Izvor: Politika, 26.Nov.2014, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Garsija Markes postao kauboj
Pisma i originalni rukopisi kolumbijskog nobelovca prodata su Univerzitetu Teksas, umesto da ostanu na tlu koje je postalo slavno zahvaljujući njegovim romanima
Da je istinsko rodoljublje još uvek na snazi, ni Kolumbija ni Meksiko, ne bi ni po cenu da se dodatno zaduže kod MMF-a, dozvolili da najveći latinoamerički pisac, Gabrijel Garsija Markes posthumno zauvek otputuje u Teksas. Ovako, arhiva kolumbijskog nobelovca neće moći da se nađe u Arakataki , njegovom rodnom mestu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i inspiraciji za Makondo u „Sto godina samoće”, ni u ogromnom Sijudad Meksiku gde je sa porodicom živeo i pisao decenijama, niti bilo gde na latinoameričkom tlu.
Sva pisma, originalni rukopisi, pisaće mašine i kompjuteri, četrdeset kutija fotografija, neobjavljeni roman, prepravke i ispravke, prvi koncept govora pripremljenog za svečanost u Stokholmu prilikom dobijanja Nobelove nagrade (1982), postala su vlasništvo Univerziteta Teksasa u Ostinu. Kolekcija obuhvata originalne rukopise piščevih deset knjiga, među njima je i „Sto godina samoće” (1967), roman koji na mnogim listama figurira kao najbolje napisano štivo u 20. veku. Tu su četiri albuma sa isečcima iz latinoameričkih novina koje je Garsija Markes skupljao kao buduću građu za svoje priče, deset pripremnih rukopisa knjige „Vidimo se u avgustu”, koja nikad nije objavljen jer autor to nije hteo, zapisi o istraživanju pred pisanje „Jesen patrijarha”, prepiske sa mnogim piscima, naučnicima i političarima među kojima se pominju Grejem Grin i Karlos Fuentes, Milan Kundera, argentinski književnik Hulio Kortasar…
Garsija Markes sa suprugom Mersedes
Nije poznato koliko je Teksaski univerzitet platio da bi uvezao neprocenjivu kulturnu građu, jer ni piščeva porodica ni kupac ne žele da otkriju taj podatak. Njujorški diler Glen Horovic, koji je posredovao u ovom poslu, poznat je po postizanju vrlo visokih cena za otkup dokumentacije književnika 20. veka. U maju je isti centar iz Teksasa otkupio dokumentaciju britanskog književnika Ijana Mekjuana za neverovatnih dva miliona dolara.
Stiven Enis, direktor istraživačkog centra humanističkih nauka ovog univerziteta, kaže da su pregovori oko kupovine ovog arhiva počeli još krajem 2013, dok je Gabrijel Garsija Markes još bio živ. „Ove godine u julu otišao sam u Meksiko, lično pregledao celu dokumentaciju, i uverio se da je ona u odličnom stanju.” Enis, takođe, ukazuje da će već od sledeće godine Univerzitet organizovati seminare i istraživačke projekte za proučavanje procesa literarnog stvaranja. Kolumbijskog nobelovca, direktor Enis stavlja po vrednosti njegovog umetničkog dela, rame uz rame sa Džejmsom Džojisom.
„Zainteresovani smo za Garsija Markesov kreativni proces, želimo da bolje razumemo kako je postigao tako visok literarni kvalitet”, dodaje Enis.
Svi tekstovi iz piščeve riznice su razumljivo na španskom jeziku, ali to za Univerzitet Teksasa nije prevelik problem. U istraživački centar dolaziće studenti i profesori koji znaju španski jezik.
„Stvarnost Latinske Amerike fantastičnija je od svake fikcije”, umeo je da govori tvorac magičnog realizma, i najznačajniji pripadnik latinoameričkog literarnog buma, Garsija Markes. Poznato je da nije voleo Ameriku, da se naročito protivio spoljnoj politici SAD i protestovao zbog poluvekovnog embarga prema Kubi. Gajio je dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa dugovečnim kubanskim liderom Fidelom Kastrom, zbog čega su ga kritikovali mnogi literarni krugovi u Americi, i čak nipodaštavali njegovo književno delo. Da je živ, i da je saznao da je celo njegovo skriveno duhovno nasleđe krenulo u Teksas, sigurno bi to sprečio.
Čitave tri decenije Garsiji Markesu je bilo zabranjeno da uđe u SAD zbog njegovih otvoreno levičarskih načela, sve dok lično američki predsednik Bil Klinton nije okončao ovu zabranu (1995). Ali manje od godinu dana dana posle smrti, on je na velika vrata ušao u kaubojski Teksas da odatle nikad više ne izađe.
Reakcije u Kolumbiji su blage, mada ima stručnjaka koji shvataju da je latinoamerička kultura ostala bez neprocenjivog blaga. Ministarka kulture Marijana Garses, rekla je u jednoj radio emisiji, da bi za Kolumbiju bila čast da je Garsija Markesov arhiv ostao u Narodnoj biblioteci. Po mišljenju pojedinih akademika, arhivska građa trebalo je da ide na međunarodnu aukciju, pa bi se onda videlo ima li neko od Kolumbijaca, ili latinoameričkih institucija dovoljno novca da je zadrži na tlu kome pripada.
Kad budu želeli da izučavaju latinoameričku literaturu, nove generacije pisaca iz Južne Amerike moraće da traže američku vizu, kako bi ušle u aule Univerziteta Teksas. Šta ako im se kao Garsiji Markesu, desi da im Vašington tu vizu odbije.
Ipak, nisu krivi „kauboji” što su shvatili da je Gabrijel Garsija Markes toliko vredan, i bacili laso na njegovu građu još za života. Kriva je Latinska Amerika što nije sačuvala onoga koji je najbolje razumeo njene košmare, poetiku i magiju. Što je dopustila da Garsija Markes ode u egzil iz koga nema povratka.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 26.11.2014
.jpg)
