Lutkice Nataše Jovanović  

Nataša Jovanović (1971) je vajarka na čiji rad treba posebno obratiti pažnju. Diplomirala je vajarstvo na FLU u Beogradu u klasi profesora Slavoljuba Radojčića Caje. Ovom prvom samostalnom (magistarskom) izložbom u Galeriji FLU završava poslediplomske studije na istom fakultetu, kod profesora Mrđana Bajića. Član je ULUS-a od 1998. godine i dobitnica je nagrade iz Fonda Vladete Petrića.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Pored skulptura od lateksa i silikona, Nataša ih vaja i od stiropora obloženog gipsom i čistog gipsa. Ove su posebno zanimljive jer su bleštavo čiste. Belina gipsa i oblik neopterećen detaljima čini ih jasnim i privlačnim. Deluju moćno, kad su mega formata i predstavljaju zub ili krilo, poetično, kad su manjeg i prikazuju na primer „Porodicu", i konceptualno, kao što su „Posluženje" ili „Mušema". Za drugu grupu skulptura vajarka kao modele koristi lutke. Ove figure nemaju karakternih crta, dakle ničeg prepoznatljivog. One su bez očiju, usta, nosa - glave su im (namerno) glomazne naspram tela. Tako uprošćene svedene su na geometrijski oblik - znak. Mirne su i statične, ali ipak nisu hladne, jer podrazumevaju neku prisnost.

Lutke su nečije lutke! U trećoj grupi su skulpture kao otisci zuba i drugih sitnih predmeta na stolnjaku, od silikona (koliko god i oni bili „bezbojni", nečiji su) i staklene bočice čiji su zatvarači glave konjića, na poslužavniku. Glave su takođe bele (od gipsa), ali označenih očiju, ušiju i nosa. Konjići plene ljupkošću.

Zalaganjem za čistu formu, svedenu, još i belu, vajarka nastoji da u haotičnom orkuženju ukaže na red i potrebu da se on napravi. Potrebu mladog čoveka koji veruje u sebe, pred kojim je život i karijera. Verujmo u njega - dajmo mu šansu...

0 0

Dodajte komentar