Izvor: KMnovine.com, 02.Sep.2014, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura predaje: Zašto Srbija ne šalje vojsku na Kosovo?
Posečena šuma, ubijeni žandarm i verska represija nad 150 povratnika bilans je zuluma kosovskih Albanaca nad Srbima u samo jednom danu, na Veliku Gospojinu 2014. godine.
...
Piše: Andrej Fajgelj
Svega dva dana ranije, porodice ubijenih i nestalih sa KiM protestvovale su što svi ćute o 2.500 srpskih žrtava, a niko od 300 otmičara i ubica već 16 godina nije procesuiran.
Dve nedelje ranije, obeležili smo 11 godina od ubistva dece >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << u Goraždevcu. Jedno dete je, iako pogođeno sa osam metaka, preživelo da svedoči kako ga je rulja ranjenog tukla na putu za bolnicu, gde su ga lekari i pacijenti dočekali komentarima: „Ko god da je to uradio – svaka mu čast“.
Reakcija na Velikogospojinski zulum 2014. biće ista kao i na Vidovdanski zulum 2012, kao i na sva druga srpska stradanja odavde do Jasenovca. Svaki zločin nad Srbima je zločin bez kazne. Za odsustvo reakcije po pravilu je kriv neko drugi: Hag, KFOR, svetska javnost, srpska vlada, sudbina… Ali šta ako je problem u nama?
Testirajmo sebe prostim pitanjem: kako bi bilo da pošaljemo vojsku na Kosovo? Samo prvi kontingent od 1.000 predviđenih rezolucijom 1244, u odgovoru na stalne zločine i kršenja ljudskih prava. Ne pitam za reakciju vlade, pitam za reakciju naroda, našu reakciju. Šta prvo osetimo i pomislimo?
„To je nemoguće”?Čovek ne mora da bude ekspert da bi znao da je nešto nemoguće. Dovoljno je da ima pogled na svet. Ali, različite kulture različito vide iste stvari. KFOR je svojevremeno otvarao vatru na nenaoružane demonstrante i sprovodio raciju po porodičnim kućama da bi razbio srpsku blokadu srpskog puta. A naše snage bezbednosti „ne mogu” da hapse naoružane lopove i ubice. Prethodna pokolenja su odbranila Srbiju od dva carstva, mi „ne možemo” da je odbranimo od „šumokradica”. Umesto da ih naučimo da moraju da poštuju zakone Srbije, šumokradice su nama očitale lekciju, i to kakvu: srpska glava vredi manje od kubika drva.
Naše „nemoguće” nije činjenično stanje, već specifičan pogled na svet, koji se uklapa u dugu tradiciju ropstva. Robovi su ti koji ne mogu da se bore i ne reaguju kad stradaju. Mi smo bili robovi, a kada smo zbacili turski jaram, nismo do kraja odbacili ropski mentalitet.
Kulturni rat ropstva i slobode nastavio se zato i nakon ratova za oslobođenje. Taj rat je srpska elita smatrala presudnim za nacionalnu kulturu i identitet.
Vuk prema njemu deli cikluse pesama, Cvijić tipove stanovništva, a dobio je i poseban motiv u srpskoj književnosti. Kod Njegoša, u prepisci Selim-paše i vladike Danila („Tvrd je orah voćka čudnovata”), kod Višnjića, u razgovoru kade Kulinove i dva vrana gavrana („Srbija se umirit’ ne može”), kod Crnjanskog, u razgovoru Vuka Isakoviča sa pečujskim biskupom („Požive moje pravoslavlje slatko”), pa i u čitavim delima, kao što je Matavuljev Pilipenda.
Možda najupečatljiviji sukob ropskog i slobodarskog identiteta nalazimo u narodnoj pesmi Ivo Senković i Aga od Ribnika. Ivo u sred borbe ostaje bez konja. U naizgled bezizlaznoj sitaciji, aga pokušava da ga načini robom. Govori mu šta nema i šta ne može: „Već se predaj, Senkoviću Ivo”. Ali Ivo ima drugačiji pogled na svet.
On gleda u svoje ruke, šta ima i šta može: „Ako si me s konjem rastavio, sa sabljom me rastavio nisi. Evo sablje roditelja moga!”. Ta sablja će odseći aginu glavu. Ovakvim porukama se naš narodni pevač ugradio u svetsku baštinu. Sličnu motivacionu poruku u ime zapadne kulture iskazao je najveći industrijalac kapitalizma, Henri Ford: „Bilo da misliš da možeš, ili da ne možeš, u pravu si”.
Sve je isto kao nekad, samo je naše pokolenje na pogrešnoj strani u kulturnom ratu. Od nas nećeš čuti „Evo sablje roditelja moga!” već „Predaj se!”. Aga, paša i biskup bili bi zadovoljni, Ivo bi se stideo.
Koren naših problema nije nemoguća politička ni bezbednosna situacija, već nemoguća nacionalna kultura. Ne možemo imati ropsku kulturu i slobodnu državu. Ako ćemo da budemo raja, bićemo raja do kraja.
Koliko sam kritičan prema ovom pokolenju, toliko imam vere u nova. Male su šanse da će se oni povesti za našom kulturom predaje i nemoći, jer su videli njene rezultate. Umesto toga, pogledaće šta imaju i šta mogu, i neće im trebati dugo da shvate da još uvek imamo narod, državu… i vojsku.
Autor: A.Fajgelj / Foto Frontal.SRB
Frontal.rs
.jpg)
