u osnovi, ima i danas. Ali, u savremenim socio-kulturnim i političkim prilikama, ona je izgubila nešto od ranije vrednosti i značaja, ali su joj se istovremeno otvorila i neka druga polja mogućeg delovanja. Obraćajući se, na početku svog razvoja, poluintelektima, ona je na početku prošlog veka u srpskoj književnosti čak stekla primat. Srpska moderna navršena je herojskim usponom književne kritike. Danas je studiozno, ozbiljno i kompetentno kritičko mišljenje herojski poraženo, postalo „metailuzija”, pokatkad u sebe zatvoren govor nejasnog jezika, teško prohodnog stila i sa malim uticajem u javnosti. A slutim da će i gore biti.

Jer, kada jedna država sistematično i skoro programski odustaje od bazičnih činjenica nacionalnog jezičkog i kulturnog identiteta, a njeni mediji slave heroje kulturne destrukcije, onda se, paradoksalno ali tačno, od kritičkog mišljenja očekuje da bude puka konverzacija sa autorom. Da govori ono što on i koterija kojoj interesno pripada vole da čuju. Dakle, da kritičar bude adept-saradnik na jednom nedostojnom poslu. Ali, kada kritičar, kroz analizu, iskaže utemeljen i relevantan stav i vrednosni sud, tada iznova postane jasno kako se književnost i kultura, od neprestane konstruktivne sumnje i preispitivanja, istinski unapređuju i žive.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 04.04.2011

0 0