Izvor: Vesti-online.com, 07.Avg.2017, 02:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (4): Pobednik iz Ho Ši Mina

Bez obzira na to koliko godina imaju i odakle dolaze, da li su ranije trenirali košarku ili prvi put uzimaju u ruke narandžastu loptu, svi mališani u kampu Miloša Teodosića na Srebrnom jezeru, u to smo se uverili, imaju jednak tretman.

Ni različiti jezici nisu problem. U upotrebi je onaj univerzalni, košarkaški, koji posle samo nekoliko treninga svi klinci - dobro razumeju.

- Odlično se snalaze i deca koja ne govore srpski - kaže jedan bliski Teodosićev saradnik. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << - Eto, u kampu je i jedan naš dečak iz Vijetnama koji...

Samo tren, iz Vijetnama?

- Da, od oca Srbina i majke Azijatkinje, zove se Marko. Da li želite da popričate i s njim?

Upoznali smo već mališane iz Holandije, Nemačke, Ukrajine, pa Grčke i Švedske. U gužvi kakvu u trenucima odmora može da stvori samo razdragana mladost pokušavamo da otkrijemo tog malog Marka. Razmišljamo o čudnim životnim putevima - koliko taj momak zna o zemlji svojih predaka, kako se snašao, da li li u budućnosti može da postane neki "srpsko-vijentnamski Jao Ming"...

Zapazili smo ga u povećoj grupi dečaka koji su se vraćali s ručka. Tren kasnije pred nama je jedan lepi, visoki momak. Miran, odmeren, učtiv, na nas je odmah ostavio utisak jednog plemenitog bića, nalik likovima iz romana Tonija Parsonsa.

- Izvinite, ali ne govorim srpski - obraća nam se na školskom engleskom, koji danas govore valjda još samo istočnjačka deca koja odmalena pohađaju internacionalne škole.

- Do svoje četvrte godine znao sam dosta reči, pošto je sa nama živeo i deda, ali sam u međuvremenu zaboravio.

- Moj tata Dragan je Srbin, rođen u Skoplju, živeo je sa svojim ocem u Surdulici i školovao se u Beogradu. Put ga je onda, zbog dedinog posla, odveo u Vijetnam. Posle nekoliko godina preselili su se u Australiju, gde je tata završio školovanje. Zbog posla, dizajna u drvnoj industriji, vratio se u Vijetnam, upoznao moju mamu Van. Njih dvoje su se zaljubili, venčali... - uz osmeh priča Marko.

Dragan i Van Mladenović trajno su se nastanili u Ho Ši Minu i 29. januara 2001. dobili su sina.

- Nazvali su me Marko, ali imam i vijetnamsko ime - Shi Ang. To na jeziku moje majke znači - onaj koji pobeđuje, još kraće - pobednik.

Onda mu, u skladu s imenom, sigurno nije teško da u kampu pobeđuje u raznim takmičenjima - pitamo, a Marko - Shi Ang se smeje.

- Verovali ili ne, nijednom nisam pobedio, ni u "trojkama", ni u slobodnim bacanjima. Ali, to nije važno... Dobro je što kroz te igre razvijamo takmičarske sklonosti, ali još važnije je rad na tehnici. Treniram košarku u Vijetnamu, ovaj sport je veoma popularan među mladima zahvaljujući prenosima utakmica NBA. U poslednje vreme pratimo i Evroligu, ali treninzi tamo ne mogu da se porede sa ovim iskustvom. Siguran sam da će mi sve što sam ovde naučio mnogo koristiti - ističe Marko Mladenović, koji nam umesto pozdrava na kraju poručuje - da u kamp dolazi i dogodine.

Odrastao je na vijetnamskoj kuhinji, ali voli i međunarodnu. Ima jedan srpski specijalitet koji stavlja na prvo mesto.

- Ćevapčići! - oduševljeno će Marko. - To je nešto što najviše volim. Mogao bih da ih jedem svakog dana.

U kampu ima mališana raznih uzrasta. Onima najmlađima, sigurno, ponekad nedostaju roditelji. Ali, rampa na ulazu u "Teo4" za njih je - spuštena.

- Ima roditelja koji su doveli decu, ali pošto je kamp zatvorenog tipa - za decu, a ne za mame i tate, morali su da potraže smeštaj u blizini. Mislimo da je tako mnogo bolje. Deca su ovde na sigurnom, pazimo ih, nismo im samo treneri, već i pedagozi i prijatelji. Ukoliko se slučajno pojavi neki problem - za njih smo tu 24 sata. Učimo ih košarci, ali i životu. Vreme provedeno ovde dobro je i da se malo osamostale - objašnjava jedan od trenera-koordinatora kampa Aleksandar Sević.

Marko je odličan đak. Matematika mu ide od ruke, budućnost vidi u prirodnim naukama. A možda i u košarci.

- Voleo bih da igram u NBA, ali znam da je do nje dug put. U Vijetnamu ne postoji liga mlađih kategorija, sve se svodi na međusobno takmičenje koledža odakle se regrutuju igrači u nacionalno prvenstvo. Igram "dvojku", beka šutera, radio sam dosta i unapredio šut. Ako i ne uspem da napravim veliku karijeru, voleo bih da ostanem u košarci, da je igram pored redovnog studiranja ili posla.

Nastavak na Vesti-online.com...