Izvor: Vostok.rs, 10.Dec.2016, 12:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leonid Juzefovič - najbolji ruski pisac 2016. godine
Teško je prigovoriti ovoj odluci žirija. „Zimski put“ je knjiga koju ljudi već godinu dana čitaju, diskutuju o njoj i hvale je (izašla je prošlog septembra), a sam Juzefovič nesumnjivo i neosporno spada među velikane današnje ruske književnosti. On se već 40 godina bavi pisanjem, a 15 godina je poznat (njegov detektivski roman „Knez vetra“ o isledniku Putilinu proglašen je 2001. godine za „Nacionalni bestseler“), i za sve to vreme Juzefoviču je nekako pošlo za rukom da ne stekne armiju neprijatelja, što je prava retkost za uspešnog pisca.
To je utoliko veći uspeh što Juzefovič piše tekstove o istoriji, a oni kao magnet privlače mrzitelje. On piše o istoriji, o kojoj svako ima svoje mišljenje i za koju su ljudi danas spremni da se međusobno poubijaju. Štaviše, Juzefovič piše o najproblematičnijim istorijskim momentima. Njegov dokumentarni roman „Samodržac pustinje“ je priča o Građanskom ratu (druga decenija 20. veka), a „Ždralovi i patuljci“ su posvećeni devedesetim godinama 20. veka i konkretno događajima iz 1993. godine.
Verovatno je tajna uspeha u tome što Juzefovič nije didaktičan. On nikome ne nameće svoju koncepciju istorijskog razvoja, nego samo priča o događajima koje niko pre njega nije opisivao. Iz istorijskog platna on izdvaja junake o kojima se pre toga nije govorilo ili se govorilo nedovoljno.
U „Zimskom putu“ je ponovo tema Građanski rat u Rusiji, i to njegova poslednja epizoda. U evropskom delu zemlje odavno se sve završilo, a na kraju sveta, u Jakutiji, bore se dva poslednja junaka – crveni komandir i anarhista Strod, protiv belog generala Pepeljajeva: „Na kraju Građanskog rata, u svetu gde najljući neprijatelj nije protivnik nego mraz, crveni i beli već nisu toliko mrzeli jedni druge i sve vreme su jedni drugima govorili: ’Predajte se’. Jedni Rusi više nisu hteli da ubijaju druge Ruse“. Tu nema onih koji su na pravoj ili na pogrešnoj strani, postoje dva lika čije sudbine su idealni presek čitave ruske istorije.
Roman Petra Aleškovskog „Tvrđava“ je nedavno dobio književnu nagradu „Ruski Buker“ i već je uveliko poznat u narodu po prepoznatljivim citatima i krilaticama, ali je i kritikovan zbog složenog baroknog stila u kome ima previše boja.
Kod Juzefoviča nema nikakvog baroka, praktično je sve suvi konstruktivizam – nijednog suvišnog detalja, sve metafore su na svojim mestima, a stil je prilično škrt, ali zato jasan, te ga je lako i lepo čitati. Neko će se zapitati da li je uopšte korektno porediti običan roman i „dokumentarac“? Jeste korektno, jer se književnost menja, i „non-fiction“ je sada punopravni član proznog repertoara. Prema tome, „Zimski put“ je prava književnost koja je dobila potpuno zasluženu nagradu.
Konstantin Miljčin, Ruska reč
.jpg)
