Svi govore, a niko nikog ne čuje  

Svi govore, a niko nikog ne čuje

Amadeus znači čovek koji voli Boga, ili u slobodnom prevodu Bogoljub, te se ja, eto, nadam da će neko ko se tako zove ili gaji tu vrstu osećanja, a u prilici je, pogurati ovu predstavu – rekao je, ne bez ironije, poznati glumac Boris Isaković o komadu 'Amadeus' Pitera Šefera u kome igra čuvenog dvorskog kompozitora, Mocartovog 'protivnika', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a koji se sprema za veliku scenu Narodnog pozorišta. Reč je o predstavi koju režira Jagoš Marković, a Mocarta tumači Sergej Trifunović.

Govoreći o 'svom Salijeriju' Isaković navodi kako je veliko pitanjeda li je on negativan lik i ako jeste zašto jeste.

'U glumačkom smislu na meni je da odbranim taj lik. Međutim, mislim da ovaj Salijeri ovde, pre svega, treba na najblaži mogući način i sa velikom ljubavlju da progovori o mediokritetima. Suludo bi bilo i pomisliti da ja kao sad volim sve mediokritete koji postoje kod nas, ali ih razumem'. Šta zapravo razumete?

- Postoje svakovrsni mediokriteti, grubo rečeno nekima je društvo priuštilo takvu poziciju, neki su to po definiciji, neki su sofisticirana varijanta, ali to je u svakom slučaju velika nesreća. Kada je reč o samom Salijeriju on se od ostalih mediokriteta razlikovao utoliko što je bio svestan svog mediokritetstva. Bio je solidan kompozitor, umetnički se razvijao i od toga je dobro živeo, ali nije bio genije i to ga je bolelo. Nesumnjivo je prepoznao genija u Mocartu i shvatio svoju nesreću čineći je još većom sopstvenom zavišću i pakostima. Strašna sudbina. Koliko se često danas i ovde mogu sresti Salijeriji?

- Bolje je pitanje koliko ima genijalnih, odnosno pravih. Znate, Salijeri je u odnosu na svoje 'potomke' bio igrač velikog kalibra. Ako govorimo o ovome što se kod nas zbiva moje je uverenje da je krajnji trenutak da obratimo pažnju na te prave, da ih markiramo i u odnosu na njih postavljamo polazišta kao i kriterijume za one druge. Jer, većina ljudi može biti majstor svog zanata, ako prihvati da se bavi onim zbog čega ga je Bog stvorio.

Da li smo i mi hteli nešto drugo? Ili, da okrenem pitanje: imamo li mi, po vašem uverenju, prave ljude na pravom mestu?

- Nisam ja baš merodavan, ali imam neko osećanje da nam tek predstoji to oko postavljanja pravih ljudi na prava mesta. Vi ste u glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kako, u tom svetlu, gledate na ove razmirice između Novog Sada i Beograda? Kako to utiče na vaš posao, ili ste možda indifirentni?

- Nisam indiferentan, odnosno mislim da nemam pravo da budem. Zašto mislite da nemate prava?

- Zato što sam uveren da ne možemo očekivati da neko drugi rešava stvari. Za početak valja raditi svoj posao najbolje što možeš, a, eto, ponešto se može i reći. Mada, sada svi govore ali niko nikog ne čuje. Što se Novog Sada tiče tamo sam već nekoliko sezona i radio sam predstave koje su danas pune, za razliku od nekih drugih predstava. Ima li potrebe da govorim o tome kako je publika glavni pokazatelj? Da li vi to zagovarate estradu? Ona ima najviše publike?

- Naravno da je ne zagovaram. Zašto mi imamo takvo mišljenje o nama samima? Ljudi i te kako umeju da prepoznaju pravo pozorište. A njegova suština je emocija! I to što na prvi pogled deluje da najbolje prolaze jeftine stvari, to je samo pitanje režije. Kad smo već kod režije kako gledate na angažovanje umetnika na političkim funkcijama?

- Tačno je da su umetnici nosili barjake. To je poznata stvar kojoj nema šta ni da se doda ni da se oduzme. No, bojim se da većina nas nema baš potpuna saznanja o rešenjima u svetu. Mi baratamo poluinformacijama, kada kažem 'mi' mislim na ljude iz kulture. Zaleteli smo se nekako za tom mišlju da će nam biti bolje. A pokazuje se da neće. Naravno, zbog novca. Ne mislim da će ministar kulture, ma ko to bio, da se bavi 'ad hock' pozorišnim trupama i projektima. I ne treba, bavićemo se mi sami kako ko bude znao i umeo. Ali ove dve nacionalne kuće, Narodno i Srpsko narodno pozorište, trebalo je da budu pripremljene kao recimo vojska ili policija, ili, `ajde, barem upola od toga. One su obaveza direktno ministra kulture! Nije se smelo dozvoliti da se u SNP-u dešava ovo što se dešava. A, šta se to zapravo dešava?

- Dešava se haos. E sad, da li to neko namerno radi da bi iz tog haosa ljudi sami počeli da beže, to ne znam. To su već političke projekcije a ja se u istu ne razumem. Znam samo da se uvek govori kontra od onoga što se radi, a ja tako ne umem da se ponašam. Istina, bio sam u jednom trenutku zagrizao po principu - e, sada ćemo mi da pravimo pozorište, bliski kao porodica i stvaraćemo umetnički toplu sredinu. I?

- Vidim ja posle da su to neke ljute borbe, a ne znam baš tačno ni zašto ni oko čega. Sada, na primer, znam da će da nam skidaju sa toplog obroka. Valjda se to radi zbog onih koji imaju puno, mada je takvih malo u pozorištu, a meni je svejedno. Kako to da vam je svejedno? - Pa, dobio 900 dinara ili 1000 jednako od toga ne mogu da preživim ni da se hranim. Ako pominjemo 'skidanje s toplog obroka' onda govorimo o porezima. Negdašnje bratske republike a sada susedne države su se već opekle na tome, jer im je poreska politika ugušila kulturu...

- Ima i tu svetlijih primera. Slovenija je oduvek imala veliki budžet za kulturu. Znate, osim proizvodima vrhunske tehnologije, kojih nemamo, identitet jedne dršave se gradi kulturom koju, uprkos svemu, imamo. Recimo, Novi Sad je poznat po tome što ima fenomenalne predstave koje, sem njegove publike, niko ne vidi. Primera radi, trebalo je po svetu poslati 'Meru za meru' da ljudi vide kako 'Srbi divljaci' rade Šekspira i kako ga ti glumci igraju. Mislim da su to očigledni poeni za državu uz minimalna ulaganja. Znate li da je Voja Brajović, koji kao što je poznato igra u tom komadu, imao sjajnu ideju da SNP gostuje u Hrvatskom narodnom kazalištu baš sa tom predstavom. Ne može. Zašto? Recite vi meni.

Tatjana Njezić

0 0

Dodajte komentar