Izvor: Blic, 03.Mar.2015, 16:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bitef teatar svoj dan obeležava premijerom: I kad je teško život ide dalje...

Jesmo li svesni koliko kontekst u kome živimo utiče na osećanje ličnog poraza, kaže Jelena Bogavac, reditelj predstave “Život stoji, život ide dalje” rađene po tekstu Filipa Vujoševića.

Predstava kojom Bitef večeras (20.00) obeležava svoj 23 rođendan, napominje rediteljka govori o mladim glumcima u raljama angažovanog teatra, u socijalno istorijski opustošenom društvu.

- Obuhvata i lični i politički diskurs. Fokusira pitanje kako globalna politika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u odnosu na koju smo u autizmu, utiče na osećanje ličnog poraza. Kako ratovi, gubitak terirorije, legitimne otimačine moćnika I strahovito osiromašenje pojedinca utiču na intimu. Gde je tu pitanje odgovornost. Mnogo je onih koji nisu učestvovali a snose ceh. Ali, pristajalo se. Pre ili kasnije se ispostavi da su i pasivni posmatrači takođe učesnici - kaže Jelena Bogavac.

Dodaje zatim:

- Međutim, i kad je teško, život ide dalje. I kad se čini da je stao on ipak ima svoj tok.

U umetničkoj ekipi napominju da predstava “Život stoji, život ide dalje”, između ostalog, preispituje aktuelne pozorišne trendove, od kojih je vodeći taj da predviđeni budžet za teatarsko stvaralaštvo iznosi minimum dinara. Četvoro junaka uz opori humor postavljaju sebe pred publiku pokušavajući da pokažu kako izgleda napraviti predstavu na temu o kojoj se ne da govoriti, najblaže rečeno, bez knedle u grlu.

Gubitak

Pored toga što se drama bavi položajem samostalnih umetnika u njoj se otvaraju i lične teme koje se prvenstveno tiču gubitka - gubitka posla, kreativnosti, voljene osobe, ljudskog dostojanstva, svesti o vremenu u kojem živimo...

Dramaturg Slobodan Obradović napominje da u današnjim okolnostima iscrpljenih energija mogućnosti pisanja komada koji pretenduje da bude društveno angažovan, svode se na život koji je prožet banalnošću. Do zasićenja.

- U tom kontekstu, priča o pozorištu koje igra pozorište, u pozorištu, dopušta kreiranje slike koja je prljava, ako treba i otvoreno konfliktna. Tj. ako se igra na kartu angažovanog. A taj fenomen se, po automatizmu, posmatra kao radikalna terapija koja sadrži sve iskrzane mitove o nastanku jedne predstave tog tipa. Naglasak na otkrivanju procesa rada, a ne na rezultatu. Nasilno spajanje izvođača i publike. Navodno igranje dokumentarizma i katarze. Neskrivena

Uloge

Uloge tumače: Suzana Lukić, Miloš Timotijević, Aleksandar Đinđić i Slaven Došlo

manipulacija koja se pravda širenjem svesti. Pa sad ako je sve to još i minimal - vatriraće se unaksrno. Iz različitih zaseda. Možda zbog nesporazuma pozorišta sa vlastitim društvenim i političkim okruženjem, možda zbog političkih mehanizama puštenim u pogon da se zabašure događaji, možda zbog samoporažavajućeg gneva pojedinca kog niko više ne uzima za ozbiljno.

A možda problem leži i u sve prisutnoj apolitičnosti. I na sceni i u publici. Jer na obe strane ima onih koji srčano veruju u to da se političnost plaća (tj. da npr. Soroš direktno isplaćuje akcize), kao i onih koji su do te mere izgaženi da ne mogu da overe zdravstvenu knjižicu, a nemaju ni za Bus Plus, pa je u tom smislu sasvim izlišno pitati ih: „Da li znate šta piše u Rezoluciji 1244“? Možda bi bilo bolje da suzimo već suženu perspektivu pa da se pitamo: „A šta bi ste sve Vi uradili za dvesta evra“. Ili za manje - kaže Obradović.

Nastavak na Blic...