Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Jul.2016, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Aleksandar Popov: Živimo začarani kao u “Danu mrmota”
Zašto političarima u regionu odgovara nepromenjeno stanje, kako se manipuliše događajima iz prošlosti i koji je najbolji model saradnje u regionu, u razgovoru s Nadeždom Gaće objašnjava Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative
Početkom prošle decenije, do proglašenja nezavisnosti Kosova, regionalna saradnja išla je uzlaznom linijom, neki problemi su se počeli rešavati, negde su čak bili i srdačni odnosi između zemalja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << unutar regije, čak na relaciji Beograd – Zagreb nije bilo toliko tenzija. Međutim, sada je najgora situacija od početka normalizacije odnosa, a ja kao nultu računam 2000. godinu, kada su otišli režimi koji su najviše odgovorni za ratove na ovim prostorima, kaže za Novi magazin Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam i jedan od osnivača Igmanske inicijative: “Prošle godine smo obeležili dve decenije od Dejtonskog sporazuma, propušten je jedan dug period da se uradi nešto na rešavanju preostalih otvorenih pitanja, generalno da se suočimo s prošlošću i da se deo po deo balasta te prošlosti skida s leđa da bi se otvorila perspektiva budućnosti”.
*Zašto je to tako?
Iako su se menjale garniture na vlasti, razne su opcije bile u našim državama, većini je odgovaralo da postoji nešto oko čega bi mogli da homogenizuju svoje biračko telo i javno mnjenje. Naizgled banalno putanje, više tehničko nego političko, granica između Srbije i Hrvatske na Dunavu, moglo je sto puta biti apsolvirano, postoji komisija formirana početkom prošle decenije, a mi još ne znamo da li će se primeniti međunarodno priznati princip granica sredinom reke, ili će se primeniti katastarski sistem, na čemu insistira Hrvatska, ili će biti treća solucija, arbitraža, kao što je Hrvatska išla sa Slovenijom.
*Jedna je uloga političara i medija, a kako biste ocenili ulogu konfesija, koliko one otežavaju smirivanje situacije?
Više faktora doprinosi stanju ovakvom kakvo jeste; političarima i te kako odgovara zato što u mutnim okolnostima najbolje plivaju. Ne rade na uljuđivanju svojih zemalja iako je svaka od njih na nekom koraku puta ka EU; ako se izgrade institucije to će kačiti i političare.
Konfesije su takođe suodgovorne, verske vođe su u dobroj meri odgovorne i za ratove devedesetih, doprinosili su svojom retorikom, a ni sada ne rade mnogo bolje u prilog tome da se ide u susret pomirenju. Opet je u pitanju homogenizacija, ali sada vernika, i mislim da je tu međunarodna zajednica najznačajniji faktor zato što se ovde samo pod pritiskom nešto uradi. Evropska unija je ranije imala mnogo veći uticaj na ovim prostorima, ali otkako se zabavila sama sobom manje pažnje obraća na ove prostore, ma koliko mi mislili da se u samitima u okviru berlinskog procesa vrši pritisak u pravcu brže normalizacije odnosa.
*Kako ocenjujete te tri konferencije, u Berlinu, Beču i Parizu?
One su se dešavale u raznim okolnostima, na berlinskoj kao početnoj ključnu ulogu je odigrala Angela Merkel. Ona je imala dobru ideju uvezivanja zemalja regiona kroz nešto što ostavlja trajne posledice, a to je infrastruktura, s tim što je bivša Jugoslavija bila infrastrukturno povezana, ali mi smo to, železnicu na primer, ukinuli, avionske linije smo bili ukinuli. U Beču se otišlo korak dalje i kao jedno od važnih pitanja delegirano je rešavanje bilateralnih pitanja i na neki način dat je zadatak da se na tom planu radi ubrzanije. Jedan od zaključaka bečke konferencije je osnivanje Kancelarije za mlade, čije je sedište u Tirani.
U međuvremenu se desila migrantska kriza, koja je indukovala pojačanu krizu unutar EU, došlo je do nesuglasica unutar članica Unije, mnoge pružaju otvoren otpor prijemu migranata, pre svega one koje su nekada pripadale istočnom bloku, ali tu je i otpor nekih drugih zemalja, nordijskih. Norveška radije daje novac i mnogo daje za migrante nego što bi da ih primi. Bregzit je indirektno posledica migrantske krize; i ranije je bilo problema između EU i Britanije, koja je tražila poseban status, a referendum je kulminacija.
Kad se sve skupi zajedno – a imate globalni problem koji je proizveo migrantsku krizu, dešavanja na Bliskom istoku – slika nije dobra. Bio bih spokojniji da su samo u pitanju loši odnosi unutar Srbije, na primer nemanje institucija, ali svaka zemlja u regionu ima probleme na ivici eksplozije. U Makedoniji su odnosi dve sukobljene strane na ivici građanskog rata, da ne govorimo što se tamo ne spominje albanski faktor koji je za sada pritajen. Na sve to dolazi kriza unutar EU i globalna kriza. Papa Franja je pre izvesnog vremena rekao da imamo faktički Treći svetski rat, samo što je raspršen na razne strane.
*Šta je donela pariska konferencija?
U odnosu na prethodne, pariska je trebalo da bude korak dalje i tamo su na inicijativu NVO predloženi zaključci koji se tiču normalizacije odnosa i da se više obrati pažnja na otvorena pitanja. Međutim, desilo se nešto čudno i iz završnog dokumenta taj deo je nestao. Mislim da je razlog tome što je kompletna pažnja EU okrenuta migrantskoj i krizi unutar Unije.
*Kako biste ocenili odnose Hrvatske i Srbije danas?
Imali smo period bez nekih tenzija sve do 2008, čemu je doprinela neverovatna stvar; u Hrvatskoj je na vlasti bio HDZ, ali umiven, koji je Sanader doveo u desni centar, što je i evropski standard. On je mnogo doprineo unapređenju srpsko-hrvatskih odnosa, ali nevolja je što taj period nismo iskoristili da brže rešavamo otvorena pitanja. Mi smo i u ono vreme mogli pretpostaviti da će Hrvatska pre nas ući u EU i s naše strane nije bilo dovoljno inicijative za rešavanje otvorenih pitanja. Onda je došlo proglašenje nezavisnosti Kosova i priznanje te nezavisnosti u okruženju; najveće sankcije uvedene su Makedoniji i Crnoj Gori čiji su ambasadori proterani, a iz drugih zemalja smo svoje povukli. Tu je počeo loš set odnosa, do otopljavanja kada se desio čuveni susret Josipovića i Tadića u Opatiji bez kravata.
Međutim, 2012. na vlast ovde je došao SNS, tamo je bio SDP i počeo je veoma loš trend; sam predsednik Nikolić tome je doprineo na početku mandata izjavama koje su iritirale našeg suseda. Generalno, SDP nije mogao da prihvati činjenicu da su ovde na vlasti neki koji su odgovorni za dešavanja devedesetih, kojima je i Hrvatska bila pogođena. To je bio period zahlađenja odnosa, imali smo sporadične susrete, Milanović je bio u poseti Srbiji, Dačić u više navrata u Hrvatskoj, Vučić je bio na inauguraciji Kolinde Grabar Kitarović, ali to je bilo manifestaciono i ništa drugo nije sledilo iza toga.
Najgora situacija je bila pri kraju mandata SDP, mislim da je to Milanovićeva greška zbog koje je i izgubio izbore jer je podilaženjem nacionalno osvešćenijem biračkom telu izgubio deo svojih birača. Setimo se čuvene blokade kamiona na Batrovcima, krajnje neprimerene. Nemam običaj da branim našu vlast, ali u tom trenutku Srbija ni u kom pogledu nije bila odgovorna što su izbeglice krenule u pravcu Hrvatske kad su naišli na zid kod Mađarske, a prema Rumuniji nisu htele da idu. To je kao prirodni zakon, voda teče tamo gde ima najmanje otpora. Nakon toga krenula je kampanja za izbore i do punog izražaja je došao taj drugačiji, krajnje radikalizovani HDZ koji je napravio Karamarko. Možemo se setiti incidenata sa ćirilicom u Vukovaru i niz drugih stvari koje su išle ka radikalizaciji scene. Manjine, političke i bilo koje druge, osetile su se ugroženim.
Činjenica je da i kod nas i kod njih imamo reviziju istorije, i to ne ove novije nego one iz četrdesetih. Kod nas se rehabilituju kvislinzi, Draža Mihailović, u toku je rehabilitacija Nedića i antifašisti se proglašavaju zločincima. U Hrvatskoj se to dešava u pojačanoj meri, počela je rehabilitacija ustaša, Stepinac se proglašava svecem, pa je i Evropska unija morala da pošalje upozorenje Zagrebu.
*Uticaj politike, medija, crkve je veliki, ali kao da postoji virus u narodu koji traži homogenizaciju, želi da bude retrogradan?
Ljudi idu linijom manjeg otpora, lakše je prihvatiti nešto, pristati na nešto što vam se servira nego da sam promisliš da li je to tako. Na primer, sećam se kad je kod nas počelo nacionalno osvešćenje krajem osamdesetih, početkom devedesetih, krenula je priča o velikoj Srbiji. Rekao sam da mene više zanima da vidim Veliki kineski zid nego veliku Srbiju ukoliko to košta ljudskih glava. Postoji taj rodovski gen, svedok sam dešavanja, dovoljno je bilo da neki političar putem medija lansira priču da smo mi nebeski narod itd., a slične stvari su se dešavale u okruženju, i da se to zalepi za ljude. Ako su Srbi velika nacija, Hrvati velika nacija, onda sam i ja sam po sebi velik!
Mediokriteti i običan svet zaklanjali su se iza nacije, to je najlakše, a odgovornost je težak mentalni napor jer čovek mora da se suoči sa onim šta je u to vreme radio. Na primer, ako si devedesetih zaokružio ime koje je nagoveštavalo da će proizvesti nevolje u regionu i da može dovesti do ratova koji mogu da koštaju glava, poneo si deo odgovornosti, a da ne govorimo o tome ako si bio slep, gluv i nem na nevolje koje su se drugima dešavale. Snimili smo televizijsku seriju “Oni su govorili drugačije”, sa tri epizode: “Raspad SFRJ”, “Ratno Sarajevo” i “Nepokidane veze”, koja govori o tome kako su se nevladine organizacije sve vreme posećivale, pre, za vreme i posle rata, sarađivale uprkos barijerama. Epizoda “Ratno Sarajevo” je dramatična, govori o svakodnevnom stradanju tog grada, ubijanog na rate.
Kada smo prikazali epizodu u Nišu, jedna žena je u razgovoru s publikom ustala i rekla: “U to vreme ja sam bila okupirana brigom kako da moja familija i deca prežive, nisam obratila pažnju na tuđe nevolje i sad mi je strašno žao zbog toga!” Zaplakala je i sela. Kod nekih ljudi se probudi svest da i sam snosi deo odgovornost samim tim što nije hteo da obrati pažnju, ali većini je komotnije da zdravo za gotovo prihvati ono što plasiraju političari i mediji.
*Kako ćemo onda doći do promena, kako do saradnje, dobrosusedskih odnosa, povezanosti regiona?
Najizgledniji put bio je da to bude naše regionalno, da inicijativno idemo ka tome kao nordijske zemlje kada su sedam godina posle rata osnovale Nordijski savet iako su imale zađevice. To je slično područje kao naše; nema jezičkih barijera, zajednička im je ekonomija, ali imale su u raznim periodima problema, čak je Norveška bila kivna na Švedsku što je proglasila neutralnost za vreme rata, pa su nemačke trupe lako ušle u Norvešku koja je imala jak pokret otpora. Ali, one su koristile razum, odlučile da se kaže puna istina i da to onda ostane iza njih. Nordijske zemlje su danas otvoreno područje kao što je nekad bila Jugoslavija.
Preko Igmanske inicijative pokušavamo taj model da prenesemo ovde, da se udružimo oko nekih stvari, slobode kretanja radne snage, tu nema politike. Naši ljudi rade na crno u Crnoj Gori, ljudi iz BiH u Crnoj Gori i Hrvatskoj, u robovskom su položaju.
*Vidite li bilo kog lidera na području bivše SFRJ da u tom pravcu razmišlja ili i u njima vlada onaj virus konzervativnih ideja?
Nažalost, mi nikako da izađemo iz devedesetih, eksploatiše se to stalno, političke elite su shvatile da na tome najbolje mogu da plivaju, da nemaju veliku odgovornost, ne polažu račune, a mogu da se obogate. Zato širom nekadašnje Jugoslavije imamo uništenu privredu, deindustrijalizaciju, veliko siromaštvo, nemamo vladavinu zakona ni izgradnju institucija. Jedini način da se područje uljudi je put ka EU jer nas to korak po korak tera da izgrađujemo institucije, uljuđujemo naše zemlje.
*Dejton je važan zbog BiH, ali kao da danas ne dozvoljava funkcionalnu Bosnu?
To se znalo odmah; ako zemlja ima dva entiteta, 12 kantona, distrikt Brčko i vlast svuda sem u centralnoj državi, to je nefunkcionalna država, Frankenštajn sastavljen iz raznih delova. Moglo se shvatiti da je Dejton bio nužan da tada zaustavi rat, ali da nije stvorio uslove za trajan mir i kroz neko vreme je trebalo ići kao promeni dejtonskog Ustava. To se moglo uraditi do 2005, kada su na čelnim funkcijama bili ljudi koji su se bojali da im haški istražitelji ne zakucaju na vrata. Tada je formirana jedinstvena armija, ali ne i MUP, i Dodik na tom planu pruža veliki otpor.
Nije realno očekivati ukidanje entiteta, čime se stalno plaši narod Srpske, BIH se može urediti kao bilo koja složena država; da entitetima pripada ono što pripada regionima, kantonima ono što subregionima, ali centralna vlast mora imati ovlašćenja koja pripadaju centralnoj vlasti po principu supsidijarnosti. Ovde je 20 godina zakucano stanje, Amerika čuva takvo stanje kao svoje čedo; niko me ne može uveriti da uz veći pritisak međunarodne zajednice to nije moglo da se uradi.
*Hoćete da kažete da Dodik i Izetbegović jedan drugog podržavaju dobro balansirajući?
Dugo traje ta igra, Dodik je sa Silajdžićem igrao dupli pas, Silajdžić je najavljivao ukidanje Srpske kao genocidne tvorevine, na šta je Dodik najavljivao referendum o izlasku RS iz BiH i svaki je homogenizovao svoje biračko telo, a stanje je bilo sve gore i gore, narodu je bilo lošije, a njima bolje jer nikome nisu polagali račune. Ovo stanje njima fantastično odgovara. Ta je priča nastavljena između Izetbegovića i Dodika.
*Iza nas je Srebrenica. Zašto je teško priznati da je to genocid nego se traže druge reči?
Na delu je indoktrinacija da će, ako kažemo genocid, ceo narod i nove generacije to nositi na svojim plećima. Pogledajte koliko Turska protestuje kada neka zemlja usvoji rezoluciju o genocidu nad Jermenima. Međutim, to nije tačno, to je manipulacija javnim mnjenjem, to bi bilo zapravo očišćenje. Šta se desilo zemljama koje su priznale, uzmimo na primer Nemačku, to je put otvaranja perspektive. Isto tako Jasenovac, bez obzira na to koliki je broj žrtava, 700.000 ili 70.000, izvršen je ogroman zločin, može se nazvati genocidom iako je stradalo više nacija i Hrvati koji su bilo protiv. Niko neće žigosati celu naciju zbog toga; ne postoje naši i njihovi zločinci i žrtve, svako ima ime i prezime i dokle god budemo manipulisali time šta su “oni nama uradili”, a ne budemo se pitali šta su pripadnici naše nacije njima uradili, nećemo raskrstiti sa devedesetim i, kao u filmu “Dan mrmota”, vrtećemo se u začaranom krugu.
*Govorimo o pomirenju, a kao da stalno živimo u prošlosti?
Ovo stanje predugo traje, četvrt veka, to je trećina nečijeg života, a ne živimo u normalnoj situaciji. Tek kad izađeš negde vidiš da se može drugačije živeti, da nije sve politika. Bio sam nedavno u Danskoj, ljudi pričaju o normalnim stvarima, vremenu, lepim ženama, odmoru. Tada vidiš koliko smo mi iščašeni, koliko smo navikli na ovakvo stanje.
Mene je iskreno iznenadio otpor Beogradu na vodi i koliko su ljudi bili ljuti kada se desila Savamala; znači da se nešto budi, protesti su u Novom Sadu zbog smena u RTV, u drugim sredinama, neki deo svesti ljudi počinje se buditi, ali nema ko to da artikuliše. Pokreti se distanciraju od stranaka, ali videli smo i na primeru Bosne da se ljudi zamore ako nema efekta, istroše, vlast to zna; Milošević je koristio, a koristi se i sada, da malu krizu zameni većom.
*To je priča o društvenoj svesti, potrebi da budemo drugačiji, moderniji, to je uslov da se menjamo?
Jeste uslov da se menjamo, ali kako izaći iz toga ako su generacije mladih zadojene ovakvim mišljenjem? Padom socijalizma urušio se jedan sistem vrednosti, novi nije izgrađen i mlade su prigrlili crkva i nacionalisti. Oni su lak plen ako nemaju posao, ne mogu zasnovati porodicu, nemaju životnog iskustva. U tome je naša tragedija, mladi koji misle svojom glavom odlaze preko, u Hrvatskoj je slično; tamo je manja nezaposlenost, ali nemaju rast zaposlenosti jer su radno sposobni otišli.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
