Izvor: SEEcult.org, 25.Nov.2015, 04:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mikro-politike umetnosti
Nezavisna kustoskinja Maja Ćirić iz Beograda boravila je proteklih meseci u rezidencijalnom programu u Barseloni, u okviru kojeg se predstavila izložbom “Within one’s grasp” sa radovima internacionalne grupe umetnika, uključujući Sanju Latinović i Ranka Đankovića iz Srbije.
Izložba “Within One’s Grasp” (Nadohvat ruke), otvorena od 19. do 27. novembra, druga je u seriji od tri prezentacije učesnika rezidencijalnog programa u okviru BAR projekta >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEcult.org << u prostoru Angels Barcelona. Gaby Felten, Maja Ćirić i Alex Martinis Roe odlučili su da predstave svoje projekte u istom fizičkom kontekstu, ali ne kao rezultat kolaborativnog rada, već kao pokušaj da kreiraju zajednički javni prostor za dijalog i razmenu.
Projekat Maje Ćirić “Within One’s Grasp”, kako su naveli organizatori, nastao je kao odgovor na pitanje o načinu na koji tretiramo realnost, baziranom na iskrenom pristupu (Marina Garcés: 2013). Prema Marini Garcés, tretirati znači situirati, a ne reprezentovati ili intervenisati u odnosu na subjekat-objekat, razlog i efekte. Realistično situiranje projekta Maje Ćirić značilo je odustajanje od početne kustoske ideje o organizovanju izložbe na nekom neobičnom i poželjenom prostoru, kao što je prazan olimpijski bazen u Barseloni, poznat po predivnoj panorami grada.
“Within One’s Grasp” je izložba koja se bavi mikro-politikama umetnosti.
Prema rečima Maje Ćirić, izložba kao finalni rezultat stoji na pola puta između planiranog događaja u praznom olimpijskom bazenu i onoga što je realno bilo moguće. Umesto aproprijacije simbola Olimpijskih igara (koje su potpuno izmenile budućnost Barselone) kao metafore, ljudi u umetnosti mogu da učine jedino što im je na dohvat ruke i u njihovom polju.
“Situiranje je jedino bilo moguće u vidu osnaživanja pozicije umetnosti unutar društva i iz pozicije društva. Da nije bilo procesa deljenja, poređenja i suprotstavljanja između umetnika i mene same, onda bi moj autoritet kustosa i nematerijalnog radnika ostao apstraktan. Naši društveni odnosi doprineli su sadržaju radova, uprkos razlikama. Tretiranje u ovom slučaju znači da mikro-društva umetničkog sveta nisu indiferentna prema sopstvenim unutrašnjim borbama. Jezici koje umetnici koriste su brojni, ali osnažuju jedni druge. Predstavljeni radovi nisu samodovoljni gestovi, već gestovi samo-problematizovanja”, navela je Maja Ćirić u tekstu povodom izložbe.
“U nedostatku mogućnosti da promenimo veću igru u makro-politici i zato što umetnost nikada nije samo igra, jedino mnoštvom performativnosti i njihovim kanalisanjem kao sadržaj, kao i kroz autorstvo, možemo stvoriti mikro-gestove nezavisnosti u svetu umetnosti”, navela je Maja Ćirić.
Radovi naručeni za izložbu uključuju novi rad Daniele Ortiz, umetnice koja preispituje kolonijalno nasleđe kroz pitanja klase, roda i nacije. Specifičnim gestom, ona problematizuje tržišne uslove i mogućnosti u odnosu na umetničko nasleđe. U radu “13 days” kustoska moć delegirana je na umetnika Miquela Garciu, nakon potpisivanja međusobnog ugovora na salveti. Njegova potpuna autonomija bazirana je isključivo na poverenju, što stvara uslove za mini-revoluciju. Jedini uslov koji je postavljen bio je da finalni rad ne može biti video i ne može sadržati bilo kakvu vrstu mape.
Rad Pauline Silva Hauyon “Lo Que No Se Dice” otvara prostor za inače nevidljiv prostor za bajke starijih građana, koje smešta u svet umetnsoti. “You Are Under My Power” Luke Jamesa, naručen za izložbu, primer je institucionalne kritike, koja koristi metoforu koju je uveo Tex Avery, kao metod kontra-kulture, zasnovan na neuspehu i ponavljanju. James transponuje pravila i taktike koje definišu karaktere crtanog filma “Ptica Trkačica i Kojot” u okvir umetnosti. Na primer, kada Kojot, kao institucija umetnosti, pokušava da ponizi Pticu Trkačicu, koja ima ulogu umetnika, to mu se vraća. Rad “La Grua (A Crane)”, čiji je autor Cristian Herrera Dalmau, nikada nije izlagan, ali je o njemu diskutovano kao o primeru institucionalne kritike koja tretira kolektivne napore za prevazilaženje barijera iznošenjem instalacije u formi slona iz Fakulteta likovnih umetnosti u Barseloni. “La Grua” je napravljen od materijala koje su studenti ostavili u toj instituciji.
Umetnici Sanja Latinović i Ranko Đanković iz Srbije uključeni su na izložbu kao jedini koji nemaju bilo kakve veze sa Barselonom. Oni učestvuju video dokumentacijom performansa “White: Movement” koji tretira ideju prolazne forme ljudske strukture, pokazujući šta se gubi u bilo kojem kreativnom procesu.
Rad “Invisibilidad de trabajo” Joffreya Morela je u formi makete praznog olimpijskog stadiona i zamišljen je kao relacioni prostor. U funkciji je ućutkivanja svedoka konverzacije umetnika i kustosa koja je prethodila izložbi. Na diskretan način, u formi kutije, maketa može biti uneta i izneta iz institucije.
Iako odabrani umetnici tretiraju umetnost tako da je kritikuju, prevazilaze ili osnažuju njena konceptualna i fizička ograničenja, izložba ne proizlazi iz istorije institucionalne kritike, već iz organskog odnosa prema umetničkoj zajednici i njenoj kontekstualnoj i materijalnoj nestabilnosti. Kao takva, cilj joj je da realistično smesti određenu umetničku zajednicu, koja trenutno postoji u Barseloni, svesna svoje samo-referentnosti.
Nezavisna kustoskinja Maja Ćirić, rođene 1977. godine u Beogradu, zasniva praksu u rasponu od institucionalne kritike do istraživanja kustoske geopolitike, sa posebnim naglaskom na transnacionalnu cirkulaciju ideja. Doprinosi kustoskom diskursu učešćem na konferencijama (Akademija vizuelnih umetnosti, Lajpcig; Evropski univerzitet Kipar, Nikozija), kroz publikacije (The Forager, OnCurating, FlashArt, BlackDog Publishers) i predavanjas (Kibucim koledž i CCA Tel Aviv, Izrael; Hangžou akademija umetnosti, Kina). Dobitnica je nagrade “Lazar Trifunović” za likovnu kritiku (Beograd), CEC ArtsLink Independent Projects Award (Njujork), ISCP Curator Award (Njujork), kao i Dedalus Foundation and Independent Curators International Curatorial Research Award.
Maja Ćirić doktorirala je teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (Institucionalna kritike i kustoska praksa). Bila je kustos Paviljona Srbije na 52. Bijenalu u Veneciji i komesar Paviljona Srbije na 55. Bijenalu u Veneciji.
Nedavno je učestvovala u žiriju nagrade za mladog umetnika koju dodeljuje Trieste Contemporanea. U Odboru je Paviljona Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2016.
Osim u Barseloni, narednih dana predstavlja se i izložbom "Los Privilegiados" u Madridu na kojoj ucestvuju Forager Collective i Ciprian Homorodean, uz specijalan doprinos Marie Sánchez i novosadskog umetnika Slobodana Stošića.
*Foto: Kadar iz rada Sanje Latinović i Ranka Đankovića “White: Movement”, 2012.
(SEEcult.org)
.jpg)
