Izvor: KMnovine.com, 07.Feb.2016, 06:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski narod ulazi u drugu, još jeziviju fazu
Još jedna faza u našem zaglupljivanju se približava kraju a da nema veze ni sa jednim političarem pre nego sa našom mentalnom strukturom.
Foto: Nikola Miljković
Piše: Branislav Marković
Ipak smo mi onaj Komodor 64 u svetu već sada pa skoro postojeće veštačke >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << inteligencije, onaj koji je pre 30 godina bio rezak i brz poput munje, onaj koji je nadmudrio tada poslednje čudo tehnike - kalkulator veliki kao i sveska iz matematike a ipak sa samo par operacija. Od tada pa do danas videli smo i promenili mnogo toga kroz naše ruke a naš Komodor je ostario, gubi kontakt a ekran izbledeo.
Poslednje što radimo je da razgovaramo i menjamo mišljenja sa našim vršnjacima i rođacima daleko, daleko od nas a sve u jednom trenutku. Amerikanci su eto stigli do Plutona, Kinezi ko zna gde a Rusi negde gde ćemo da čujemo za koju godinu.
A šta smo to mi izmislili? Mi smo izmislili Vendi, Ekrema, Cucu, Macu, Mecu... Izmislili smo sram u sopstvenoj kući da ne smemo pored dece da uključimo televizor moleći Boga da ne naiđemo na scenu u kojoj se nešto pomera ispod čaršafa a koje liči na ljude.
Nadali smo se da će piloti vazduplohova da se bore protiv Fantoma, Tornada, Miraža kako bi digli naše glave i kako bi zakoračali slobodno.
Verovali smo da će naša snaga i pamet raditi za nas i ostati sa nama a dobili smo one koji ih teraju da idu u neku drugu zemlju.
Izmislili smo gladnije, žednije, bednije, gluplje i starije nego pre par godina. Prevarili smo se i zaboravili koliko su nam kratke noge a koliko visoko treba da skočimo. Koliko toga različitog i dobrog, boljeg i najboljeg svugde a samo kod nas lošijeg. I to mnogo. I u džepu i u glavi a i u duši. Ono što smo nekada bili to je sad naša legenda, naše nikad više dostižno.
Nekada smo bili dobri ljudi, nekada smo davali živote za nešto što se zvalo čast ili ponos a sada to prodajemo u bescenje, sad nam je to žirant da nas neko primi u društvo u kome ćemo da klečimo pored njihovog stola a oni će da nam bacaju oglođale kosti ili neke mrvice koji su im ispale iz ustiju te se stide da ih vrate u tanjir. A mi ćemo da pričamo da se družimo sa njima i da su to naše kolege. I onda kada se dignu da odu kući, mi ćemo da ustanemo i operemo njihove prljave tanjire, koristeći taj trenutak za jedan selfie sa njima, trenutak u kome stojimo zajedno...
Sada nam stiže druga faza, ona o kojoj se plašim i da razmišljam. Faza u kojoj ćemo da vadimo kosti naših heroja i svetaca koji tu leže vekovima i da ih prodajemo po Evropskim buvljacima bud zašta, tvrdeći da imaju arheološku vrednost ali i da prihavatamo cenu za po kilogramu merne težine.
Faza u kojoj ćemo prekrečiti freske, istopiti krstove a vekovno kamenje izvaditi iz hramova i izdrobiti i prodati kao šut kojim će neko da pravi stazicu u svojoj bašti.
Pojaviće se nove - stare izlizane kreature, koje su programirane da uskaču u sveža tela i da šire svoju trulež, da obećavaju bolji život već sutra a Novi Svet i Najnoviji Zavet već prekosutra.
Pojaviće se oni kojima je nauka ugrađivanje solarnih ćelija u vibrator prelepljen šljokicama i zvezdicama i koji vibrira beskonačno ako je izložen suncu. A mi ćemo za par godina od tada biti još gladniji, žedniji, siromašniji, bedniji, gluplji... Zato što smo svi mi u stvari oni...
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Molimo za navođenje izvora
.jpg)
