Izvor: Blic, 27.Avg.2014, 06:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija na Mundobasketu: Ko će nam biti novi Ahmed?
Nas su već svi otpisali. Valjda jer smo im često i sami davali povoda. Zagledaju se u nas, vide šta je ostalo od nekadašnje košarkaške sile, pa kažu: "Ovi imaju više povređenih nego zdravih". Ili, "Pola ih ne znamo, ma... biće nam lak zalogaj". Ili, jedno tako obično: "Gotovi su". Da, bez toliko standarnih prvotimaca, sa selektorom debitantom i sastavom u kome neki iskusni a roviti "vade prosek", biće da je to sasvim dovoljno argumenata u rukama svih naših rivala na Mundobasketu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ali, čuva se ovde, još uvek, jedan jači od svih tih.
Raspored naših mečeva
Subota 15.30 - Egipat
Nedelja, 15.30 - Francuska
Ponedeljak, 15.30 - Iran
Sreda, 18.00 - Brazil
Četvrtak, 22.00 - Španija
(Četiri najbolja tima idu dalje)
Ako ćemo iskreno, bilo je i gadnijih situacija od ove. Ali, na kratko ćemo da šmugnemo iz sveta košarke u jedan drugi. Malo ozbiljniji. I mnogo važniji, da bismo se vratili baš na ovaj ozbiljni košarkaški trenutak, tik pred šampionat planete.
Postoje u vremenima koja su iza nas i neki junaci za koje ne znamo. Baš veliki, baš onda kada je bilo gusto. Valjalo bi to neznanje promeniti, ne prošlosti naše radi, već radi budućnosti. Iz jedne gadne magle - pravo pred vas, i pred naše košarkaše, izranja jedan tako obični, a čudesni - podsetnik.
Davno beše 1912. godina. Tada su se naši preci odvažili da oslobode od Otomanske imperije ono što su vekovima zvali Starom Srbijom. U taj, Prvi balkanski rat, krenule su sa njima i vojske Crne Gore, Grčke i Bugarske, svaka svojim putem, svaka sa svojim ciljem, ali i sa zajedničkim. Međutim, kako to često biva kod nas, ma koliko da nešto planiramo - nešto drugo nas iznenadi.
U noći 24. oktobra, po ovom novom kalendaru, 50 kilometara ranije nego što su očekivali odsudnu bitku, naši vojnici su bili napadnuti dok su dremali. Želeli su da se, ne tu, već 50 kilometara južnije od Kumanova susretnu sa dva preostala, nešto manja dela srpske armije, pa da tamo pobede, jer su bili ubeđeni da je baš to tamo mesto predodređeno za veliki boj, ali - neprijatelj ih je iznenadio. Po magli, u noći, iako do tada nastupajuća vojska, ta naša je bila potpuno nespremna za sudar sa glavninom otomanskih snaga koje su, vrlo mudro, započele bitku, a da ih Srbi nisu ni primetili, niti su ih očekivali. A pritom nisu, kako to već biva kod nas, ti naši preci ni bili dobro raspoređeni u tom ključnom trenutku, pa su umesto prave linije imali potpuno isturena krila, ni ne sluteći šta im se sprema pod nebom iznad Kumanova.
Na jedno takvo istureno krilo stuštila se skoro cela turska vojska predviđena za odbranu čitavog zapadnog Balkana. Boj je bio krvav, sve je toliko prštalo od artiljerijskih, puščanih i mitraljeskih hitaca, da se naša armija uskomešala, zalegla i zbunjeno tražila odgovor na pitanje "Šta ovo bi?". Žrtava je bilo mnogo, neprijatelj se pojavio tamo gde ga nisu očekivali, u broju o kome nisu mogli ni da slute. A onda odjednom, jedan junak, onako običan, čovek iz naroda, odvaži se da uradi nešto neočekivano.
Ahmed Ademović se zvao. Romi su bili naročito ponosni na njega u rodnom Leskovcu, jer je bio jedan od trubača srpske vojske. Baš taj trubač Ahmed je rešio da, mimo bilo kakve naredbe, puzeći prođe sam kroz liniju fronta i tamo, prošavši čak i iza leđa neprijatelja, odsvira neobičnu melodiju. Melodiju koju je baš neprijatelj koristio - za povlačenje. Vojnici Otomanske imperije bili su zbunjeni. "Šta je sad ovo, zar ne napredujemo?", "Otkud povlačenje kad treba da ih dotučemo?!", "Idemo nazad! Nazad, starešine znaju zašto to komanduju!", mora da su bile misli na tom delu Kumanovske bitke.
A Ahmed? Ahmed Ademović se brže vratio među svoje nego što je otpuzao do neprijatelja, pa zbunjenim saborcima odsvirao srpsku melodiju za juriš. Oni se pogledaše, pa osokljeni zvukom koji su najviše voleli, poslušaše komandu trubom i - jurnuše u slavu.
Trubač srpske vojske Ahmed Ademović je dobio Karađorđevu zvezdu za svoj podvig. Nedugo posle toga je, uostalom, bitka i dobijena. Junaka je u ta dva dana bilo mnogo, ali u onoj magli, onoj teškoj situaciji, jedan se izdigao iznad ostalih i - ostale poveo za sobom. Koliko je mogao.
Nema košarka ama baš nikakve veze sa ratom. Ne bi ni smela da ima, ma koliko je neki ovdašnji u to pretvaraju. Ali, ima itekako veze sa junaštvom. Naročito onda kada je teško. A u Španiji će biti teško. Baš gadna situacija. Svi te otpišu i smeju se sebi u brk, baš zbog onog uverenja "Gotovi su". A mi.. Eh, mi. Imali smo velike planove. Nov selektor a svetska legenda. Poletan sastav, pun budućih zvezda košarke. Šmek u igri, akcije "iza leđa", odbrana kao stena. Imali smo baš velike planove. Ali... Uvek to "ali" nekako utrči u naše ovdašnje priče.
Srbija na Mundobasketu
Miloš Teodosić, Stefan Marković, Stefan Jović, Bogdan Bogdanović, Nemanja Bjelica, Nikola Kalinić, Marko Simonović, Stefan Birčević, Miroslav Raduljica, Vladimir Štimac, Raško Katić i kapiten Nenad Krstić.
A svet? Svet i ne očekuje ništa od nas.
Da, nas su tamo stvarno već svi živi otpisali. Valjda jer smo im često i sami davali povoda. Zagledaju se u nas, pogledaju šta je ostalo od nekadašnje velesile i kažu "Ovi stvarno imaju više povređenih nego zdravih. A i pola ih ne znamo, biće nam, sigurno, lak zalogaj". Da, imaju oni sasvim dovoljno argumenata u svojim rukama za te tvrdnje. Ali, čuva se ovde, još uvek, jedan jači od svih tih.
Ovo je još uvek - zemlja košarke.
Ili zemlja junaka, to mu dođe vrlo slično.
Ovde je košarka još uvek igra. Igramo se mi i sa rivalom, igramo i sa samim sobom. A i sa živcima, ponekad. Takvi smo, svete, šta da ti radimo. Kod nas, kad nije nešto mnogo važno, u glavama nije "Igraj! Juri se rezultat!". Ovde se igra - da bi se igralo. Onako, za svoju dušu. Prosto, takvi smo. I ne pada nam na pamet da se menjamo. Ma, i kad je bitno, baš bitno, ovde je još uvek asistencija važnija od onog "daću koš" jer ... ovde je još uvek važnije radovati se zajedno, nego nasamo. A ovi momci, što idu tamo, to i vole. Vole da se raduju zajedno. Zajedno sa nama. I mogu biti i povređeni i otpisani, i spremni i zbunjeni, ali...
Svete, u jedno ne sumnjaj:
Neki Ahmed će se već naći u dresu Srbije na tom Mundobasketu, baš onda kada bude gusto.
I povešće ostale za sobom.
U juriš.
.jpg)
