Izvor: Blic, 25.Maj.2017, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan Nešković: Pozorišta van Beograda će doživeti sudbinu srpskih sela
Naše pozorište je postalo samodovoljno ljudima u institucijama koji nisu spremni za promenu, kaže pozorišni reditelj Milan Nešković.
Milan Nešković ima samo 32 godine, a predstave koje je režirao mu se trenutno igraju ili su igrane u gotovo svim mejnstrim beogradskim pozorištima. Radi u Vranju, Somboru, Banjaluci, Užicu, režira na nezavisnim scenama, selektira za Kusturičin pozorišni festival na Mećavniku, a na predstojećem Sterijinom pozorju igraće se njegove dve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstave.
Dobitnik je brojnih nagrada a poslednja je stigla iz Pirota gde je njegova “Ruža, uvela” u izvođenju Pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja odnela apsolutnu pobedu na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić”. Ovih dana radi i na Akademiji umetnosti ali i na pripremi ponovnog izvođenja "Prometejovg puta" u Dorćol Platzu.
U izjavi povodom nagrada u Pirotu ste rekli da ste upoznati sa pozorišnom produkcijom južno od Beograda. Pa, kakva je ta produkcija?
- Bogata duhom. Južno od Beograda materijalno siromaštvo nije izuzetak već pravilo. Duh je ono što je održalo ljude u životu a kulturu na veštačkom disanju. Strah me je šta će se desiti kada poslednji pozorišni entuzijasti iz "provincije" izgube ovo malo snage što im je ostalo. Mislim da će nam pozorišta van Beograda podeliti sudbinu srpskih sela.
Vi ste mlad reditelj, a puno radite, neubičajeno za ovaj prostor i vreme. Koji je vaš recept, kako mlad čovek, pa još došao iz provincije, danas da se izbori za svoj prostor?
- Borba. Stalna i neprestana. Kao u svakoj profesiji. Ja želim da živim isključivo od svog posla i u tome uspevam. Posvećenost je ključ. Imate ljude koji ako su dovoljno posvećeni, naći će dlaku i u kuvanom jajetu. Ja funkcionišem obrnuto proporcionalno. Nuspojave su gubitak kose sa 30 godina i osećaj da živim u koferu, kao trgovački putnik.
Slušao sam da ste mlade producente, glumce i reditelje na Mećavniku savetovali da se okrenu nezavisnim izvorima finansiranja, smatrate da je vreme dotirane kulture prošlo i da ni budžet od šest odsto za kulturu ne bi bio dovoljan. Možete li to da pojasnite?
- Ja ne znam koliko je šest odsto od imaginarnog, tako da ne znam koliki je budžet za kulturu, ali znam da kod nas ništa i nikome nije dovoljno. Nama je uvek premalo a onome ko odvaja i previše. Poenta je da ne smemo da se oslanjamo na institucionalizovanu kulturu kao u vreme kada se uspehom u životu računao jedino posao u državnoj službi. Kultura mora da bude u direktnoj vezi sa privatnim sektorom i jedino iz te sinergije se može roditi neka iskra nade. Problem je kako da animiramo privatni sektor, ne kao individualci, nego kao umetnici koji imaju svoje zastupnike u svim sferama društva, a bogami sve više i politike.
Posle višemesečne pauze ponovo je ovih dana izveden "Prometejev put" u Dorćol Platzu. Kako ste vi zadovoljni tom, po scenografiji, mestu igranja, gotovo jedinstvenoj predstavi na našim scenama?
- Prezadovoljan sam entuzijazmom, altruizmom i pre svega kvalitetom svih svojih kolega koje su žrtvovale veliki deo prošlog leta ne bi li uplovili u jedan krajnje neizvestan proces. Neizvestan jer je drugačiji, ambijentalan, u kome se publika kreće, a glumci sede, koji zavisi od vremena, mraka, buke trola, noćnog života Dorćola i jednog psa. Uspeh i zadovoljstvo samim sobom u takvim uslovima podiže kvalitet i samo razmišljanje o pozorištu u svima koji su pogledali i koji će tek pogledati ovu predstavu.
Da li ćemo videti neke novine? Bilo je komentara da je predstava ipak za manji broj gledalaca kako bi moglo sve da se dobro vidi i čuje, pošto se radnja odigrava uglavnom napolju?
- Da. Shvatili smo na premijeri da se pojavilo više publike nego zvanica, što je neobično za premijerna beogradska izvođenja. Sve je uzročno posledična veza činjenice da je ovakav projekat jedinstven u Beogradu i da smo u hodu učili produkcione aspekte. Zato je sada broj publike limitiran.
Jedan od kurioziteta vaše karijere je i to što na predstojećem Sterijinom pozorju imate čak dve predstave u glavnom programu…
- Nije to nešto što je neobično. Pre samo par godina moja koleginica sa klase Snežana Trišić je učestvovala sa dve predstave. Andraš Urban takođe, mislim i par drugih aktivnih reditelja. Svakako imponuje što sam u tom društvu prvi put u karijeri, iako smatram da su i neke moje ranije režije zaslužile istu selekciju.
Šta je osnovni problem našeg pozorišta? I od velikih reditelja se može čuti da je dosadno, pa čak i kukavičko. Šta vi mislite?
- Dosadno je jer je ušuškano samo u sebe. Postalo je samodovoljno ljudima u institucijama koji nisu spremni za promenu pod izgovorom da nam ne treba, a u stvari je se jako plašimo. Najteže je menjati sebe, a pozorište upravo to podrazumeva.
Šta novo radite?
- Trenutno radim na Akademiji umetnosti u Beogradu sa studentima završne godine glume i pripremam se za prijemni ispit u junu, posle dve premijere ovog proleća. Do jeseni se zasluženo odmaram a onda odlazim u Volkov teatar, najstarije Rusko pozorište iz 1724. godine, gde režiram “Prokletu avliju” Ive Andrića, i neobično sam uzbuđen zbog te prilike koju mi je ukazalo tako velika i značajna kuća. Obuzima me i doza straha kada pogledam sa te scene u publiku u kojoj ima 980 sedišta.
.jpg)
