Izvor: Politika, 28.Jul.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hamletovska priča o korupciji
Jedno od ključnih pitanja postavljenih u predstavi jeste važnost kulture. Da li je ona našem društvu uopšte potrebna? Da li je istinska ili izvitoperena ?
Specijalno za Politiku
Kotor –Na Letnjoj pozornici, u okviru međunarodnog festivala Kotor art, premijerno je izvedena Brešanova „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja”, u režiji Luke Kortine, koprodukcija Kotor arta i Crnogorskog narodnog pozorišta. Groteskna tragedija Ive Brešana (1965) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je gogoljevski raskošno dramsko delo koje burno pretresa teme političkog ulizištva, zapaljivo primitivnog ponašanja u zajednicama, odnosa društva prema kulturi, kao i preplitanje između pozorišta i života, kroz formu „pozorišta u pozorištu”.
Predstava Luke Kortine, reditelja italijanskog porekla s internacionalnom biografijom i iskustvom saradnje s Aleksandrom Popovskim i Paolom Mađelijem, značajno je osavremenjena. Radnja i likovi zadržali su univerzalnost, ali su i uglavljeni u današnje okruženje razjedajuće korupcije u crnogorskom društvu. Putem emitovanja audio-snimaka radijskog programa koji donosi vesti iz Crne Gore, Brešanove spodobe, ulizice i pijavice jasno postaju deo aktuelnog političkog realiteta, određenog bezumnim privatizacijama, ličnointeresnom prodajom zemlje. Kroz groteskan prikaz ponašanja pojedinaca, predstava kritički izobličava društvo bahatih nakaznosti. Za ovo pozorište može se tvrditi da je političko jer se opire zloupotrebi vlasti, kao i opštem principu favorizacije laži, kao poželjnog načina političkog ophođenja.
U Kortininom tumačenju Brešanove političke groteske bitna je aktivna relacija s publikom – glumci se gledaocima obraćaju direktnije, povremeno sede među njima, a na scenu prvi put stupaju kroz publiku, igrajući i pevajući. Ta živa komunikacija s gledaocima, koja donosi ljuljanje teatarskog „četvrtog zida”, posebno je važna zbog tema predstave, njene političnosti, namere da se u gledaocu prodrma društvena s(a)vest. U vezi s ovimpodsticanjemdinamičnijeg odnosa s publikom bila je i neobična konferencija za štampu povodom predstave – najava se odigrala u procesiji kroz stari Kotor, gde su autori animirali prolaznike, skrećući i tako pažnju na suštinski važnu društvenost teatra.
Mogućnost pozitivnih likova proterana je sa scene. Učitelj Škunca (sugestivni Dejan Ivanić),koji ima svest o skaradnom ponašanju mase i koji prvo s gađenjem posmatra tu halabuku malograđana, prihvata kompromis zbog lične sigurnosti. Čin njegove kapitulacije je indikativan, model je funkcionisanja tog nazadnog, beznadežno potkupljivog sistema. Grubi Bukara (Simo Trebješanin) odlučno i bolno istinito tvrdi da,ako Škunca odbije da unese vulgarne i banalne izmene u Šekspirovog „Hamleta” koji se priprema za izvođenje, neko drugi sigurno hoće. Drugim rečima, sistem metastaziranog primitivizma i degradirane kulture opstaje jer će se uvek naći ulizice i slabići koji će iz ličnih interesa biti njegovi egzekutori.
Jedno od ključnih pitanja postavljenih u predstavi jestevažnost kulture. Da li je ona našem društvu uopšte potrebna? Da li je istinska ili izvitoperena ? U jednom trenutku, Škunca kaže da takva (partijska) kultura „nije prosvećivanje, nego zatupljivanje naroda”. Ovaj problem manipulativnih zamena, banalizovanja autentičnih umetničkih vrednosti ključno je važan za naše vreme.
Glumci su s jedinstvenim poletom ispleli radnju, ona je skraćena i zgusnuta, a završetak je izmenjen u odnosu na polazni tekst, prožet je ironijom (dramaturgija i adaptacija Željka Udovičić Pleština). Likovi su zadržali originalni jezik i dijalekat, što je posebno pohvalno, jer je opstala važna sočnost jezika. Vrlo je zanimljiv i izbor prostora igre, Letnje pozornice na otvorenom prostoru, koja koja ima tradiciju ambijentalnog pozorišnog prostora, te se uklapa u radnju, u liniju izvođenja politizovanog „pozorišta u pozorištu”, travestirane Šekspirove tragedije. Takođe, stalni mogući pogled gledaoca na masivnu Kotorsku tvrđavu koja se nalazi s desne strane, u brdima, ima snažan kontrastan efekat. Tvrđava tu čvrsto stoji kao fatum, kao podsetnik i oznaka postojanosti istorije u vremenu, trajnosti, večitosti, nasuprot efemernom ponašanju pokvarenih ljudi. Istinske vrednosti uvek će ostati i opstati, stabilne u istoriji, nasuprot privremenim delima sitnih partijaca čiji trag vrlo uskoro više neće biti vidljiv.
Ana Tasić
objavljeno: 29.07.2014
.jpg)
