Hamvaš je Sokrat 20. veka  

„Službeni glasnik“ započinje objavljivanje svih 47 dela ovog mislioca knjigom „Velika riznica predaka“ u prevodu Save Babića

„Knjiga je najćutljivija, najusamljenija, najmirnija stvarnost sveta, a bibliotekar, ako je voli, postaće, kao i knjiga, ćutljiv, usamljen i miran; niko se ne maša knjige tako kao bibliotekar, tako tiho i lagano, onako kako čovek prilazi večnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvarima: moru, ženi, zemlji”, pisao je u svojim esejima veliki mađarski mislilac Bela Hamvaš (1897–1968), koji je i sam bio bibliotekar i čitav svoj život posvetio najvažnijim spisima čovečanstva.

Na srpskom jeziku nemoguće je misliti o Hamvašu bez vrsnog prevodioca Save Babića, koji je nedavno u „Službenom glasniku” predstavio Hamvaševo delo „Velika riznica predaka”, najznačajniji projekat ovog filozofa, koji nije dovršen, a koji sadrži studije o drevnim učenjima i religijama Indije, Tibeta, Dalekog istoka, stare Grčke, judaizma, njegovom shvatanju ekstaze i alhemije, kao i divljenje Jakobu Bemeu.

Ali, ovo je tek početak, „Službeni glasnik“ kreće u veliku avanturu objavljivanja svih četrdeset sedam Hamvaševih dela, u više od dvadeset knjiga. Srpska kultura imaće sve to pre Mađara.

– Srećan sam što se četrdeset godina bavim Hamvašem i što ću dočekati da budu objavljena njegova sabrana dela. Zavidim onima koji još nisu čitali Hamvaša, zbog toga što ih očekuje veliko otkriće – kaže Sava Babić, dodajući:

– Ovaj mislilac uvek je naglašavao da put kojim ide evropska civilizacija nije dobar i da ga treba menjati, da je materija bez duha besmislena. On nas u svojim delima podseća na to da o starim civilizacijama gotovo ništa ne znamo, i da smo zaboravili i ono što smo znali. Biće objavljeno i poslednje Hamvaševo delo, njegov  „Dnevnik” koji je počeo da piše 1943. godine. „Radije bilo šta, a ne ovo, ne 20. vek, ne velegrad“, pisao je Hamvaš, koji je po Novom zavetu verovao da je spas jedino u ljubavi.

Bela Hamvaš je od 1919. do 1923. godine u Pešti studirao mađarski i nemački jezik i književnost, ali je istovremeno slušao i predavanja iz filozofije, estetike, muzike, pa i medicine. Čitao je svetsku književnost i filozofske tekstove, ne samo savremenike, nego i starije, sve do mistika. Tridesetih godina pisao je mnogo, eseje kao i studije, objavljivao u časopisima. Mesto bibliotekara dobio je 1927. u Pešti, međutim, tu je ostao samo do 1948. godine. Početkom staljinističke ere u Mađarskoj, njegove biblioteke iz oblasti filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti, zabranjene su. Bilo je to posleratno uništenje Hamvaševog ogromnog rada, jer je 1945. godine, tokom oslobađanja Budimpešte, od udara bombe stradao njegov dom zajedno sa bibliotekom i rukopisima. Pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, posle rata – komunisti.

Nakon gubitka posla i poniženja, Hamvaš doslovno živi mudrost Lao cea i Tao te đinga, spisa sufista, budista, zena, tibetanskih misterija, velikih Grka: Heraklita, Pitagore, Empedokla, zbog toga što u takvom svom položaju vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje, opsenu i laž.

Radi kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, ali mnogo piše, dok njegove knjige ostaju samo u rukopisima. Muk će biti prekinut posle njegove smrti, kada su u novosadskom časopisu „Hid“ objavljena dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“. Od 1976. i mađarski časopisi počeće polako da objavljuju Hamvaševe eseje. Godina 1987. bila je prelomna, i veliki mađarski izdavači okrenuli su se Hamvašu, objavljena je zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“ u Pečuju.

Jedan od urednika Đ. Čorbe rekao je: „Mislim da je od svih ljudi koje sam tokom života upoznao Bela Hamvaš bio najdostojniji oznake ’mudrac’. Uvek sam u njemu gledao nekakvog Sokrata 20. veka. Jednim delom zbog njegove vedrine, kojom je prihvatao život, zbog toga što je umeo da se izdigne iznad stvari i što je znao da ih posmatra sa nekom bezvremenom staloženošću...“ Za čuvanje i dalje objavljivanje Hamvaševe rukopisne zaostavštine zaslužna je njegova udovica Katalina Kemenj, sa kojom je napisao knjigu „Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj“, koja je naišla na otpor Đerđa Lukača.

Budnost, svesnost bića da su jedina stvarnost duša i njen mir, jedna je od glavnih odlika koju Hamvaš ističe u „Velikoj riznici predaka“ u najrazličitijim tradicijama. To on poručuje savremenom, nereligioznom Evropljaninu. „Život svakog bića traje od nesamerljivih vremena i svaki trenutak je prilika da se čovek probudi iz smrznute slepe noći koja je pomamna i mračna kavga neznanja i besvesti bivstva, borba za opstanak i besomučna bludnja koja uz to ide.“

Marina Vulićević

objavljeno: 06.05.2012

0 0