Izvor: Politika, 29.Mar.2012, 23:58

Zločin, kazna i „sudijske uši”

Od kazne se ponekad suviše očekuje, naročito kada se misli da strogo kažnjavanje a priori deluje zastrašujuće na potencijalne učinioce

Nedavne odluke apelacionog suda kojima su za neka teška krivična dela prepolovljene kazne izrečene u prvom stepenu, izazvale su puno komentara u javnosti. Često je preovladavao stav da se time upućuje loša „poruka”. Bilo je i protesta nekih nevladinih organizacija. Naravno, i porodice žrtava su izražavale nezadovoljstvo.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Skoro nikada porodica žrtve ne može biti zadovoljna kaznom. Svakoga njegove rane najviše bole i oštećeni najčešće žele što teže kazne. Ogorčeni lošim stanjem u društvu, a često i senzacionalističkim informacijama medija, građani se po pravilu identifikuju sa žrtvom teškog krivičnog dela, podsvesno strahujući da se tako nešto i njima i njihovim bližnjima može desiti, te očekuju teške kazne za učinioce. I onda, naravno, tu su i „brižni” političari, koji pažljivo opipavaju „puls” birača i u borbi „za svaki glas”, povlađujući očekivanjima javnosti, „obećavaju” ili čak „nagoveštavaju” oštre kazne. Neko bi pomislio da tada i sudije, naročito prvostepenih sudova, malo bolje „načulje uši”, te svojim presudama ispune sva ta silno narasla očekivanja. Neki misle da su sudijama, „prekaljenim” opštim izborom ili reizborom, i inače, poprilično „porasle uši”.

Sudije ne žive pod „staklenim zvonom”. I oni su konzumenti masovnih medija. I oni imaju decu i njih užasavaju teški zločini. I sudije se gnušaju nasilja. Ali, „delioci pravde” znaju da kazna mora odgovarati zločinu i da kazna u civilizovanom društvu, suštinski nije ili bar nije samo odmazda. Svrha kažnjavanja je utvrđena zakonom. Cilj je da se učinilac spreči da čini krivična dela, te da se na njega utiče da ubuduće ne čini takva dela, što je specijalna prevencija. Zatim, da se kaznom utiče na druge da ne čine krivična dela, što predstavlja generalnu prevenciju, u okviru koje se teži i izražavanju društvene osude za krivično delo, jačanju morala i učvršćivanju obaveze poštovanja zakona.

Građani kaznu ipak, uglavnom, poistovećuju sa odmazdom. Verovatno tako misli i većina osuđenih. Bez obzira na sve „fine” reči u zakonu, teško je poreći da kazna bar donekle predstavlja zlo kojim se uzvraća na zlo učinjeno krivičnim delom. Kako pronaći pravu meru? Imaju li sudije nekakav savršeni „kantar”? Nema perfektne „vage”, jer niti su svi zločini isti, niti su isti svi učinioci istovrsnih krivičnih dela. Sud se mora rukovoditi granicama koje su zakonom propisane za konkretno krivično delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, poput stepena krivice, pobuda iz kojih je delo učinjeno, jačine ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, ranijeg života učinioca, njegovih ličnih prilika, ponašanja posle učinjenog krivičnog dela itd.

Od kazne se ponekad suviše očekuje, naročito kada se misli da strogo kažnjavanje a priori deluje zastrašujuće na potencijalne učinioce. Dokazano je da se bolji preventivni efekat postiže većim uspehom u otkrivanju i dokazivanju krivičnog dela nego samo kažnjavanjem. Više se učinilac plaši izvesnosti krivičnog gonjenja, jer se on nada da njegovo delo nikada neće ni biti otkriveno i dokazano, nego što strahuje od kazne, do koje će doći tek i ako krivično delo bude otkriveno, a krivica dokazana u krivičnom postupku.

U srednjovekovnom Londonu je u jednom periodu nastao veliki problem sa masovnim džeparenjem. Rešene da tome stanu na put, vlasti se odlučiše na drakonske mere. Javno je obešena gomila „secikesa”, a masa građana je uživala u uzbudljivoj predstavi „smrti u prisustvu vlasti”. Epilog je bio da su mnogi džeparoši iskoristili jedinstvenu priliku javnog pogubljenja da opelješe „publiku”.

Kazne moraju biti teške za teška krivična dela, ali se o težini konkretne kazne za konkretno krivično delo ne može diskutovati napamet, niti uprošćeno porediti odluke prvostepenih i žalbenih sudova. Na primer, propisana kazna za teško ubistvo je primarno od deset do dvadeset godina zatvora, a supsidijarno od trideset do četrdeset godina, pa kada se pravosnažno izrekne kazna od petnaest godina zatvora, to samo po sebi, nikako ne može biti izrazito blaga kazna. Krivični zakonik Srbije prema propisanim kaznama spada među najstrože u Evropi, a kaznenu politiku u granicama propisanim zakonom, načelno kreiraju apelacioni, a ne prvostepeni sudovi.

Milan Škulić

objavljeno: 30.03.2012

Nastavak na Politika...


Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Politika. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Politika. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.