Kritika vs mentalna udobnost  

Ova izvedba je deo istraživačkog repertoara u kome se traga za novim ili, danas u našim pozorištima, retkim modelima teatarskog izraza, koja zastupa nov pogled na teatar * Ali je pitanje koliko je ona ubedljiva kao taj poziv

„Solo za Bertolda Brehta” je autorski projekat koji je izveden na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta 11. i 12. februara u čast rođendana >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << velikog pisca. Nosioci realizacije ovog projekta su Ivana Vujić, rediteljka, Slavenka Milovanović, dramaturškinja, Danica Ristovski, glumica, Ljiljana Petrović, kostimografkinja, Sanja Marković, korepetitorka.. Da li se to naslućuje upotrebljivost Brehtove poetike u savrememom pozorištu u Srbiji? Jedna od autorki ove predstave, Ivana Vujić, ustala je još pre četiri godine u razgovoru prilikom pedesetogodišnjice obeležavanja smrti Bertolta Brehta (čemu je bio posvećeni poseban broj časopisa „Teatron“) protiv jednoličnosti pozorišnog života koji predstavlja sliku samozadovoljnog, uplašenog i umornog društva.

U svetlu ove sumorne konstatacije nastojanje da se Breht iskoristi kao poziv da se takvo stanje izmeni je sasvim opravdano pa, samim tim, i motiv postavljanja ove predstave. Ako se tome pridruži i saznanje, zabeleženo i u sklopu istog razgovora, da je Breht takoreći odsutan sa naših pozornica, da se na Fakultetu dramskih umetnosti, doduše, istražuju Brehtovi tekstovi a, u okviru vežbe tehnike glasa, i njegove pesme, ali da čitave studije ostaju na nivou strukture Brehtovog teorijskog diskursa, bez prakse. Dakle, već sam obrazovni sistem, zarobljen u sistemu Stanislavskog, formira glumce naviknute na „bezbedni” psihološki realizam, pa se i veći deo publike navikava da više uživa u udobnoj poziciji. Zašto je Breh odsutan? Da li zato što navodi gledaoca na kritički stav nastojeći da scenu očisti od svega magičnog? Da li je ovde u pitanju problem u samom terminu kritički?Ako je tako, onda potvrđujemo upravo ono što se skoro nikada ne izgovara, a to je da ovom društvu nije potrebna kritika (ako se s njom i pokušava, ona je blaga i pripitomljena), i da se u pozorištu, pa i u drugim umetnostima, ocrtava sprega moći koja neguje kulturu konstatacije, potvrđivanja i pasivnosti. Kome je još potrebno upiranje prstom, naročito na brehtijanski način?

Da li predstava „Solo za Bertolta Brehta” nastoji da označi promenu takvog stanja? Ona predstavlja muzičko scensku izvedbu koja, koristeći se žanrom kabarea, istražuje i dovodi na scenu Brehtove songove, odlomke iz njegove poezije i teatroloških zapisa. Ova izvedba je deo istraživačkog repertoara u kome se traga za novim ili, danas u našim pozorištima, retkim modelima teatarskog izraza, koja zastupa nov pogled na teatar. Ali je pitanje koliko je ona ubedljiva kao taj poziv. Pri tome, sam izbor songova, apatridskih Brehtovih zapisa i elementi kabarea, kao i njegova teatarska misao su sasvim legitimni i otvaraju mogućnost za jednu provokativnu poruku koja danas nedostaje u našem teatru i koju autorski par Danica Ristovski i Ivana Vujić svojim radom već duže vreme nastoje da „ubrizgaju” u naš pozorišni život. A, ipak, način na koji su složeni, izvedeni i prikazani ovi Brehtovi tekstovi je ispod nivoa jedne opravdane namere. Oni se, mahom, ređaju dokumentaristički jedan za drugim. Provokativni su, doduše, ali bez korišćenja svih onih mogućnosti koja bi ih učinila dovoljno delotvornim da naš današnji teatar zaraze brehtovskom poetikom i takvu poetiku povežu sa današnjim društvenim kontekstom. Jer danas blago podsećanje na Brehta i prigodno obeležavanje njegovog teatra nikako nisu ono što njegova poetika još uvek može da pruži. Pogotovo kod nas, gde je neophodno, s obzirom na stanje i u društvu i u pozorištu, hrabro upirati prstom na devijantne oblike socijalnog i političkog ponašanja i unositi subverzivne elemente čiji se modeli sigurno mogu naći u brehtovskoj poetici.

I pored ovih ograda, predstava „Solo za Bertolda Brehta”, ima značaj da nas podseti na takve mogućnosti i da pruži povod da se, na uspešniji način, naša pozorišta što češće posvećuju kritičkom teratru. Nema sumnje da je, mada retko, bilo takvih nastojanja u radu Andraša Urbana i Martina Kočevskog, ali Breht, pa i ovom predstavom, pokazuje da je njegova poetika još uvek živa. I da kod nas može, i uz druge pozorišne napore, da unese tako neophodnu promenu u domaći teatar.

0 0

Dodajte komentar