Izvor: Blic, 28.Okt.2016, 21:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BELEŠKE SA KUTIJE ŠIBICA Vladislav Bajac o poslednjoj knjizi Umberta Eka
Umberto Eko: „Pape Satàn Aleppe, Hronika fluidnog društva” (Geopoetika, Edicija Slobodni svet, preveli s italijanskog Aleksandar Levi, Mirela Radosavljević i Elizabet Vasiljević).
Podnaslov ove knjige govori o njoj više i od naslova: Hronike fluidnog društva. Reč je o izboru od oko dve stotine tekstova koje je Eko jednom nedeljno objavljivao u magazinu “Espreso” između 2000. i 2015. godine. Tu je Eko u svojoj rubrici „La bustina di Minerva“ (što je aluzija na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ograničeni prostor za beleške na unutrašnjoj strani poklopca popularne marke šibica „minerva“, koje je uvek imao pri ruci), pratio aktuelne događaje ili ih uzimao samo za povod svojim digresijama, duhovitim anegdotama, oštrim ocenama ili igri rečima. Činio je to ponekad i kroz razoružavajuću ironiju i lakonski humor.
Upravo su ovi kratki eseji dokaz Ekovog ogromnog znanja i širokih interesovanja, blistavog uma, koji se u svom intelektualnom celoživotnom angažmanu iz profesorske struke prelivao u književnost, u borbu za slobodu izražavanja, ali i za bolju budućnost. Umberto Eko je bio uzor intelektualnog aktivizma. Dijapazon oblasti u ovoj knjizi vrlo je širok: od političkih maski, preko opsesivnih medijskih tema do religije, filozofije i književnosti. Frapantan je obim tema: od mobilnih telefona, kontrole posedovanja oružja i ljudske gluposti, preko Fejsbuka, islamskog fundamentalizma, smrti i vaspitanja do knjiga i izbegličke krize.
Kao i podnaslov, tako tek i naslov Pape Satàn Aleppe (preuzet prvi stih iz sedmog pevanja Pakla Danteove Božanstvene komedije iz 14. veka) govori o haosu današnjeg sveta: vekovima niko nije zasigurno utvrdio značenje ovog stiha stvorenog iz latinskog i starogrčkog. Upravo zbog mnogih a nesigurnih značenja, Eko ga je ovde upotrebio.
Ekov intelektualni i kulturni angažman nastavlja se ovom knjigom i post mortem. Naime, Eko je sa još nekoliko italijanskih pisaca (Sandro Veronezi i dr.), a uz podršku i nekih stranih (Hanif Kurejši, Majkl Kaningam i dr.) osnovao izdavačku kuću La nave di Teseo u znak protivljenja spajanju dva najveća italijanska izdavača (Mondadori – vlasništvo Berluskonijeve porodice, i RCS Libri/Rizzoli), čijim se monopolom „zapretilo višeglasju i slobodi govora“. Eko je kumovao imenu kuće. Lično je u nju uložio dva miliona evra. Po planu, ova knjiga je objavljena kao prva 16. februara 2016, ali nedelju dana posle Ekove smrti. Prvoga dana prodata je u 75.000 primeraka. Izdavačka kuća je krupnim koracima nastavila njegovu misiju.
Sa Ekom u Torinu
Snimak iznad je sa Torinskog sajma 2007. Umberto Eko ga je otvarao, a mi malo porazgovarali. Tada je, predstavljajući me, svom italijanskom uredniku rekao da je Geopoetikino (prvo) izdanje njegovog romana Ostrvo dana pređašnjeg iz 1995. godine najlepše na svetu. (Prevodilac Elizabet Vasiljević je iste godine dobila i nagradu “Miloš Đurić” za najbolji prevod upravo te knjige). Posle toliko godina, Geopoetika se vratila ovom piscu ovom knjigom eseja.
.jpg)
