Izvor: Politika, 20.Sep.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrata Narodnog pozorišta su širom otvorena
Dirigent, vršilac dužnosti upravnika nacionalnog teatra priča o pojačanju umetničkog tima, košarkaškom iskustvu, ličnoj slobodi i stavu Hegela, piscu Tei Obreht, svojoj najvećoj ljubavi – muzici...
Istaknuti umetnik, dirigent Dejan Savić vršilac je dužnosti upravnika beogradskog Narodnog pozorišta. Rođen je 27. juna 1957. u Beogradu. Diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a zvanje magistra dirigovanja stekao je na Akademiji za umetnost u Novom Sadu. Dirigovao je u brojnim evropskim operskim kućama, istaknutim simfonijskim orkestrima i filharmonijama.
Živi u Beogradu. U braku sa Sonjom, ginekologom, ima Nataliju (20) i Pavla (10).
Šta biste, kao upravnik, menjali u Narodnom pozorištu?
Prvo bih svim prvim saradnicima skinuo predznak v. d.: Željku Hubaču u dramskom, Konstantinu Kostjukovu u baletskom i Ani Zorani Brajović u operskom sektoru. Potom bih, iz sezone u sezonu, polako, nastavio sa nizom promena, jer ovo pozorište zbog svojih godina ne trpi velike, radikalne izmene. Staro je, skoro, vek i po. Ono ima svoj prirodni način menjanja koji moramo da poštujemo.
A šta biste promenili u svom radu?
U ovom pozorištu sam već 15 godina na rukovodećim mestima i uvek sam sebe, umetnički, stavljao u drugi plan u ime svih onih koji imaju samo jedan, umetnički zadatak. A to ne iskače mnogo ni iz opisa mog umetničkog rada, jer posao dirigenta, kao i reditelja, jeste da grupu ljudi „ubedimo” da poštuju iste zahteve zbog istog cilja.
Da li planirate pojačanja umetničkog tima?
U prethodnom radu doveo sam u Narodno pozorište takve asove kakvi su Predrag Ejdus, Olga Odanović, Milan-Lane Gutović, Nebojša Dugalić, Sloboda Mićalović... I svaki od umetnika, koji je na tom nivou, dobro je došao. Mi ćemo naći način da ih angažujemo, a uvek mogu da gostuju. Vrata Narodnog pozorišta su širom otvorena.
Šta obeležava vaše dirigovanje?
Posao dirigenta me raduje i ispunjava zadovoljstvom i ponosom. Jer, kao umetnik prošao sam kroz ansamble svih vrsta i svih sastava, od horova, preko kamernih, gudačkih, simfonijskih orkestara, duvačkih i vokalno-instrumentalnih ansambala, a „ozvučio” sam i niz opera i baleta.
Šta nudite na sceni?
Sve što mogu u tom vremenu. Uvek nudim celog sebe. Nikad ne kalkulišem. Ja se poistovetim sa ansamblom i sa muzikom koju, tumačim kao dirigent.
A šta vam je najvažnije u poslu?
Meni je umetnost, zapravo posao, odnosno zanat. Zato je, kao u svakom poslu, važno biti tačan, precizan, odgovoran, savestan, posvećen i, obavezno, neko ko u tom poslu ima velike rezultate.
Koja je vaša životna ideja?
Čini mi se da je pesnik Vasko Popa napisao: „Čoveče, ne hodi malen ispod zvezda”. Hoću da kažem: moja želja je da iza mene ostane moje delo po čemu će se pamtiti moj boravak u ovom pozorištu i na ovim prostorima, posebno ako sam uspeo ljudima da ulepšam život.
Da li ste se bavili sportom?
Jesam. Imam čak i dve godine staža kao košarkaš u OKK Beogradu i BASK-u. A igrao sam veoma dobro fudbal i tenis. Sport je jedna od delatnosti koja je vrsta umetnosti, a i „nosač” svih ljudskih psihičkih i fizičkih aktivnosti.
A da li, u radu, imate i takmičarski motiv?
Imam, ali takmičim se sa sobom. Uvek želim da budem bolji danas nego juče. Nisam pristalica nadmetanja u umetnosti, jer to je teško i pre svega nezahvalno izmeriti.
Šta vam sve nudi porodica?
Smirenje, sigurnost, ljubav, sadašnjost, budućnost, ogromnu inspiraciju, podršku i – veru u ovo što radim.
Koju knjigu čitate?
Poslednje što sam pročitao je „Tigrova žena” mlade spisateljice koja živi u Njujorku. Zove se Tea Obreht. Ona je ćerka mog kuma. Sjajna je i talentovana devojka, koja je, što mi kaže njen otac, doskora tražila od njega novac za džeparac, a sad pravi milionske ugovore. Stekla je ogroman uspeh sa tom knjigom i već ima narudžbine za nova dela.
Ko ili šta je najveća ljubav vašeg života?
Muzika i umetnost. Talenat za muziku sam nasledio od roditelja. Od oca dirigenta i majke, pijaniste, profesora na Muzičkoj akademiji, a i moja sestra je, takođe profesor muzike i solo pevač.
Čiju misao sledite?
Dopada mi se sentenca Lucija Eneje Seneke, rimskog književnika, koji je živeo u vreme Neronove vladavine: „Svaki dan je novi početak”.
Kojih životnih prekretnica se zauvek sećate?
Jedan divni prijatelj moje porodice, kompozitor Ruben Radica, iz Zagreba, mi je u vreme Jugoslavije rekao: „Naći ćeš se na prekretnici kad završiš muzički fakultet”. I to se dogodilo. Imao sam tri mogućnosti: mogao sam da odem u Ameriku i da nastavim da studiram, pa da se, posle dve godine vratim kao magistar, mogao sam da odem u Grčku kad su me pozvali na četiri godine da budem dirigent i umetnički rukovodilac njihovog radio hora. Ipak, opredelio sam se za treću mogućnost. Po meni najbolju. Otišao sam u Niš na četiri godine da budem umetnički rukovodilac, šef, dirigent niškog simfonijskog orkestra. Sve sam tu naučio i izrastao sam sa tim orkestrom u ovo što sam sad.
-----------------------------------------
Sloboda je spoznaja nužnosti
Kako čuvate ličnu slobodu?
Pre svega poštovanjem tuđe slobode, a Hegel je rekao: „Sloboda je spoznaja nužnosti”. To znači da ono što mora da se desi – desiće se. A ono što ne mora – niste slobodan čovek. Znači imamo pravo izbora. Uvek zadržavam za sebe pravo izbora. Zadržavam sebi i pravo da kažem šta mislim. Sve je to u skladu sa hrišćanskim moralom.
Slavko Trošelj
objavljeno: 21.09.2014
.jpg)
