Izvor: Politika, 05.Avg.2015, 08:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ivo Andrić im je bio kriv za sve

Izetbegović i ja smo se sreli u stanu njegovog sina i vodili po svemu nezanimljiv razgovor. Mislio je da je Milošević pod uticajem Dobrice Ćosića, pa je htio da ih povežem. Kasnije se pokazalo da je to bilo besmisleno. Neko drugi je već isplanirao rat koji je stizao

Dnev­nik Emi­ra Ku­stu­ri­ce pi­san je 1994. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je od na­šeg pr­o­sla­vlje­nog umet­ni­ka i ko­lum­ni­ste do­bi­la eks­klu­ziv­no odo­bre­nje da iz nje­ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre­ne­se za­be­le­ške ko­je se od­no­se na pe­ri­od u kom su jed­na ze­mlja i jed­na ide­o­lo­gi­ja već do­ži­ve­le slom, a on sni­mao film „An­der­gra­und”, ko­ji je mo­žda naj­po­tre­sni­je sve­do­čan­stvo o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je. U Dnev­ni­ku se, po­red be­le­ški o po­zna­tim sa­vre­me­ni­ci­ma, na­la­ze i za­pi­si i raz­mi­šlja­nja o no­vom svet­skom po­ret­ku i ras­pa­du bi­po­lar­nog sve­ta

                                                                  *    *    *    *

Početkom devedesetih u Sarajevu je bilo malo građana i svi su mogli da se strpaju u kafić „Pikolo“ na Baščaršiji. Otvoren je Dom pisaca, a po kafanskim klozetima se nisu valjali samo pijanci koji povraćaju. Sve više je bilo heroinskih špriceva po podu. Spremali su se prvi slobodni izbori i svi su govorili nedajbože da pobjede nacionalne stranke, a mislili su i osjećali suprotno. Zato su nacionalne stranke i pobjedile. Čak su i dugo poslije izbora, kada bi upitali nekog Sarajliju za koga si glasao on odgovorio – za Markovića. Najgore su na tim izborima prošli upravo reformisti. Sidran je bio na listi reformista i izgubio je od nekog mesara.

Poslije neuspjelih izbora bio je uplašen više nego onda oko one šekspirovske dileme pisati ili ne pisati „Drinu”, odnosno, vratiti ili ne vratiti novac zbog pritisaka iz istočne Bosne. Ljeto nakon izborne propasti sjedili smo u bašti kafane „Šetalište“ Sidran, Zdravko Grebo i ja. Razgovarali smo o tome šta da radimo. Nismo našli rješenje. Strahovali smo od rata i Sidran je na kraju rekao:

– Vi se jebite, a ja odoh kod Rasima.

Mislio je na liberalnu stranku nastalu od omladinske organizacije. Osjećao je rat koji dolazi i tražio bilo kakvo utočište. Vjerovao je u to da u Bosni može da bude spasonosno nešto što se zove liberalno.

Prije velikih stradanja u životu, stradale su bronzane biste omiljenih pisaca: Branko Ćopić prvi među njima. To mi je bilo posebno žao pošto su „Magareće godine“ moj prvi pročitani roman. Nesrećno je završio život taj Branko, bacio se sa Savskog mosta u Beogradu. Drugo ubistvo Branka Ćopića desilo se u Bosanskoj Krupi. Predstavnici SDA polomili su bistu Branka Ćopića i bacili je u kontejner. Tada je Sidran bdio u Domu pisaca i prvi put sam ga slušao kako mu se lome vidici:

 

Spomenik Andriću u Andrićgradu (Foto Tanjug)

– Nije lijepo da se ruše kulturnoistorijski spomenici, ali da ja tebe pitam, dragi moj, zašto u Bosni nema više spomenika muslimanskih pisaca?

Ja mu nisam odgovorio. Učinio je to njegov drug Branko Čučak, koji je takođe pio viski na račun Vese Đorema:

– Nema muslimanskih bista – rekao je Čučak – zato što je nestalo cimente i pijeska, sve otišlo u gradnju džamija.

Šta je Sidran rekao o Rajku Petrovu Nogu

Te večeri smo pričali o svemu, najviše o otporu muslimanskih intelektualaca prema Domu pisaca. Tada smo već imali zajedničku avanturu svečanog otvaranja. Ja sam išamarao pjesnika Mahića koji je ometao ceremoniju otvaranja. Doajen sarajevskog novinarstva Senad Avdić napisao je da sam pjesniku izbio dva rebra. Te večeri kod Vese Sidran je zažalio što smo nekoliko meseci ranije na otvaranje Doma pisaca pozvali Rajka Noga, govoreći da je on šovinista. Kao da je to izgovorio da bi opravdao svoj nacionalizam. Zacrvenio se kada je o njemu pričao. Istina, kada sam mu rekao da su Noga tukli, previše tukli, on je zaplakao. Veso je stavio pred njega novu flašu viskija, pa je stvar sa bivšim prijateljem zaboravljena. Pokazao mi je list „Javnost” koji je donosio slike lobanja djece i odraslih iskopanih iz jame Prebilovci:

– Vidiš ti, moj Emire, šta oni rade, otkopavaju mrtve poslije pedeset godina – smetalo mu je što čak i njegov prijatelj Vesović sarađuje sa takvim listom.

Sidran i njegov strah su trpili pritisak sa dvije strane. U stvari, to je bila jedna strana, ali se samo činilo da su bile dvije. Pritiskalo ga je Udruženje književnika Bosne i Hercegovine zbog Doma pisaca koje im je ličilo na Francusku 7 i list muslimanske mladeži „Voks“. Na naslovnoj strani tog lista osvanuo je Ivo Andrić nabijen na nalivpero. Da nas podsjete kako je Radisav iz „Na Drini ćuprije“ nabijen na kolac jer je rušio most. To je bila opomena Sidranu da će slično da završi ako ne prestane da jede svinjetinu. Taj list je još prije izbora objavljivao kako će Srbi živjeti u Muslimaniji kao građani drugog reda. Duhovitost ovih mladića je izazivala osmjeh na licu predsjednika Izetbegovića. On se čak i slikao sa ovim brojem u reklamne svrhe. Ovi mladići handžar orijentacije su me do kraja života zadužili. I mene i moju familiju. Proganjali su Sidrana i mene paralelno i, na kraju, Sidrana privolili da pređe na njihovu stranu. Mene nisu zbog urođene slabosti karaktera. U stvari, nikako nisam povjerovao da oni žele građansko društvo i demokratiju o kojoj su svi govorili. Ostavio sam to da im povjeruje međunarodna zajednica. Kada je krenuo rat u Hrvatskoj već su se tu vrzmali osmatrači. To su oni ljudi u bijelim odijelima koji gdje god su se pojavili, rat nije spriječen, nego se upravo tu razbuktao.

Slika mog monstruma

Ubrzo nakon nabijanja na pero u listu „Voks“, Andrić je stradao i u Višegradu. Tamo je srušen spomenik našem nobelovcu. Kada sam pitao jednog druga šta im smeta Andrić, on mi je odgovorio:

– Ma pusti, ba, Murata Šabanovića, napio se, nema to veze!

Pred rat je u Sarajevu malo šta sa čim imalo veze. Tek kasnije, u ratu sve je došlo u vezu sa svačim. Muslimani su stradali više nego ikada do tada, a Sarajevu su spaljivali Andrićeve knjige i oni kojima vatra u hladnim zimskim danima nije trebala da se ogriju. Prije nego što su Andrićeva sabrana dijela gorila po ratnom Sarajevu, njegovo ime se vuklo po sarajevskim stanovima. Veliki pisac je bio kriv za sve. Čak je i moj susret sa predsjednikom Izetbegovićem prošao u znaku Andrića. Sreli smo se u stanu njegovog sina i vodili po svemu nezanimljiv razgovor. Mislio je da je Milošević pod uticajem Dobrice Ćosića, pa je htio da ih povežem. Kasnije se pokazalo da je to bilo besmisleno. Neko drugi je već isplanirao rat koji je stizao. Neko ko je dobro znao kako se to radi. Tako da su svi susreti važnih ljudi postali čista besmislica.

Što je rat više odmicao, moja slika kao čovjeka koga treba ubiti sve više se uvećavala. Što sam ja češće govorio, slika moga monstruma je rasla. Ta slika u očima običnog svijeta u Bosni toliko je nakvasala da sam, na kraju, shvatio kako bi jedino jedan veliki neuspjeh mogao da me vrati u humane okvire. Sve drugo je bilo džaba. Čak i da sam pristao na spisak stvari od jednog dobronamjernog čovjeka koje je trebalo da kažem pa da me opet prihvate kao humano biće – stvar bi bila uzaludna. Onda bi me pitali „A što ti, mangupe, nisi ranije reko?“ Prije političkih nada ja sam tamo iznevjerio nešto drugo. Mnogo sam utakmica odigrao i nikako nisam davao povoda za sažaljevanje. Tek kada postaneš bolan ili jadan, stvari oko tvoga mišljenja se opraštaju. Ti se valjaš pijan u kafiću a gosti te gledaju, žao im, pa se sa tugom prisjećaju tvog upropaštenog talenta. Jedan od tih upropaštenih talenata koji se u ovom ratu upravo po osnovi te zajedničke osobine približio Abdulahu Sidranu jeste Nedžad Ibrišimović.

Nastavak na Politika...