Bonnie Prince Billy&The Cairo Gang  

The Wonder Show of the World

Iako u indie svetu ima i produktivnijih muzičara od njega (npr. Robert Pollard često izda isto toliko samo u toku jednog godišnjeg doba), malo je onih koji svoju produktivnost spajaju sa kvalitetom na način na koji to Bonnie radi (a uz to još stignu da posete Beograd i to sa full bendom iza sebe). Daleko od toga da su svi albumi koje je izdao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u poslednjih 7 godina fantastični, ali je činjenica da je kvalitet koji poseduju Master and Everyone, The Letting Go i Beware obeležio dekadu za nama.

Direktni učesnik na 2 od nabrojana 3 albuma i posle Bonnija, verovatno najzaslužniji za njihov kvalitet je gitarista Emmett Kelly, koji je takođe bio član benda i na koncertu u SKC-u. Kelly pored angažmana sa Oldhamom stiže da svira sa svojim prijateljem Shahzadom Ismailyjem u bendu Cairo Gang, sa kojim je izdao jedan album (kog su, gle čuda, poredili sa bučnijim Bonnijevim pesmama) a drugi se čeka ove godine. S obzirom na to da ploča The Wonder Show of the World zvuči vrlo „oldhamovski", razlog zašto je ona potpisana kao Bonnie „Prince" Billy & The Cairo Gang pre leži u nekoj vrsti Bonnijevog oduživanja Kellyjevom minulom radu sa njim, nego u drastičnoj promeni zvuka.

Za razliku od prošlogodišnjeg multi-instrumentalnog i raskošno produciranog albuma Beware, The Wonder Show of the World je prilično jednostavan i bez nekih velikih ambicija. Gotovo sve pesme odišu sličnom atmosferom, gotovo sve se bave svakodnevnim međuljudskim odnosima između ljubavnika, prijatelja, porodice – drugim rečima, ovde se nalazi sve ono na šta nas je Oldhalm i ranije navikao. A odličan primer da nas je navikao na lepe stvari možete naći u sedmominutnoj baladi „That’s What Our Love Is" koja počinje samo akustičnom gitarom i Bonnijevim stihovima „Don't go to bed if you know that something's waiting to grab you in the night and throttle hope from your heart". Kako pesma odmiče, čujemo suptilan ritam, pa se njegovom glasu priključuje prvo Kelly, a onda i Ismaily, akustara postaje sve bučnija i poslednja 2 minuta su finale dostojno najemotivnijih Neil Youngovih balada. Po mnogo čemu, „That’s What Our Love Is" je najduža i najlepša pesma na celom albumu. Na isti način počinje i razvija se „Trublesome Houses", s tom razlikom da joj se na kraju priključi električna gitara. S obzirom na njenu melodičnost, mesto na ploči (A1) i na trajanje (4:24), „Troublesome Houses" ima velike šanse da bude singl.

Kada bi postoja pravac akustični-minimal-gospel u njega bismo mogli svrstati „Teach Me to Bear You" i „Go Folks, Go" i to (ponovo) zahvaljujući fantastičnom pratećem vokalu Kellyja. Upravo je to pevanje u glas ove trojice jedna od retkih novina koje donosi ova ploča – oni često zvuče skroz vintage, da ne kažem kao vokalne grupe iz pedesetih i šezdesetih, Brothers Four npr. Pesme koje sam pomenuo, izdvajaju se od drugih već na prvo slušanje. Ostale su manje ili više slične, uglavnom odsvirane samo na akustičnoj i/ili električnoj gitari, uz ritam koji češće prave udaraljke nego bubanj.

Da se ne lažemo, The Wonder Show of the World objektivno ne zvuči ništa posebno. Ako ste slušali Palace/Willa Oldhalma/Bonnieja, sem pomenutog višeglasnog pevanja, teško da ćete ovde čuti nešto drugačije (mada, ako ćemo iskreno, nije da Bonnie baš nikad pre nije imao gospel vokale). Međutim, ono što ovde izbija iz svakog stiha i svakog rifa je tako očigledno uživanje njihovih autora, skoro pa da im vidite osmehe dok sviraju.

Mnogi muzičari su izgovorili floskulu „ja sviram za sebe, ako se to nekom dopadne super, ako ne, baš me briga, meni je lepo" – nisam čuo da je Bonnie to nekad rekao (što ne znači da nije) ali mi ovaj album baš tako zvuči, od početka do kraja. Nema ovde nikakvih kalkulacija, jeftinih trikova ili ulizivanja velikom broju publike (i to je jedan od razloga zašto me ovaj album podseća na Beckov Sea Change). I baš zato, vrlo je moguće da ova ploča bude omiljeni ovogodišnji album nekom ko se ne trudi da prati nova izdanja, nekom ko je imao problem sa svojom devojkom zato što je posećivao „troublesome houses", nekom ko se iz ovog ili onog razloga izolovao na „pusto ostrvo". A nešto mi govori da je i samom Oldhalmu to mnogo bitnije od pozitivnih ocena po raznoraznim „trendy" medijima.

0 0

Dodajte komentar