Izvor: Politika, 23.Sep.2014, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beograd svakome pokaže njegovu pravu meru

Komedija Živka Nikolića je crnja i tragičnija ali u osnovi bazirana na istim sukobima i nerazumevanjima. U filmu „Mali Budo” bavim se novim crnogorskim stereotipima za 21. vek

Šta se dešava kada mladić Budo iz Podgorice stigne u Beograd, gde za 48 sati mora da odraste, preboli prvu ljubav, razočara se u jedno prijateljstvo i nađe drugo tamo gde ga nije očekivao, odrekne se roditelja i lažno se predstavi kao hirurg na VMA, između ostalog, slika novi domaći film „Mali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Budo” u režiji Danila Bećkovića.

Premijera ovog filma biće održana večeras u 20.30 sati u „Sava centru” u Beogradu, a pošto je ova projekcija već rasprodata, zbog velikog interesovanja publike uvedena je još jedna – u 18 sati u istoj sali.

Prema scenariju reditelja i Dimitrija Vojnova u filmu, koji je producirao Marko Paljić, igraju Petar Strugar, Sergej Trifunović, Petar Božović, Tihomir Stanić, Hristina Popović, Aleksandra Janković, Slobodan Ćustić, Andrija Milošević, Milorad Kapor, Stefan Bundalo, Uroš Jovčić i drugi, a od sutra će biti prikazivan širom Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Rođeni ste u Podgorici a živite u Beogradu? Ima li biografskog u filmu i koja lična iskustva ste, možda, pretočili u scenario?

Jedan veliki pisac rekao je da nema razlike između doživljenog i pročitanog. Likovi su u velikoj meri bazirani na ljudima koje poznajemo koscenarista Dimitrije Vojnov i ja, dok radnja u velikoj meri prati žanrovski narativni obrazac, preuzet iz filmova koje volimo. U tom smislu, „Mali Budo” spoj je ličnog i filmofilskog iskustva, ali mislim da smo uspeli da ga sklopimo tako da se spojevi ne primećuju.

Slikate kako sve svetla velegrada mogu da opčine mladića koji dođe iz malog mesta u veliki grad? Čime očaraju svetla Beograda?

Beograd je naša jedina metropola, jedini pravi grad i kod nas i u komšiluku. Mladi ljudi misle da su dorasli svakom izazovu i zaleću se na Beograd sa svih strana. Prestonica svakome pokaže njegovu pravu meru i stavlja svakoga na jedan veliki test – da li si sposoban da prihvatiš sebe onakvog kakav jesi? Upravo to se događa našem glavnom junaku i to je meni i najzanimljivija tema našeg filma.

S druge strane, upravo pridošlice stvaraju jednu metropolu. Beograd je veliko okupljalište, mesto na kome se vekovima sastaju najvažnije snage našeg naroda.

A koliko manja mesta i njihovi žitelji trpe zbog svetla te metropole?

Volim i mala mesta, volim provinciju. Da iz provincije ne stiže toliko mladih ljudi, čistih duša i umova, svežih očiju, ne bi bilo ni Beograda. Kada se gleda njihovim očima, Beograd je i veći i lepši i belji. Za njih je Beograd ono što je za rođene Beograđane Pariz ili Njujork. I mi koji smo u Beogradu malo duže, možda smo se previše navikli na ta svetla, pa nam se ponekad čini da baš ništa ne valja. Zaboravljamo odakle smo došli. Međutim, kad god se vraćam u Beograd s nekog puta, setim se svog prvog osećaja da je u pitanju veliko i važno mesto, koje mnogo toga krije u sebi i u kome svašta može da se pronađe. I dalje su puniji vozovi i autobusi koji stižu u Beograd, nego oni koji odlaze iz njega.

Skenirate crnogorski mentalitet, kao nekad Živko Nikolić u svojim delima. Je li ovaj majstor jugoslovenskog i crnogorskog filma uticao na vas i kolika je razlika između vašeg i Nikolićevog sagledavanja tog mentaliteta?

Živko Nikolić je otvorio temu Crne Gore u kinematografiji, pokazao da i o tome mogu da se snimaju filmovi. Osetio je da se u Crnoj Gori stvarnost i svakodnevica dodiruju sa joneskovskim apsurdom. Kada se danas priča o njegovim filmovima najčešće se pominju humoristička mesta. Živkova komedija je crnja i tragičnija, ali u osnovi bazirana na istim sukobima i nerazumevanjima kao i naš film. Razlika je onolika koliko se crnogorsko društvo promenilo za poslednjih tridesetak godina, kada se iz tragičnog pretvorilo u farsično. Mi se bavimo novim crnogorskim stereotipima – stereotipima za 21. vek.

Neko će se naljutiti zbog prikaza tih novih stereotipa?

Bio bih razočaran da se baš niko ne naljuti. Međutim, tokom kontrolnih projekcija primetio sam nešto na šta nisam računao: posle nekih petnaestak minuta, gledaoci se naviknu na akcenat i dijalekat kojim govore junaci i zaborave da je film o Crnogorcima. Ljudi koji nemaju nikakve veze s Crnom Gorom izlaze i komentarišu kako film mnogo govori o nama i našim manama, i nemaju osećaj da je to što su gledali o nekom drugom. Počeli smo da pravimo film o lokalnom mentalitetu, ali smo napravili nešto što govori o celom srpskom narodu i u čemu se svi prepoznaju. Crnogorci su zbog urođene ekspresivnosti, zbog lokalne upravljenosti na izgovorenu reč, na spoljašnje, samo poslužili kao uveličavajuće staklo.

Ozbiljni, životni problemi u vašem filmu se rešavaju uz obilje (crnog) humora. Je li to jedino i ispravno rešenje?

To ide i iz crnogorske tradicije, gde je humor vrlo važan za društvo. Podsmeh zapravo služi kao neka vrsta socijalnog, vaspitnog mehanizma, koja svakog pojedinca drži u stanju pripravnosti. Otuda su Crnogorci tako specifičnog ponašanja i tako osetljivi na izgovorenu reč. „Mali Budo” se meni čini kao vrlo vedar film, pre bezobraznog nego crnog humora – bezobraznog u smislu da se usuđuje da se našali na svaku temu, ali bez zlobe i cinizma. Mada je moguće da su moji kriterijumi malo pomereni i da će nekim gledaocima biti gorči nego što bih ja očekivao.

Ivan Aranđelović

objavljeno: 24.09.2014

Nastavak na Politika...