Izvor: Blic, 02.Dec.2016, 19:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorica Mojović: Identitet kulture - ogledalo države
Nedavno, preciznije 24 i 25 novembra, je u SANU održan dvodnevni skup, kako se ispostavilo izvanredan, sa temom "Kultura osnova državnog i nacionalnog identiteta". Skup je obuhvatio niz odličnih izlaganja a među onima koja su pobudila posebnu pažnju je i "Zakonski okviri kulturne politike i načini finansiranja" Gorice Mojović . Uz saglasnost autora referat prenosimo u celosti:
"Zakonski okvir u kome se odvija kulturna politika Srbije može se ,uslovno podeliti na dva dela: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Zakoni iz oblasti kulture i zakoni iz drugih oblasti čije se odredbe odnose i na kulturu.Ovoj prvoj kategoriji pripadaju:Zakon o kulturi,Zakon o kulturnim dobrima, Zakon o bibliotečko-informativnoj delatnosti,o staroj i retkoj knjizi, o obaveznom primerku publikacija,Zakon o kinematografiji, o zadužbinama i fondacijama.Istoj kategoriji pripada nekoliko specifičnih zakona ograničenog dometa:Zakon o osnivanju muzeja genocida,( a nemamo Zakon o muzejima), „Zakon o obnovi kulturno istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca“, (a nemamo Zakon o kulturnom nasleđu),.Zakon o Matici srpskoj, Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi.Iako ga Ministarstvo nauke priprema i predlaže,u ovu kategoriju tzv.“kulturnih„ zakona trebalo bi uvrstiti i „Zakon o autorskom i srodnim pravima“.
Zakoni iz kulture
Većina osnovnih zakona, nije loša.Nije bio loš ni tzv.“krovni“ „Zakon o kulturi“dok početkom ove godine nisu donete „Izmene i dopune“ ovog zakona,koje umesto da uklone nedostatke,unosi konfuziju, a ono što je u starom zakonu bilo nedorečeno,čak zloupotrebljeno,jednostavno briše.
Šta je problem sa zakonima iz kulture?
1. Ne primenjuju se
2. Zastareli su i prevaziđeni
3. Nisu doneti za sve bitne oblasti kulture
4. Ne prate se efekti primene zakona i nikakvih konsekvenci nema zbog njihovog kršenja
5. Donose se zakoni iz drugih oblasti koji poništavaju neke odredbe „kulturnih“ zakona“.
Pokušaću da argumentujem primerima ove tvrdnje.
1. Do početka ove godine važio je „Zakon o kulturi“ usvojen 2009.godine.Bio je to prvi zakon u oblasti kulture donet posle 14 godina.Nikada u potpunosti nije primenjen.Ministarstvo kulture Srbije nikada nije donelo sva podzakonska akta koja bi omogućilo njegovu primenu. Šta za šest godina nije urađeno?
- Nije doneta strategija razvoja kulture Srbije, a trebalo je u roku od godine dana od dana usvajanja zakona.
- Nisu doneta akta kojim bi se omogućila drugačija organizacija ustanova kulture, tj. mogućnost angažovanja jednog broja zaposlenih po ugovoru
- Nije razrešen problem osnivačkih prava, potom i nadležnosti i finansiranja ustanova zaštite kulturnog nasleđa, zavoda za zaštitu spomenika i arhiva.Zakonom je bilo predviđeno da to uradi Vlada Srbije.Nije!Zavodi i arhivi su nadležni za 12 čak i za 44 opštine, a njihovi osnivači su još uvek organizacije iz 60. godina koje više ne postoje, Socijalistički savez radnog naroda,Međuopštinske zajednice.Osnivač Zavoda za zaštitu Smederevo je Gradski zavod za zaštiru spomenika kulture Beograda.Pitanje nije formalno, jer osnivači imenuju organe upravljanja,direktore,odlučuju i o drugim bitnim stvarima.Ko u ovom slučaju odlučuje? Kako kad! Nekad lokalna samouprava,nekad republički organi.Kako je politički isplativije. Potpuno je nepravedno da osnovne troškove zavoda snose lokalne samouprave na čijoj je teritoriji su locirani iako su nadležni za više opština.Zakonom je trebalo da osnivačka prava preuzme Republika, da se utvrdi kako se finansiraju.Ništa od toga se nije desilo.
- Nikada nije utvrđen staus istaknutih samostalnih umetnika niti je ikada Republika preuzela obavezu finnsiranja njihovog socijalnog i penzionog osiguranja.Ostala je samo zakonom predviđena obaveza lokalnih samouprava da uplaćuju doprinose za samostalne umetnike.Kako ni neke lokalne samouprave to nisu činile,mnogi metnici su svoje boravište prijavljivali u Beogradu,koji je kako tako te obaveze ispunjavao.Cifra za doprinose samostalnim umetnicima iz beogradskog budžeta iznosila je oko sto miliona dinara godišnje i trebalo je kvartalno da se isplaćuje.Grad Beograd je počeo da kasni sa kvartalnim uplatama,službe socijalnog osiguranja su počele da obračunavaju kamate.Tako je postalo očigledno da postoje dva neusaglašena zakona: Zakon o kulturi i Zakon o socijalnom osiguranju. Službe socijalnog osiguranja primenjivale su zakon iz svoje oblasti po kome se jedini obveznici osiguranja bili samostalni umetnici, a ne „Zakon o kulturi“ po kome doprinose trebalo da plaća lokalna samouprava.Otuda silne opomene za neplaćene doprinose umetnicima.Niko se nije potrudio da ispravi tu neusaglašenost,uprkos brojnim apelima umetnika i datim obećanjima ministra.
- Nikada nije formulisan predlog dodele nacionalnih nagrada za poseban doprinos kulturi (ne tzv. nacionalnih penzija).Poznato je da u Srbiji u raznim oblastima postoje brojne nagrade.Samo ne postoje nacionalne,one koje bi bile pandan nekadašnjim sedmojulskim nagradama.Da li to znači da u kulturi ne postoje dostignuća koja zaslužuju nacionalana priznanja?
- Ozbiljno se kasnilo sa izborom organa upravljanja u ustanovama kulture, a brutalno se kršio zakon priliko imenovanja njihovih članova.Nezakonito dugo traju vd stanja.Uprkos tome što zakon definiše da članovi Upravnih odbora treba da budu istaknuti pojedinci,dokazani u delatnosti kulture,ne retko biraju se politički podobni,te je tako npr. predsednik UO Kulturnog centra Beograda građevinski preduzimač iz Sremske Mitrovice,inače i slikar amater,što ga je valjda kvalifikovalo za tu funkciju.Ozbiljna analiza direktorskog kadra u ustanovama kulture Srbije pokazala bi da veliki broj direktora ne zadovoljava osnovne kriterijume propisane zakonom (iskustvo rada u kulturi, znanje stranih jezika,godine staža...)
- Samovoljom ministra kulture rokovi za konkurse za programe i projekte pomereni su sa oktobra tekuće godine na februar naredne, što je imajući u vidu procedure zančajno smanjilo vreme za realizaciju programa.Ta samovolja je izmenama „Zakona o kulturi“ pretočena u obavezu iako predstavlja smetnju svakom iole ozbiljnom godišnjem planiranju.
- Nije poštovana uloga Nacionalnog saveta za kulturu propisana zakonom,uprkos njihovom ispunjavanju svih obaveza,studioznim analizama i korisnim predlozima.
Moglo bi se još nabrajati šta sve nije poštovano u Zakonu o kulturi,ono što je najveći problem,za to niko nije odgovoran.Zakonom nisu propisane nikakve sankcije za one koji ga krše ili ne poštuju.Možda zato što zakone najčešće ne poštuju državni organi.
Dodatne nejasnoće
Izmenama zakona o kulturi donetim početkom 2016.godine unete su dodatne nejasnoće, Kad pokušate da iz obrazloženja, koje je sastavni deo zakona saznate nešto više, moći ćete da pročitate i npr - zašto se ukidaju ustanove od nacionalnog značaja: citiram“ Primena ovog člana u praksi pokazala je svoje nedostatke koji nisu ispunili očekivane efekte“.
Takođe, postavlja se pitanje kako će se primenjivati odredba po kojoj:“Pravo učešća na konkursima za promociju srpske kulture u inostranstvu imaju ustanove,udruženja i drugi subjekti u kulturi registrovani za obavljanje kulturnih delatnosti u inostranstvu“.Ovako je to objašnjeno:“Postoje i situacije kada se dogovoraju strateški oblici saradnje od visokog značaja i prioriteta,koji se dogovaraju tokom međudržavnih dogovora ili pregovora (najčešće na ministarskom nivou)“.
Kulturna dobra
Jedan od najvažnijih zakona, „Zakon o kulturnim dobrima“donet je davne 1994. godine.U ovoj oblasti desile su se velike promene,usvojene brojne evropske konvencije o kulturnom nasleđu,naša zemlja ih je verifikovala i potpisala,ali ih nikada nije ugradila u svoj pravni sistem .Potpisali smo jednu od najboljih konvencija o nematerijalnom kulturnom nasleđu.Godinama se pričalo,čak je uvrršćena i na listu UNESK-a srpska slava.U Srbiji još važi zakon koji nematerijalno kulturno nasleđe i ne identifikuje kao kulturno dobro.
Umesto „Zakona o kulturnim dobrima“, bilo je neophodno doneti nekoliko zakona iz ove oblasti: o kulturnom nasleđu,muzejima,arhivima,zavodima.
Zašto i danas uprkos silnoj elektronici imamao toliko papira ne samo u kulturi,već i u obrazovanju,zdravstvu,bankama?Zato što nemamo zakon o arhivskoj građi koji elektronsku evidenciju ne prepoznaje ako arhivsku.Nedostaju zakoni iz oblasti izvođačkih umetnosti,pozorišta, muzike...
Zaključak:zakoni iz oblasti kulture se ne primenjuju,ne donose se novi, ne inoviraju se stari, a kada se to čini,čini se na pogrešan način.
Čeljusti drugih zakona
Još je gora situacija sa zakonima iz drugih oblasti čije pojedine odredbe direktno ugrožavaju kulturu.
- Zakon o javnim nabavkama koji je obesmislio angažovanje umetnika i korišćenje umetničkih dela
- Zakon o socijalnom osiguranju koji je doveo u bezizlazan položaj samostalne umetnike,jer je samo njih obavezao kao uplatioce doprinosa osiguranja
- Zakon o zabrani zapošljavanja i Zakon budžetskom sistemu kojima zabranjeno zapošljavanja, a potom kultura izuzeta od povećanja plata.Povećanje najvljeno za sledeću godinu imaće staru osnovicu, a ne onu uvećanu koju je većina dobila pre dve godine.
- Zakon o radnim odnosima koji jedino angažovanje putem autorskih ugovora ne prepoznaje kao oblik zapošljavanja.Da je to učinjeno umetnici bi bili oslobođeni primene zakona o javnim nabavkama, jer je zapošljavanje izuzeto od primene ovog zakona.
- Zakon o planiranju izgradnji koji je obezvredio stavove zavoda za zaštitu prilikom izvođenja radova na objektima
- Zakon o radiodifiziji koji je oduzeo prihod od RATEL-a i REM-a filmu.
- Zakon o autorskom i srodnim pravima koji je umanjio prava autora
Jasno se uočava da su zakoni iz oblasti kulture „zakoni drugog reda“.Zakoni iz drugih oblasti ih prenebegavaju i poništavaju,To je u suprotnosti sa jedinstvom pravnog sistema,ali i sa zdravom pameću.Najinteresantnije je to što i u Vladi i u Skupštini postoje posebna tela koja se bave usaglašavanjem zakona, a niko nije ukazao na neusaglašenost Zakona o socijalnom osiguranju i Zakona o kulturi.Nikome ne smeta što se Zakonom o planiranju i izgradnji grubo krši Zakon o kulturnim dobrima.Ministarstvo kulture samo predlaže Zakon o radiodifuziji kojim se poništavaju odredbe Zakona o kinematografiji.
Posebno je opterećujući čitav niz uredbi Vlade,pa i odluka lokalne samoprave kojima se administartivne obaveze umnožavaju i za ponekad zaista bedne pare iz budžeta zahtevaju beskonačno složene procedure i postupci.U kulturi se i 50 000 dinara mora pravdati nepreglednom papirologijom,brojem crvenih krvih zrnaca korisnika.I svi pristaju na to jer nemaju kud.A onda se još desi da uprkos prebrojanim krnvim zrncima,novac ipak ne stigne.
Moguća rešenja
Kako rešiti ove probleme?
1.Doneti novi sveobuhvatni Zakon o kulturi uz ozbiljnu, a ne fingiranu javnu raspravu i uz prethodnu analizu efekata i prethodnoh i novih zakona.Tu analizu kao i praćenje primene svih ostalih zakonskih akata mogao bi da obavlja Zavod za proučavanje kulturnog razvitka , koji i inače radi slična istraživanja.
2.Ministarstvo kulture bi trebalo da pokrene inicijativu za promenu zakona iz drugih oblasti koji nanose štete kulturi.Najčešće se radi o promeni dva, tri člana,osim kad je u pitanju Zakon o javnim nabavkama koji zahteva potpuno drugačiji tretman kulture i čitavo novo poglavlje.Postoji pripremljene izmene ovog zakona koji svaku oblast kulture jasno definišu u odnosu na javne nabavke.
Finansiranje
Srbija već decenijama ima model finansiranja kulture koji se se svodi na to da se iz budžeta finasiraju plate,materijalni troškovi,oprema,investicije i osnovni programi ustanova čiji su osnivači Republika ili lokalna samouprava, a na konkursima podržava projekte čiji su nosioci nevladine organizacije i nezavisne produkcije. Na tim konkursima su dosad učestvovale i ustanove kulture, ali im je izmenama Zakona o kulturi zabranjeno da to sada čine kod svog osnivača.
Postoji nekoliko zabluda kada je u pitanju finansiranje kulture iz budžeta:procenat izdvajanja za kulturu i nedostatak para.
Najčešće se navodi da je za kulturu iz budžeta potrebno izdvojiti 1% i da je taj iznos nekada bio ostvaren sredinom devedesetih.Previđa se da sve do 1995. godine u budžetu Republike nisu bili osnovna zdravstvena zaštita,socijalna zaštita, delovi obrazovanja.Oni su se finansirali iz budžeta lokalne samouprave u sasvim drugačijem poreskom sistemu.Logično je da je posle ulaska ovih delatnosti u budžet Republike procenat za sve delatnosti opao,pa i za kulturu.
Godinama unazad, a i sama sam tome doprinela, procenat učešća kulture u budžetu Republike, izračunavao se u odnosu na planirane prihode, a ne u odnosu na planiranu potrošnju sa uračunatim deficitom.Da je tako izračunavano,procenat za kulturu teško da bi ikad bio veći od 0,5%.
Neiskorišćena sredstva
Još jedna zabluda, više paradoks.Uprkos tako niskom izdvajanju,analiza svih budžeta pokazala bi da nikada ni planirana sredstva nisu bila potrošena tokom tzv. fiskalne,odnosno kalendarske godine.Nekada je ostajalo neutrošeno i više stotina miliona,najčeće namenjenih investicijama.Taj novac se mogao preraspodeliti na neke druge namene rebalansom, ali nikada nije bilo dobrog planiranja i organizacije da se ta sredstva prenamene.Ili nije bilo rebalansa, te su tako neutrošena sredstva doprinosila smanjenju deficita. Kad ne potrošite npr. više od milijardu dinara predviđenih za obnovu muzeja, ne rasporedite ih za druge namene, a to se desi i sa drugim kapitalnim investicijama,smanjuje se deficit, ali: muzeji nisu završeni,putevi nisu izgrađeni.Nisu samo investicije uticale na smanjivanje deficita.Uvidom u finansijske izveštaje ministarstva jasno je da čak ni sredstva planirana za kulturno nasleđe nisu u potpunosti iskorišćena,da ne pominjem npr.onih 150 miliona za centralizovanu digitalizaciju kulturnog nasleđa predviđenih budžetom za 2014.Jesenjim rebalansom ta sredstva su smanjena na 60 miliona, na kraju nije utrošeno ni dinara,kao što ni 2015. nije potrošeno planiranih 130 miliona.Te pare su mogle biti raspoređene na matične ustanove zaštite koje se inače bave poslovima digitalizacije,ali su neki drugi interesi preovladali,uprkos zakonima.Kad je ministar Tasovac prvi put govorio o centarlizovanoj digitalizaciji, državni sekretar je najavljivao promenu bibliotečkih zakona.Ta promena je bila neophodana da bi se nacionalnoj biblioteci oduzelo pravo da se isključivo bavi digitalizacijom u ovoj oblasti.I? Niti su pare iskorišćene, niti je digitalizacija urađena.
Budžet i uz budžet
Sistem finansiranja kulture mora bitno da se menja.Osnov finansiranja i dalje mora da ostane budžet,jer kultura ne sme da bude prepuštena tržištu.Potrebno je razumeti da se ulaganjem u kulturu ponajviše finansira publika i istinski ljubitelji umetnosti.Bez budžeta programi i projekti bili bi usmereni na komercijalizaciju, a karte za umetnički istinski vredne programe koštale bi tako da bi retko ko mogao da plati.
Model koji ja predlažem podrazumeva formiranje posebnog Nacionalnog fonda za kulturu,nezavisnog i od Ministarstva kulture.Ministarstvo kulture bi zadržalo ingerencije u vođenju kulturne politike , a iz budžeta kojim bi raspolagalo finansirale bi se :plate zaposlenih,materijalni troškovi, socijalna davanja,nagrade i nadoknade, investicije,nabavka opreme za ustanove,povereni poslovi,doprinosi za socijalno i penziono osiguranje samostalnih umetnika,obaveze proistekle iz međunarodnih ugovora o kulturnoj saradnji, članarine u međunarodnim organizacijama,državni jubileji,proslave i svi oni poslovi koji bi se mogli svrstati u „državne obaveze“.
Nacionalni fond
Nacionalni fond sa posebno formiranim rukovodstvom na osnovu jasno i unapred formulisanim kriterijumima raspoalgao bi i namenski distribuirao sredstva iz sledećih izvora sa unapred utvrđenim namenama.
1. Procenat turističke i ugostiteljske takse za obnovu kulturnih dobara i kulturne manifestacije
2. Procenat od taksi koje naplaćuju RATEL i REM za kinematografiju
3 .Deo prihoda od estradnih i komercijalnih programa za umetničku muziku,mlade talente,muzičku baštinu
4. Od sredstava utrošenih za izgradnju,renoviranje,proširenje javnih objekata makar jedan procenat za likovnu i primenjenu umetnost, obnovu muzejskih zbirki,otkup umetničkih dela,sklupture u slobodnom prostoru.
5. Svim pravnim licima koja ulažu u pozorište priznati u potpunosti ta ulaganja kao trošak i osloboditi ih poreza.
6. Od igara na sreću procentualno utvrditi koliko se izdvaja za socijalu, sport, obrazovanje,kulturu.Taj novac bio bi usmeren na knjige,časopise,periodiku,prevode,leksikografsku i monografsku literaturu
7. Neophodno je obezbediti sistem poreskih olakšica za ulaganja u kulturu, kao i oslobađanje od taksi i parafiskanih nameta na kulturne proizvode.
8. Za sve korisnike sredstava Nacionalnog fonda koji pored „državnih prihoda“ obezede i ostvare sopstvene prihode uvesti stimulacije.
9. Podsticati posebnim ulaganjima javno-privatno partnerstvo kako bi se oživeli bioskopi, pozorišta,knjižare,domovi kulture.
Zaključak: bitno je uspostaviti sistem,ustanoviti strategiju,imati plan, dobru organizaciju, odgovorne,stručne,obrazovane i savesne ljude na svim mestima.To je brana svakoj improvizaciji,politizaciji,ličnim animozitetima i afinitetima pojedinaca na vlasti.To je uslov razvoja i napretka kulture kao osnove državnog i nacionalnog identiteta Srbije.
.jpg)
