Izazov je biti slikar u digitalno doba  

Kada kažem da je slika danas ugrožena, mislim na tradicionalno shvatanje slike u smislu štafelajnog platna, njenu likovnost i zanatsko umeće nasuprot digitalnoj, medijskoj ili postslici. Zato oživljavam imaginarni muzej da bih pokazao da je život ove i ovakve slike i dalje moguć – kaže slikar Milan Stašević

Slike i grafike Milana Staševića nalaze se u stalnim postavkama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i zbirkama domaćih i stranih muzeja i galerija, od Narodnog muzeja  i MSU u Beogradu, do sličnih u Kragujevcu, Kruševcu, Zrenjaninu, zatim u Zagrebu, Skoplju, Italiji, Francuskoj, kao i u više privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu.

U svom slikarstvu prešao je nemali poetički put, od poetskog verizma u ranim radovima iz 70-ih godina 20. veka, pa do likovnih postmodernih strategija.Ovi rani radovi u kojima je Stašević prikazivao život unutar i oko kolibe u ciklusima slika i crteža „Poetika banatskog sela” i ciklusu grafika „Poetika koliba” izdvajali su se po svom ličnom, poetski oblikovanom autentičnom viđenju stvarnosti, i nepristajanju na tadašnje dominantne umetničke prakse, konceptualnu umetnost, performans i video.

Kako je došlo do nastanka ovih ranih poetika?     

 Mom senzibilitetu je uvek bila strana hladna analitika i konceptuala. Obilazeći muzeje i galerije po Evropi, poredeći dela renesansne i moderne umetnosti,otkrio sam neograničen repertoar tema, ali i značaj svetlo-tamnih odnosa površine slike. Došao sam na ideju prikazivanja kolibe kao stare seoske kuće sa izrazitom voluminoznošću, masom i svetlo-tamnim odnosom boje. S obzirom na to da su prvi crteži kolibe ličili na naivu, da bih razvio poetiku kolibe pročitao sam „Poetiku prostora” francuskog filozofa Gastona Bašlara. Problem harmonije postavio sam u triosnovna plana: spoj neba i zemlje, smena dana i noći, godišnjih doba i plan prostora koji je obuhvatao poetiku krova, život dvorišta, stare slame, šupe, ambari, golubarnici i poljski pejzaž. Treći plan bila bi harmonija između poetskog viđenja i poetičnosti onoga što je viđeno. U osnovi ovih poetika krio se „koncept” istorije umetnosti koji ću kasnije razviti u citatnost celokupnog fonda istorije umetnosti.

Već u ciklusima slika „Istovremeni svetovi” i „Desedimentacije” otvoreno se poigravate sa imaginarnim muzejom, citirajući prema svom afinitetu dela iz istorije umetnosti i kulture, iz dalje i bliže prošlosti, smeštajući ih jedne pored drugih, dovodite ih u najrazličitije moguće i nemoguće odnose...

Kada su mi prijatelji filozofi objasnili šta je postmoderna,počeo sam da slikam na potpuno drugačiji način. Modernistički mit originalnosti čiji je imperativ inovacija i formalna inventivnost,postmoderna radikalno dovodi u pitanje. Više se ništa novo ne može uraditi što već nije urađeno. Kada sam to shvatio, potpuno sam se oslobodio i počeo da bez poštovanja dijahronijskog shvatanja vremena slikam jedno pored drugog fragmente dela iz renesanse, paleolita i moderne umetnosti, na primer, dovodim ih u nove i složene međusobne odnose, rekontekstualizujem i dekonstruišem sliku na bezbroj novih značenja. Svi pravci ili stilovi su mogući. Slika tako postaje otvorena i nepregledna, bez središta i centra.

U „Desedimentacijama” pozadina slike je sivoplavičasta ili crvenkasta boja pečene zemlje koju sam video na slikama Pjera dela Frančeske kada sam prvi put bio u Arecu. Format slike je sada mali, dolazi do dalje fragmentacije i pojednostavljenosti kompozicije tako što sistematski razlažem segmente pojedinih dela iz dalje i bliže istorije umetnosti ali sada na različitim slikama u kombinaciji sa drugim fragmentima raznorodnog porekla. Male priče počinju tako da grade veliku priču.

U ciklusu slika „Povratak početku”, eksperimentišući sa podlogom slike, iz čije beline nastaju prvi apstraktni gestualni znaci,ispitujete mogućnosti same slike.  Kakve su te mogućnosti? 

Likovnim gestom u ciklusu slika „Povratak početku” pokušao sam da dam odgovor na pitanje šta je slikarstvo danas, da li je slikarstvo uopšte još moguće. Moj odgovor je pozitivan. Iako izgleda da „bele slike” predstavljaju platna oslobođena svega predstavljačkog,može se zaključiti da je osnova ili podloga slike u stvari i sam njen sadržaj iz koga eksperimentom sa materijalom nastaju prvi likovni znaci koji su negde apstraktni u vidu mrlja, tačaka i zareza, a negde su to prvi prikazi čovekovog stvaralaštva u vidu lovca sa pećinskih crteža. Ovaj „Povratak početku” postaje tako povratak na prvobitne tragove, sedimente likovnog izražavanja iz koga će nastati imaginarni muzej. To nije apstrakcija svedena na osnovne likovne elemente do nulte pozicije, već je polazna tačka sada platno, odnosno „Ništa” iz koga nastaje Nešto.

Kako vidite problem „kraja” ili „smrti” slike s obzirom na izmenjeni položaj slikarstva danas na koji upućuje „belina” ovih platna?

Slikarstvo je danas izgubilo značaj kojije imalo za vreme renesanse. U renesansi je slikarstvo zamenjivalo fotografiju, TV i video, dok je danas situacija obrnuta. U vremenu digitalne kulture i proširenih medija izazov je baviti se slikarstvom. Reč je o tome da se slika uvek menja. To je ono što zbunjuje vas teoretičare. Ona je živa stvar koja se preobražava: od slike do znaka i obratno, od štafelajnog platna do digitalnog fotoaparata... Kada kažem da je slika danas ugrožena,mislim na tradicionalno shvatanje slike u smislu štafelajnog platna, njenu likovnost i zanatsko umeće nasuprot digitalnoj, medijskoj ili postslici. Zato oživljavam imaginarni muzej da bih pokazao da je život ove i ovakve slike i dalje moguć.

Šta za vas predstavlja crtež i slika? 

Obilazeći Italiju kao student video sam jednu nezavršenu fresku. To je bio crtež prenet sa kartona na zid. Ova nezavršena freska je na mene delovala uzvišeno, uzbuđujuće i snažno da su mi završene freske koje sam kasnije gledao izgledale zatvorene, blokirane i manje zanimljive. Tada sam osetio da crtež i slika treba da se prožimaju a ne da jedno drugo poništavaju. Ovo ukrštanje crteža i slike čini da delo postane spontanije i otvorenije. Utisak nezavršenosti slike je mnogo inspirativniji i veoma podstiče maštu.

Kakvo je vaše iskustvo kao umetnika u inostranstvu i kako vidite problem tržišta slika kod nas?

Odlazak naših slikara iz zemlje je pravo mučenje. Većina njih bolje bi živela ovde nego tamo. Video sam da su oni poput vojnika na odsluženju vojnog roka, čekaju odsustvo da bi se vratili u zemlju. Pariz je „stara dama” koja živi od velikih retrospektiva modernih klasika. Imao sam brojne izložbe po inostranstvu i moji radovi se nalaze u mnogim svetskim muzejima i privatnim kolekcijama, ali nikad ne bih mogao da živim van zemlje. Što se tiče tržišta slika,ono je kod nas u sivoj zoni – umetnik je prepušten sebi, radi bez ikakvog ugovora, on je svoj vlastiti agent, publicista i pi-ar. U inostranstvu umetnik ima svog galeristu koji sve poslove u vezi sa prodajom slika i marketingom preuzima na sebe. Međutim, loša strana toga je što je umetnik u obavezi prema galeristi da slika ono što se traži. Najveći problem postaje da li slikate svojom glavom ili glavom kupca.   

-------------------------------------------------------------- 

Vizantijska ravan na listovima „Politike”

Mislim da bi adekvatna zamena za naziv postmoderno slikarstvo bila višemedijsko slikarstvo. Moj likovni postupak je u osnovi dekonstrukcija slikarske tradicije ili arhiva, pri čemu je dekonstrukcija postupak inovacije i izvlačenje novih značenja iz remek-dela istorije umetnosti i kulture. Imaginarni muzej sam u „Istovremenim svetovima” slikao na podlozi dnevnih novina „Politika”, jer za mene plošnost i ravna površina novina predstavlja vizantijski način razmišljanja. Smatram da je perspektiva uništila slikarstvo. Tekst novina „Politike” postaje bliži sadašnjosti, dok nas pećinski crteži,na primer naslikani po tom istom tekstu,vraćaju na početke likovnog stvaralaštva. Tako i podloga od novinske hartije postaje deo imaginarnog muzeja.

mr Nena Daković

objavljeno: 04/09/2010
Pretraga po temi: Kruševac

Nastavak na Politika... 0 0

Dodajte komentar