Izvor: Vaseljenska TV, 16.Avg.2012, 20:38

Mica ubica

Mica ubica

Jelena Brkić

Kako mi, srbi, imamo sklonosti da se često šalimo na račun sopstvene muke, ukoliko neko nije imao prilike da čuje Mićkov skeč „Divlja šalterska službenica – Mica ubica“, ja mu od srca preporučujem da isti pogleda na YouTube – http://www.youtube.com/watch?v=FTbXSTe7BIg.
Iako duboko poštujem rad Dragoljuba Ljubičića, poznatijeg kao Mićko, i njemu sličnih umetnika, koji kroz humor ukazuju na probleme, ja ću se ipak ovom temom pozabaviti na onaj dosadan, ozbiljan način. I izvinjavam se unapred, biću opširnija nego inače, pa kome ne smeta, neka skuva kafu i krene u čitanje.
Svima nam je jasno da je državni aparat preglomazan, neefektivan, neefikasan i skup. Ako nekome nije jasno, onda neka se priseti poslednjeg reda u kome je čekao i potrebnog broja papira koje je trebao da prikupi da bi: izvadio ličnu kartu ili pasoš, registrovao auto, dobio kopiju plana placa, izabrao lekara, dobio građevinsku dozvolu, prijavio novorođeno dete ili odjavio umrlog člana porodice, itd. bezboj je prilika za čekanje u redu i maltretiranje. I svi se dovijaju na svoj način, traže „vezu“ tj nekog koga poznaju, kako bi u, bar pristojnom roku dobili potreban dokumenat koji su pritom debelo platili. Ukoliko nemaš nikog „svog“, osuđen si zauvek na FTJP (pomenuta Mica ubica – fali ti jedan papir)!
Novi stari ministar finansija i ekonomije, obećao je još pre osam godina da će doći do „seče propisa“. Sada iznova obećava reformski paket mera za sanaciju srpske privrede, za čije je upropašćavanje u poslednjih 12 godina, poprilično zaslužan! Kako je do sada svojim radom dokazao da se svo njegovo ekonomsko znanje svodi na pronalaženje zelenaša kod kojih će nas dodatno zadužiti, dok konačno ne upropasti srpsku privredu, ja mu ne verujem! Pogotovo zato što se pomenuti paket mera iznova mulja iza zatvorenih vrata i bez učešća stručnjaka i privrednika, osim onih privrednika kojima se taj paket i prilagođava!
Kako nekome može biti čudno što povezujem ove dve teme, pokušaću da obrazložim svoj stav da „šalter“ ima vrlo važnu ulogu u srpskoj ekonomiji, i to sa socijalnog, ekonomskog i organizacionog aspekta.
Činjenice
U Srbiji, po prvim rezultatima popisa iz 2011.godine, živi 7.120.666 građana. Ukupan broj zaposlenih u aprilu ove godine bio je 1.733.802. Maloletnih građana Srbije ima oko 1,3 miliona, a penzionara oko 1,6 miliona. Da ne zaboravim invalide i druge građane Srbije koji iz drugih razloga nisu u mogućnosti da rade (nega bolesnih članova porodice, i dr.), u Srbiji ima minimum 2,3 miliona radno sposobnog stanovništa. Dakle, od radno sposobnog stanovništa oko 33% nema posao, a 24,3% ima! Da li je sada jasnije zašto ne sme da dođe do dodatnog otpuštanja radnika (ne mogu da verujem da se u nečemu slažem sa Dinkićem)?
Osim činjenice (koju mi savest ne dozvoljava da propustim) da je od navedenih 35% nezaposlenih, 700.000 ljudi gladno, u ovom tekstu neću se baviti daljom analizom tog procenta, biće prilike.
Ali zato ćemo 24,3% detaljno rasčlaniti. Ako bih želela da budem maliciozna, rekla bih da u Srbiji ima 45 parlamentarnih stranaka ili 450.000 ljudi u njima (10.000 je minimalan broj po Zakonu), a to je otprilike broj zapošljenih u javnom sektoru! Pošto zlobu smatram za jednu od najlošijih ljudskih osobina, smatraću da je ovo samo slučajnost, te da je znatno manji broj zapošljen po političkoj osnovi. Još oko 150.000 ljudi radi u javnim preduzećima. Ostaje 1,1 milion zaposlenih u privatnom sektoru. Ako izuzmemo finansijske institucije (banke, osiguravajuća društva i sl.), trgovinski i uslužni sektor koji zapošljava oko 400.000 ljudi, ostaje svega 700.000 zaposlenih u onom delu privrede koji stvara novu vrednost. Međutim, ako oduzmemo broj onih koji su zaposleni samo na papiru (što zbog očajnih privatizacija, što zbog drugih razloga propadanja, a zbog kojih njihove fabrike ne rade, a oni ne primaju platu) ostaje jadna cifra od jedva 500.000 ljudi ili 7% zaposlenih (u odnosu na ukupan broj stanovnika) koji stvara novu vrednost!
Kome nije jasno da ovako postavljen odnos snaga nijedna privreda ne može da izdrži, taj definitivno nije pametan. Kome je to jasno, a ne želi da taj raspored snaga izmeni (a pri tom ima mogućnost da utiče na izmene), taj našoj zemlji ne želi dobro!
Socijalni aspekt
Zaposleni u državnom sektoru imaju strogo definisano radno vreme od 8 časova, prekovremeno se radi izuzetno retko i to se plaća, zarade su veće za 40% nego u privatnom, godišnji odmori se koriste do poslednjeg dana i pri tom njihovo radno mesto nema nikakve veze sa ostvarenom produktivnošću. Drugim rečima: „ne mogu oni tako malo mene da plate koliko ja mogu malo da radim“. Sa druge strane, nije da ne razumem taj stav. Mnogo ljudi se zaposli sa željom i da rade i da nauče, međutim, kad shvatiš da možeš da budeš odličan radnik, ali da bez partijske knjižice nema pomeranja sa šaltera, prosto se utopiš u masu i prihvatiš njene „zakone“. Da ne zaboravim, nisu samo partijske knjižice – ima tu i rodbine i raznoraznih švalerskih kombinacija (tako zapošljeni su najbahatiji), koje tek ubijaju svaku motivaciju i nadu da se radom išta može postići!
Kad kod takvog, demotivisanog, obespravljenog i, donekle, s pravom nezadovoljnog državnog činovnika dođe na šalter radnik iz privatnog sektora kome se ne zna radno vreme, sa platom 40% nižom, sa maksimum 10 dana godišnjeg odmora, i još pritom mora da namontira osmeh, strpljivo objašnjava zašto nema još taj jedan papir i da moli da dobije odmah dokument koji je platio, jer ne može opet da izađe sa posla, onda zaista pomislim da ne greše oni koji kažu da u Srbiji moraju motke da rade!
Dakle, sa jedne strane, državni službenici na šalterima, nervozni su zbog malih plata, loše organizacije u sopstvenom kolektivu, nedostatka motivacije, a pojedini i zbog lične nekulture i bahatosti (po principu – „može mi se“).
Sa druge strane, građani u redovima, nervozni su jer gube mnogo vremena, novca i živaca da bi došli do potrebnog dokumenta.
I onda dolazi do sukoba, i u moru podela u Srbiji, do još jedne.
Ako smo, na taj način, svi nezadovoljni i nervozni, postavlja se pitanje: kome to odgovara da se srbi sukobljavaju i zašto se koči preko potrebna korenita reforma državnog aparata?
Haotično stanje i javašluk u državnom aparatu, odgovara samo onima koji ne sede za šalterom i onima koji se nikada ispred njih ne nalaze! Da li je ikada iko od nas video bilo kog državnog funkcionera da čeka u nekom redu?
Ekonomski aspekt
Kako zarade radnika u državnom sektoru određuje direktno, ili indirektno Vlada Republike Srbije, tako određuje i cene svojih usluga. Često možete da čujete da su cene telekomunikacionih usluga, gasa i električne energije ispod tržišnih u odnosu na region. Kakve su u odnosu na plate, broj zaposlenih ili efektivnost i efikasnost koji oni ostvaruju, to niko ne analizira. Ili bar ne javno. Takođe, ako znamo da se kroz javne nabavke ukrade jedna milijarda godišnje ili da taj isti gas ili struja „prolaze“ kroz više desetina firmi da bi došle do krajnjeg potrošača, kao i da se kroz velike zarade rukovodioca novac „upumpava“ u političke partije, postavlja se veliko pitanje je li cena tih usluga zaista mala ili se krade mnogo, pa monopolisti (npr. EPS I Srbijagas) uporno iskazuju gubitke u poslovanju?
Sa druge strane, daleko od toga da su baš sve usluge „jeftine“. Navešću primer: Taksa za upis nepokretnosti iznosi 8.014 dinara (Republički geodetski zavod – katastar). Zakonski rok da se rešenje otkuca je 30 dana. Ukoliko želite rešenje odmah morate da platite duplo, po Uredbi Vlade Srbije. Katastrofa se ogleda u tome da visina takse iznosi jednu četvrtinu prosečne neto zarade u Srbiji, ili polovinu ako hoćete da vam odmah štampaju papir?!? Dakle, iznosi su totalno nerealni, bez ideje koliko košta usluga, već sa idejom da uzmu koliko im treba!
Zamislite sada situaciju da je preduzeće u privatnom sektoru tako ponaša: to bi praktično značilo da uđete u trgovinu i da vam hleb prodaju za 45 dinara danas, a da ga preuzmete sutra, a ako ste baš gladni i hoćete danas da jedete onda bi cena bila 90 dinara! I kako posle da se ne zapita normalan čovek: KO JE, BRE, OVDE LUD?
Sa takvim ponašanjem, nijedno privatno preduzeće, bilo ono u vlasništvu tajkuna ili malih preduzetnika, sa ovakvom poslovnom politikom, ne bi opstalo ni mesec dana na tržištu.
Ne bih da, ne daj Bože, ispadne da branim tajkune, ali da rasčistimo neke dileme kada je u pitanju privatan biznis: Srbija je prilično zatvoreno tržište kada je u pitanju izvoz. Možda je pojednim tajkunima u prošlosti i odgovaralo da finansiraju određene političke opcije i tako steknu bolje pozicije na tržištu. Međutim, došlo je vreme kada oni više te svoje pozicije ne mogu da brane zato što kapital ima svoje zakonitosti na koje ama baš niko ne može da utiče. Šta to znači: ciklus postojanja i funkcionisanja jedne firme izgleda kao sinusoida – kada dostigne određenu tačku, firma mora da uloži dodatne resurse za rast ili mora da ima zalihu kojom može da izdrži pad na neko vreme. Kako je velika ekonomska kriza prilično iscrpla zalihe, a mogućnosti za rast nema (jer nema izvoza), preduzeća se brane povećanjem cena. Ali, dolazimo u situaciju da građani nemaju više novca, te tako za veću cenu oni prodaju manje robe. Finansijski efekat je trenutno za preduzeće isti, ali su zato drugi efekti kobni – manje proizvedene robe znači manje zaposlenih, manje zaposlenih znači manje novca za potrošnju i novu proizvodnju i tako, polako ali sigurno, preduzeće propada. Kako bogatstvo preduzeća i njegovog vlasnika treba razdvojiti, dešava se da preduzeće propadne, a vlasnik ostane sa novcem koji uglavnom prokocka odmah naredna generacija razmažene dece. Je li ovo poznato? Koliko i sami znate preduzeća koja su iznikla 90-tih i opstala do danas? Vrlo malo. Ali nije nama njih žao, kako došlo, tako i ode, ali horde ljudi ostaje bez posla, a to je problem svih nas!
Sa druge strane, tajkuni se brane uvozom, to je, za sada, jedini siguran biznis uz finansijske marifetluke (državne obaveznice i druge hartije od vrednosti). Međutim, i to je kratkog daha. Jer dugoročni razvoj zemlje mogu da pokrenu isključivo poljoprivreda i proizvodnja. I ništa drugo. Ako neko misli drugačije, tu je primer Kine da ga odmah demantuje.
Tako da sam sigurna, da ovakvo stanje privrede u Srbiji, vrlo brzo neće odgovarati ni tajkunima, a kamoli malim privrednicima koji su već sada na izdisaju.
Ovo za sada odgovara samo političarima koji se, čim usfali novca, uzajme, što država Srbija skupo plaća gubitkom teritorije i slobode!
Međutim, kad uskoro ne budemo platežno sposobni, slavine iz inostranstva će se zavrnuti, pa će isti ti političari ostati vetrometini, konačno gledajući svoj narod u oči! Pa da vidimo ko će da izdrži da ne obori pogled.
Organizacioni aspekt
Kada sam se u jednom delu teksta složila sa Mlađanom Dinkićem, verujem da je bar polovina ljudi koja čita, ovaj ionako predugačak tekst, odustala uz – hm, razne komentare. Ipak, onim najupornijim i najstrpljivijim, dugujem objašnjenje.
Naime, tačno je da Srbija više ne sme da ostane bez ijednog radnog mesta. Ali, da bi se katastrofalni socijalni i ekonomski efekti ublažili, neohodno je da niko, ali niko u državnoj službi ne bude zaštićen. To znači da svi zaposleni moraju da budu svesni da su i te kako zamenljivi. Pored toliko nezaposlenih na birou rada, od kojih dobar deo ima veće kvalifikacije od onih koji već rade, svako ko svoj posao ne obavlja savesno i kvalitetno, morao bi da bude zamenjen!
Koliko tu prostora za poboljšanje ima, to je nemerljivo. Počev od neumerene i nekontrolisane upotrebe službenih vozila, telefona, kancelarijskog materijala, i ostale imovine državnih ustanova i preduzeća, pa sve do neprimerenih izlaženja sa posla za raznorazne potrebe (ja sam radila u državnom preduzeću u kome su žene izlazile da skuvaju ručak, pa se vraćale na posao). Ima li toga u privatnim firmama? Ima, ali u znatno manjoj meri. Svuda ima onih koji nisu baš mnogo zainteresovani za svoj posao. Ali u privatnim firmama, takvi ne opstaju.
Obzirom da je dobra organizacija pola završen posao, jasno je da bez iste nijedna institucija ne može kvalitetno da funkcioniše i pravi profit.
Kako se već godinama samo obećava, a ništa ne radi na strukturnim promenama i poboljšanju organizacije, mogu da zaključim da za to nema političke volje i da ustvari njima ovaj mulj odgovara za koprcanje, dok bi u čistoj vodi morali da plivaju!
Predložene mere
Da postoji znanje, dobra namera i dugoročna strategija da se problemi reše, predložene mere (bar onih par u najavi) ne bi ovako izgledale, niti bi se pravile iza zatvorenih vrata, već bi nadležna ministarstva okupila što veći tim stručnjaka i privrednika, pa da se konačno jednom postave zdrave osnove za budućnost.
Ovako se stiče utisak da je posao odrađen, kao i obično, na brzinu, paušalnim povećanjem svima isto, što iznova najviše pogađa najugroženije kategorije. Što se ne nadoknadi povećanim porezima, nadoknadiće se prodajom nekog preduzeća ili dela teritorije. Već viđeno, beskrajno glupo i krajnje štetno po državu i građane!
Da je postojalo iskrene namere, pristupilo bi se prvo rešavanju organizacionih problema: detaljna i sveobuhvatna sistematizacija radnih mesta u javnim institucijama, poređenje potrebnih i raspoloživih kadrova, po znanju i iskustvu, reorganizacija i preraspodela prema zatečenom stanju, itd. Uštede ostvarene samo dobrom organizacijom i kontrolom, kojom bi bilo zaustavljeno izlivanje novca u političke partije, bile bi dovoljne za šest meseci bruto zarada svih zaposlenih u državnoj upravi! Ko ne veruje, neka izračuna i demantuje me!
Da se ne shvati pogrešno, mišljenja sam da ne treba držanim službenicima smanjiti zarade (što se naravno ne odnosi na partijske kadrove sa nekoliko hiljada evrića mesečno u džepu), treba im samo „objasniti“ da se termin zarada odnosi na „isplatu novca koji je radom zarađen“! Ali, mora se naći dugoročno rešenje kojim bi zarade u proizvodnji premašile iznos zarada u državnoj upravi i uslužnom sektoru. Jer sve dok plate u proizvodnom sektoru budu manje od ostalih, nastaviće se pritisak na državne institucije i naša privreda neće moći da izbegne stanje kolapsa.
Ja se slažem sa onim ekonomistima koji tvrde da se selektivnim porezima može, i te kako, stimulisati i pokrenuti proizvodnja: Smanjiti poreze (u koje ubrajam i PDV, a posebno poreze i doprinose na zarade) za sva preduzeća koja spadaju u navedenih 7% – deo privrede (sa poljoprivredom) koji pravi novu vrednost tj pripada proizvodnji, a povećati poreze za trgovce, posebno uvoznike, i bankarski sektor. Tako bi se vrlo brzo plate proizvodnog sektora (a sada su najniže) izjednačile, a zatim i pretekle ostale. Pored ekonomskog efekta, jedino realnim zaradama bi se povratio i preko potreban socijalni mir i sloga među našim građanima.
Postoji i niz drugih mera, ali o tome drugi put, suština ovog teksta je da proizvodni radnik i poljoprivrednik moraju da budu zaštićeni, ako ne kao beli medved, a ono bar kao sova (o tome sam već pisala). Svi ostali moraju da imaju na umu da je radnik taj koji za njih obezbeđuje platu! Radniku i poljoprivredniku mora se vratiti čast i dostojanstvo, jer on radi i hrani Srbiju!
I na kraju moram da se izvinim svim onim državnim institucijama i činovnicima koji svoj posao obavljaju savesno i korektno, a ima ih dosta. Subjektivno, ali istaći ću primer Kancelarije Zaštitnika građana, u čiju sam se profesionalnost lično uverila, a čime nam daju nadu da ćemo dočekati da poživimo nekoliko godina u pravednijoj i poštenijoj Srbiji.

Nastavak na Vaseljenska TV...


Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.