Izvor: KMnovine.com, 30.Mar.2017, 02:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protosinđel Damjan: Početak misije u Americi
Ovo o čemu ću sada pisati jeste za mene jedan divan primer promisla Božijeg. Mogao bih da kažem: „Čudesni su putevi Gospodnji“, ili da kličem sa carem Davidom: „Veliki si Gospode i čudesna su dela tvoja“, no možda je ovo od onih trenutaka kada treba zaćutati i gledati kako se ispunjava promisao Božiji.
Prvo putovanje na Floridu Dakle, ovako je to bilo. Početkom februara dobio sam poziv od, meni tada, nepoznatog čoveka >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << iz Džeksonvila, Florida. Rekao mi je da se zove Nenad i da on treba da bude kum na krštenju jednog dečaka i da želi da to krštenje obavi neko svešteno lice iz Eparhije raško-prizrenske u egzilu, te stoga želi da zna da li je izvodljivo da ja dođem do Floride i da obavim to krštenje. S blagoslovom Episkopa prihvatam poziv i sa budućim kumom u narednih nekoliko dana dogovaram detalje oko putovanja. Dogovorili smo se da uzmem let od Detroita do Orlanda gde bi me on sačekao i odatle bi krenuli zajedno put Džeksonvila. Razdaljina od Detroita do Džeksonvila, gledano po geografskoj širini, bila bi kao da iz Prištine idete za Kairo, Egipat.
U to vreme, dok traju dogovori između kuma i mene oko krštenja, uporedo se, mimo moga znanja, sprema još jedan lep događaj. Naime, Episkopu Artemiju se upravo tih dana obratio jedan pravoslavni sveštenik, Grk po nacionalnosti, veliki revnitelj za Sveto Predanje, otac Emanuil Hadžidakis, koji živi u okolini Tampe, grada na zapadu Floride. Po blagoslovu vladike stupam u kontakt sa ocem Emanuilom koji je uz pomoć interneta saznao za ispovednički put vladike Artemija ali nije znao da Eparhija raško-prizrenska u egzilu ima jednu katakombu na tlu SAD. I ispostavilo se da je baš grad Orlando, do kog letim avionom, na pola puta od Džeksonvila do Tampe, te se samim tim preporučio za idealno mesto za susret sa ocem Emanuilom. Kako je dogovoreno tako je učinjeno. Let od Detroita do Orlanda je trajao dva sata. Na aerodromu se upoznajem sa bratom Nenadom, budućim kumom, a onda obojica idemo da upoznamo grčkog sveštenika. Sa ocem Emanuilom smo proveli par sati u jednom prijatnom razgovoru u kome je on izrazio želju da pređe pod omofor Episkopa Artemija. Iako mu je 76 godina otac Emanuil je duhom mlađi od mnogih mladića koje poznajem i njegova revnost i želja za borbom za očuvanje pravoslavlja je nešto što se retko sreće. Upravo zbog te svoje revnosti on je i progonjen od strane svog nadležnog episkopa iz Carigradske patrijaršije na jedan vrlo lukav način. Otac nas je upoznao i sa svojim sinom Antonijem za kojeg nam je rekao da je pobožniji od njega. Ove reči imaju posebnu težinu kada ih čujete od jednog ovakvog revnitelja. Ova dva revnitelja za čistotu pravoslavlja pokrenula su i vebsajt www.orthodoxwitness.org na kome otac objavljuje svoje tekstove u kojima kritikuje ekumenistička kretanja u pravoslavnoj crkvi a ima i drugih bogoslovskih tekstova. Pored sajta oni se bave i izdavačkom delatnošću. Inače otac Emanuil je i autor dve knjige, jedna se bavi Hristologijom a druga je tumačenje liturgije. U nadi da ćemo uskoro zajedno služiti Svetu Liturgiju rastao sam se od oca Emanuila i krenuo sa bratom Nenadom za Džeksonvil.
Sutradan, a bio je to dan kada proslavljamo Svetog Jovana Zlatousta, obavio sam krštenje u domu Boa i Mirjane. Dečak je dobio ime po svetitelju kog smo tog dana proslavljali i neka bi dao Bog da ga krase sve one vrline koje su krasile i Svetog Jovana Zlatousta. Krštenju su pored kumova prisustvovale i Mirjanina majka i sestra koje su za ovu priliku došle iz Indijane. Atmosfera na krštenju svečana i sveštena. Teško je opisati ko je tu bio najsrećniji. Da li roditelji čije se dete krštava i koji su mi se posle toga više puta zahvaljivali za ovaj moj mali trud. Otac malog Jovana, Bo, američki vojnik po veri baptista, sa suzama u očima je pokušavao da nađe prave reči kojima bi mogao da izrazi onu zahvalnost koju oseća. Da li kum čije su se dve velike želje ispunile, jedna da dete krsti sveštenoslužitelj eparhije raško-prizrenske u egzilu i druga da dete ponese ime Svetog Zlatousta? Da li baka i tetka jer Jovan je i ime dede novokrštenog dečaka? Da li ja koji gledam kako Bog spaja ljude i događaje po svom neizrecivom promislu na jedan čudan i divan način? Svi ovi pobrojani razlozi i još više nepobrojanih zadržali su nas na okupu još nekoliko sati u ovom domu u kome se desila sveta tajna koja nas je ispunjavala nečim što smo svi doživljavali svako na svoj način a što se ipak nekako sve stapalo u nešto lepo i uzvišeno.
Trećeg dana na Floridi sa bratom Nenadom sam obišao i grad Sveti Avgustin, koji je vrlo blizu Džeksonvila, a koji je jedan od najstarijih gradova u SAD osnovan daleke 1565. godine od strane Španskih konkvistadora. Valjda baš zbog toga u njemu ima dosta toga mediteranskog a posebna znamenitost grada je zamak Svetog Marka koji je i najstarije vojno utvrđenje u SAD. Pored toga što je bio vojno utvrđenje koje je više puta menjalo vlasnike (SAD, Španija) krajem 19. veka pod Američkom upravom zamak Svetog Marka bio je i zatvor za mnoge domorodce – Indijance. Među njima bio je i čuveni Džeronimo.
U Svetom Avgustinu, u ulici Svetog Đorđa, nalazi se i kapela Svetog Fotija velikog, koju su sagradili Grci čija je prva kolonija na Američkom kontinentu bila upravo u ovom gradu. Iz Svetog Avgustina krećemo put Orlanda odakle se preko Atlante vraćam za Detroit čime se završava ovo trodnevno putovanje bogato događajima.
FOTO GALERIJA: 📷
Posle svih divnih utisaka koji su se ređali jedan za drugim ostao je još jedan koji se rodio dok sam šetao obalom Atlanskog okeana, te velike vode koja tera čoveka da razmišlja o njenom Tvorcu i Njegovoj premudrosti koja kroz ljubav dela. Setih se razgovora Svetog apostola Filipa i Etiopljanina: Evo vode, šta me sprečava da se krstim?
Čini mi se da smo tek počeli.
Protosinđel Damjan
Izvor: ERP u egzilu :: © 2014 - 2017 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
