Izvor: Vostok.rs, 07.Jul.2015, 18:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi bi da žive na Terazijama
07.07.2015. - Šumadiju pritisla bela kuga, sve je više zatvorenih kuća. Od Topole do Kragujevca na desetine napuštenih domaćinstava, svuda okačeni oglasi "na prodaju"
Kuća. Okućnica. Ambar. Bunar. Pekara. Voćnjak. Hektar šume, sve ograđeno, prodajem. Početna cena 8.000 evra, a svaki dogovor je moguć.
Nije ovo jedini oglas uz put od Topole do Kragujevca. Ima ih - nebrojeno. Mi zastajemo u Divostinu, nadomak rodnog mesta nekadašnje "Crvene zastave". Ovde nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << u susret ide Vidoje Vukmirović.
- Vidim, beogradske tablice, pa da pitam... da nije neka komisija - kaže. - Obećali da će mi nešto malo kuće da naprave, pa ih nema. Obećali, pre pet godina.
Vukmirović je u leto 1999. godine sa Kosmeta krenuo, kao i svi prognani Srbi, da sačuva glavu. I, mnogi, kao i Vidoje, mislili su da će se vratiti. Svojim kućama, njivama i grobovima, da ih preci ne prokunu. Ali nisu se vratili.
Vidoje je sada kod sina u Kragujevcu. Navikao se na, kako se kaže, gradski život, "pa ona komisija ako dođe, došla je".
- A ja sam sinu govorio: "Kupi ti meni kakvu staru kuću, pa da se tu kućimo baba i ja". Znate šta mi je rekao: "Idi stari, pa se kući, ja sam sit zemlje i muke".
Na Kosmetu su im ostale njive, nešto su, doduše, i prodali. Vidoje Vukmirović koji je bio vazda vezan za zemlju i sam se navikao - na život na asfaltu. Priča nam da poznaje mnoge svoje, sa Kosmeta koji su se skućili u Beogradu. Gotovo u samom centru. Poznaje najmanje pet Pećanaca koji imaju stanove od Majke Jevrosime do Doma sindikata.
- Šta ćete, svi bi da žive na Terazijama - kaže. - Možda je u tome odgovor što umire srpsko selo. A meni je jednako drago i ovo u Šumadiji i moje na Kosmetu.
A, kuća od Topole do Kragujevca, zapuštenih i zaboravljenih, koliko hoćeš. Prodaju potomci imovinu predaka. Zakatančili ih, utvrdili žicom i lancima. Katanci zarđali, žica zarđala, lanci zarđali... Krovovi popustili. Spojili se plafoni i podovi. Kroz krovove mogu samo kiša i vetar da otvore prozore, obore napola popucala stakla. Na mnogima - ni stakala nema. Nema ničeg. Samo čamotinja i tuga jedna.
DRŽAVO, NA TEBE
JE RED
- UMIRANjE sela počelo je kada je počela propast fabrika - pamtimo priču iz Kusatka. - Svako domaćinstvo imalo je po jednog zaposlenog. Za jednu platu iz fabrike radilo je nas petoro u kući. Sejalo se i želo. Mi nismo krivi što su fabrike propale, a sve je došlo naglo i sve nas je poljuljalo. Nastala je svađa u kućama. Između tužnih očeva i razočarane dece. Deca su pošla putem svojih gradskih vršnjaka, otišli, zaboravili selo, tamo nemaju posla, a ima svakojakih muka. Zato, država sve besposličare treba da istera iz grada. Na njoj je red da - uvede red, neka donese dekret. Ko ima posao u gradu, neka tamo ostane. Ko nema - neka se vrati na selo.
A kupaca - nigde. Niotkud ljudske ruke da ovo uredi i dotera. Da izleči kuću od samoće. Izbrojali smo više od stotinu kuća, samo uz put od šezdesetak kilometara.
- Zamrle kuće, zamro život - govori Jefto Đurić. - I nema izgleda da će se neko setiti da, kad je sve ostalo propalo, samo selo može da vrati sigurnost. Da nas hrani i ishrani. Sve je, deco, otišlo u gradove. Više vole da gladuju, nego da oru. Pitam se dokle će ovo da propada, a da za to nikog nije briga. Svi bi da žive na Terazijama, i ovi naši Šumadinci i ovi što su došli od nevolje.
Gradovi prenatrpani, a ovde lepota Šumadije, vajana rukom prirode. Nikada šumadijska sela nisu bila ovako prazna. Tako prazna da sedneš i plačeš. Bela kuga, pritisla. Hara. Koga god da sretneš, žali se na godine i bolest. Koga god upitaš zašto je selo sve starije, odgovara: zato što nije bilo pameti.
- Niko još nije popisao koliko je ovih ruina - slušamo priču. - Niko ne zna gde su im vlasnici, ako se izuzme ovih nekoliko telefona na oglasima, pa pozoveš i pitaš. Država bi mogla sve to da otkupi, pa da one što ih izdržavamo po kolektivnim centrima ovde pošalje. Ne mora da im pravi vile, neka im napravi malo kuće, kupi kravu, kozu, šta god. Ma, kakvi!? Bolje im je u kazan i paket pomoći, da sede i melju po čitav dan. Ljudi moji, čemu oni uče svoju decu.
A deca... Decu u srpskim šumadijskim selima da lampom tražiš, ne možeš da nađeš. Sezona je odmora. Statistika glasi: da se radije letuje ko zna gde, nego u selu. Statistika je poražavajuća: od Topole do Kragujevca je oko 300 domaćinstava bez naslednika.
UBI SAMOĆA
SLAĐANA Avramović ima kuću, okućnicu, magaze, tremove, bunar... Razbolela se, ne može sama da pridiže domaćinstvo. A ono, svakog dana sve više propada.
- Sve je to džaba, kad ubi samoća - kaže Slađana i ponavlja:
- Volela bih jednu časnu i radnu porodicu da dođe i da zajedno pridignemo domaćinstvo. Eto, pozivam ih.
Milena Marković,
novosti
Pogledaj vesti o: Kragujevac
.jpg)
