Izvor: juGmedia, 26.Maj.2017, 01:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne bi Brisel bio Brisel da nema porno ulice i ponekog Leskovčanina
Od Trampovih bodljikavih žica mi odmah izrasli žuljevi ali raspoloženje mi na briselskom asflatu vraća nenadani poziv stare prijateljice koju nisam video nekoliko godina.
Dogovaramo se da se nađemo, kažem joj da sam smešten u hotelu na Bulevaru Adolf Max i dobijam odgovor da bukvalno spavam u porno ulici. A bilo mi je čudno odakle toliko seksi šopova preko puta hotela, „noćnih dama“ u susednoj ulici i zastava duginih boja na svakom koraku.
Ovde važi jedno pravilo >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << življenja: Sve ćemo lako i koliko možemo, ali slobodu mi ne diraj! Glasno podriguju i duvaju nos, samo je njihova stvar sa kim dele krevet i imaju čudan smisao za humor koji se svodi na šale o uriniranju i velikoj nuždi – sigurno po uzoru na najpoznatiji simbol Brisela, malu statuu dečaka koji veselo piški po ljudima.
Moja prijateljica iz živi ovde već četiri godine i nema nameru da se vraća u Leskovac. Kaže da se odlično uklopila.
„Ljudi su ovde jako slični nama. Nemarni, neodgovorni, lenji i sa specifičnim smislom za humor. Jedina razlika je što ovde nezaposlenih nema i „teži“ su od nas barem za 5.000 evra – mesečno“, objašnjava mi.
U suštini, sve je lako ako tamo imate posao. Onda ništa nije skupo i ne morate da kukate poput mene zato što sam platio tri kafe 11,3 evra u jednom lokalnom kafiću u prestonici Evrope.
Ali mi jedna druga „komšika“ koja živi ovde otvara oči baš u trenutku kada sam zavoleo ovaj grad i u pola-šali zakukao da zatražim azil i počnem neki novi život u gradu čiji najpoznatiji simbol nije fantastični most, niti toranj, niti katedrala, već mala statua dečaka koji veselo piški po ljudima.
„Dve godine, dok Hrvatska nije postala članice Evropske unije, nisam mogla da dobijem radnu vizu jer sam imala upola manju platu. Čim je završen taj proces, sve se promenilo. Dobila sam stan. Birokratija mi je odmah širom otvorila vrata. Sve je lakše kad si građanin Evrope“, zaključuje ona.
To već vidim na aerodromu u povratku. Posebni terminali za građane Evropske unije, a jedan na kojem je uvek gužva za nas ostale. Radniku koji usmerava putnike na terminal izgleda ličim na nekog pa me usmerava na rasterećeni terminal. Pokazujem mu srpski pasoš i vraća me da čekam u kilometarskom redu.
Razmišljam kako da završim poslednji tekst dok čekiram kartu i listam komentare na Jugmedii ispod mojih briselskih priča. Jedan mi privlači pažnju i zatvara putešestvije umesto mene:
„Trešnje skupe, paprike skupe, plastičan paradajz, štrokav Brisel, a Leskovac se cakli. EU propada, Srbija, koj ko nju – sve potaman. Ali, ja bih, ako može, da živim u štrokav Brisel, pa kud puklo da puklo. Ću izdržim nekako!“
Tako je, brate! Lakše nego „Simplonov“ autobus na putu do Leskovca.
(kraj)
Dragan Marinković
.jpg)
