Izvor: Vesti-online.com, 29.Maj.2016, 02:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bićemo mlinari i na onom svetu

U podnožju Gledićkih planina, nedaleko od Kragujevca, još melje vodenica na Brankovskoj reci, poslednja u Brankovskoj maloj, a vodenični kamen zagrmi retko, kad se pojavi poneka mušterija iz Kragujevca, uglavnom trgovac. Oni donesu nekoliko džakova kukuruza da u prodavnici imaju u ponudi i projino brašno iz potočare, dok seljak donese pet-šest kila belog kukuruza, koliko mu treba da u kući ima projinog brašna.

Za vodeničarske poslove je zadužen najstariji vodeničarski >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << bračni par u Srbiji, 76-godišnji Dragoslav, zvani Zuko, i 76-godišnja Branka Dimović. Njih dvoje melju brašno skoro 60 godina, a nedavno su se slikali ispred vodenice da se zajedno s vodenicom ovekoveče na poslednjoj fotografiji namenjenoj za nadgrobni spomenik. Kažu da će žito mleti i na onom svetu.

Dragoslav Dimović kaže da je vodenica stara 200 godina, napravljena je od drvenih dasaka i blata, a kupili su je njegov deda i brat koji su tada živeli u porodičnoj zadruzi.

- Kupili su zabran zajedno sa vodenicom od nekog Ljubiše Brankovića i radi i dan-danas. Najviše meljemo beli kukuruz, retko ovde seljak donese pšenicu - priča Dragoslav.

Kaže da je mleo žito još kao dečak, a pošto se oženio pre vojske, njegova nevesta Branka je dok je on služio vojni rok naučila muževljev zanat.

- Žena zna bolje da li brašno treba samleti sitnije ili krupnije, pa je mom stricu bilo krivo. Stalno se žalio da svi seljaci melju kod Branke, a njega zaobilaze! Stric je bio opančar i davao ljudima pare na zajam, pa je smatrao da iz zahvalnosti moraju njemu da donose žito - priseća se Dragoslav.

Danas u selu nema naroda, pa retko ko svraća.

- Nekad je u selu jedan komšija sejao dva hektara belog kukuruza, ali poslednjih godina i on je smanjio jer je video da narod sve manje kupuje brašno, pa je batalio, a onda ubrzo i umro. Malo je naroda, odeš do crkve, a ne možeš da sretneš čoveka u putu. Nekad je u selu živelo 3.000 duša, a sad nema ni pet stotina. Sve propade načisto - žali se Dragoslav.

Ali, vodenica se mora održavati, kamen otkivati da bude zumbav jer samo tako može da melje žito, a treba stalno i jaz održavati da ne odnese voda.

Vodenica se nalazi u sklopu privatnog Etno muzeja Dimović, koji je osnovan 2007. godine, a zatvoren je otkad je vlasnik Siniša Dimović doživeo moždani udar. U muzeju su izloženi tradicionalni seoski alati, od drvenog rala do čeza, kao i preslice, vretena, grebeni za preradu vune, pamuka, lana i konoplje, razboji, ćilimi, posuđe i seoski nameštaj.

- Kad su velike kiše, noću se dižem, ako preliva jako, moram da preusmerim vodu jer će odneti jaz, obalu. Metnuo sam i drveta da voda može samo da preliva, a ne da odnese sve - objašnjava Dragoslav.

I Branka pazi na vodenicu, kad napada sneg, obuje gumene čizme, pa obalu dobro ugazi ili izbacuje sneg lopatom uz jaz da ne zaguši vodu.

Poslednji vodeničari u kraju ne znaju da li će iko naslediti njihov posao.

- Treba stalno da si tu, pored vodenice. Kad umremo, može samo da se stavi katanac na nju - otpuhuje Zuko.

Za vodenične kamenove koristio se kamen iz majdana u Trsteniku. Ispred vodenice stoje stari iskorišćeni kamenovi, a ovi koji su u vodenici stari su stotinak godina. Nekad su dvojica majstora postavljali kamenove u vodenicu, a danas takvih majstora više nema.
Pogledaj vesti o: Kragujevac

Nastavak na Vesti-online.com...