Izvor: Politika, 25.Okt.2014, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na bunaru uklesao spomenik palim sinovima
Ako se vratiš kući, nisi moj sin, rekao je u ratnom vihoru Milovan Ješić svom sinu Radenku, koji je poslušao oca, nastavio ratovanje i potom poginuo
Gorobilje kod Požege – Ratna je 1915. godina i Švaba sa severa surovo nadire, a Milovan Ješić, domaćin iz Gorobilja, povlači se kao trećepozivac-konjanik sa srpskom vojskom u koloni ka jugu.
Dvojicu sinova za vojsku stasalih – mlađi kod kuće ostadoše – poslao je u ovaj rat: najstariji Nedeljko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poginuo mu je prve ratne godine na Gučevu. Drugi, Radenko, nekako je kroz pakao Kolubarske bitke prošao, glavu sačuvao, pa i on te 1915. u svojoj jedinici odstupa ka albanskim gudurama.
Na putu, negde oko Raške, sreću se otac Milovan i sin Radenko. Zagrljaj i tek pokoje pitanje o zdravlju i bližnjima, nema se vremena za dužu priču. A ljude u toj opštoj pometnji obuzela neizvesnost, depresija, muči ih nepoznanica kud idu, poneki i jedinice napuštaju. Radenko kaže ocu: „Predosećam da ću poginuti ako produžim, vratio bih se.” Zastao Milovan, čovek od reda i ugleda u svom selu, jedno vreme i predsednik gorobiljske opštine. Nije on srca kamenog, i Nedeljka je već bio izgubio, ali je, razmišljajući o otadžbini i moralu, Radenku bez trunke dvoumljenja odgovorio: „Ako se vratiš, nisi moj sin.” Očeva reč bila je tada svetinja, pa Radenko, pozdravivši se s ocem, nastavi ka jugu.
Već sledeće godine, u krvavim borbama na Kajmakčalanu u prvoj ofanzivi saveznika, poginuo je ovaj mladić, u 23. godini. Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku. Otac Milovan nekako se sačuvao od metka, pa je posle rata na svom konju Vitku, s kojim je u rat i otišao, stigao u rodno Gorobilje.
Pred kućom gnevna, s pogledom punim prekora – saznavši šta je rekao sinu Radenku– čekala ga je žena Vinka, do tada uvek ćutljiva i poslušna. „Što si ti došao kad mi decu nisi doveo. Konja si sačuvao, a sinove nisi”, prozborila je ogorčeno. Milovan je to, mada prek i nabusit, prećutao i prekor istrpeo. A neutešna Vinka, uz koju su ostali mlađi sinovi Milenko i Ljubo i kćeri Dobrinka i Dara, tugovala je za Nedeljkom i Radenkom.
I onda, 1919. godine, kad su u gorobiljskom kraju mnogi počeli da podižu kojekakva obeležja u grobljima i krajputaše stradalima u ratu, Milovan Ješić je rešio da uradi drukčije od svih: naručio je da mu, u znak sećanja na poginule sinove, na njegovom kamenom bunaru,na livadi pored kuće, uklešu spomenik-epitaf. Na ploči je zapisano: „Za uspomenu svojim sinovima, braći Nedeljku i Radenku, koji položiše svoje živote za otadžbinu na Gučevu i Kajmakčalanu 1914. i 1916. godine. Podigoše spomen roditelji Milovan i Vinka, braća Milenko i Ljubo, sestre Dobrinka i Dara.”
I danas, mada se bunar već tridesetak godina ne koristi, otkada su uveli lokalni vodovod, ta neobična ploča, svedok ratne patnje i rodoljublja, odoleva vremenu. Sve ovo ispričao nam je ovih dana, pokazujući bunar u domaćinstvu predaka, Milovanov unuk Nedeljko Ješić(84), sin najmlađeg sina Ljuba, kome su ime dali po poginulom stricu. Naš sagovornik nekada je bio poznati televizijski stvaralac, pamte se njegove dokumentarne emisije na TV Beograd i serijal „Ljudi govore”, a sada, u penziji, živi u Požegi. U svojoj knjizi „Gorobiljsko zvono” Nedeljko je opisao povratak svog dede Milovana iz rata.
– Deda Milovan je iz praktičnih razloga odlučio da epitaf ukleše na kamenom bunaru, jer će se tu, kako je objasnio, svaki dan po vodu dolaziti. I bio je dalekovid: u blizini, na livadi uz crkvu brvnaru, za Ivanjdan se stalno održavao seoski vašar, a ovo je bio najbliži bunar i narod je masovno dolazio da natoči vodu. Odavde se nekad nosila voda i za potrebe škole. Više se, dakle, čitao ovaj natpis nego da je bio na groblju. Bunar je nekada imao i metalni poklopac, bila je tu jedna vrba i na njoj đeram s kofom u koju se zahvatala voda. Pamtim da je baba Vinka za svake zadušnice, dok je mogla, kraj bunara palila sveće sinovima, kao što se pale na groblju. Kad je 1941. bila na samrti dala mi je dve sveće i rekla da dođem tu, da se prekrstim i zapalim ih, pa sam je odmenio. Posle toga na ovom mestu više niko nikad nije palio sveće – kazuje za naš list Nedeljko Ješić.
Branko Pejović
objavljeno: 26.10.2014
.jpg)
