Stari školski drug, ujak Đola i druge priče  

Gotovo preko noći – samo vidiš, kao da su prespavali u mlinu – bele im se glave

Sedam dana pre Vaskrsa u sremskom selu Progar posle više od trideset godina sreo sam svog starog školskog druga. Mladi i visoki zajedno smo studirali i uspešno sarađivali na početku naših profesionalnih karijera. Tada smo verovali da se jede sve što leti i da je svet stvoren upravo zbog nas.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Sa ekipom najbližih saradnika obilazio sam tajnovitu utrobu gorostasne Bojčinske šume u kojoj želim da snimim nekoliko sekvenci svoje nove serije. Na tri dana pre mog odlaska u Srem čuo sam se telefonom sa mojim drugom, sada predsednikom beogradske opštine čije ime je svojim groznim ubilačkim i zločinačkim delom nadaleko proneo kriminalni klan za koje je kum Vujica ,,što u Radovanjskom lugu preseče čestitoga vožda” – mala beba.

Suvereno zauzevši krvavo i sramno mesto u istoriji osramoćenih i postiđenih Srba – oni su nepravedno obeležili i dugoročno kaznili mnoge. Uz pridev surčinski i sve ono na šta pomislimo kada čujemo tu reč – da se čovek zapita: Da li pored u krvi i pljački ogrezlih mrtvih i živih kriminalaca u ovoj lepoj varošici u zaleđu glavnog grada postoje i žive pošteni, normalni i časni ljudi. Hvala dragom bogu – postoje. Jedan od njih je moj drug, predsednik opštineSurčin Voja Janošević, rođeni Surčinac, paor i seljak po ocu i majci, sa svojim bratom Brankom ozbiljan zemljoposednik, diplomirani organizator scenskih umetnosti, doživotni predsednik KUD „Diogen”, otac dva odrasla sina, moj drug i još mnogo toga...

Obilazili smo bajkovite proplanke Bojčinske šume kad je stigao Voja. Došao je u teget sakou i plavoj košulji bez kravate, u automobilu (bez zatamnjenih stakala) kojeg je kako kaže „kao i uvek” – vozio sam. Pitam ga kako su kod kuće i kako se bori u politici, kako izdržava?

Dok slušam Voju u pamet mi dolazi sećanje na mog ujaka Đolu Mutavdžića, tišljera i predsednika sreza Velika Drenova, skojevca i komunistu, sve dok ga nisu krajem šezdesetih godina prošlog veka isterali iz partije, a ubrzo zatim i iz života. Sećam se boje i dužine njegovog mantila kojeg je moja majka oprezno kačila da ne izgužva revere na čiviluk sa stajaćim odelom – kad je ujak Đola dolazio da nas obiđe...

Još uvek osećam slast ljutih zelenih bombona koje mi je donosio. Pred očima mi je slika kako svakom drugu na raskrsnici ispred kuće istresam po jednu bombonu na dlan – dok zadivljeni gledamo prašnjavu zaobljenu „volgu” sa crvenim tablicama kojom je ujak Đola došao u posetu...Samo što on nije kao moj drug Voja vozio sam, njega je uvek dovozio čovek u dugačkom kaputu od kože, sa kaišem preko stomaka, ispod kojeg se jasno mogla videti izraslina na desnoj strani, kao da je za kaiš od pantalona zadenuo klip kukuruza... I sad čujem majčine reči: „Moj brat je predsednik sreza – a avlija mu ćuti razgrađena, politika će da mu se obije o glavu, sve dade za narod i državu...”. Moj ujak Đola je umro mlad, naprasno i odjedanput – nekoliko godina posle brionskog plenuma, a Voja je hvala bogu živ i zdrav.

Još jedan detalj me naknadno začuđuje. Voja Janošević nije uopšte sed. Pitam se kako je to moguće? U čemu je razlika? Poslednjih decenija mladi ljudi koji su ulazili u visoku politiku – listom su frapantnom brzinom posedeli. Gotovo preko noći – samo vidiš, kao da su prespavali u mlinu – samo im se bele glave. I danas, mnogi koji se pogotovu ovih dana ne skidaju sa ekrana naših TV prijemnika – kako je to svojevremeno rekao veliki Zoran Radmilović, to jest akademik Duško Kovačević – tek su omirisali četrdesete, a bele im se glave kao da su sedi starci... To su oni koji promenljivo svake četvrte godine, kao na seoskom ringišpilu menjaju raspored svojih protivnika i saveznika, prijatelja i neprijatelja, koalicija i dilova, i manje-više podlakćeni vladaju više od jedne decenije.

Oni – koji su se navukli na takav život da im je politika postala profesija, egzistencija i trajni izbor, a briga o boljoj budućnosti našeg naroda i države permanentna opsesija. Nekima to što su sedi ne stoji loše, tako deluju uverljivije i mudrije – a neki su kao što se lako može uočiti prinuđeni da se farbaju. Sve – kako bi ostali u priči, kako bi opstali u surovoj areni u kojoj vladaju zakoni moći i novca, lagodnosti i privilegija. Ako malo bolje zagledate videćete da je čak i najmlađi među njima, energični i moderni, elokventni i spretni mladi dramaturg koji zagovara preokret i istinu – naprasno posedeo. U čemu je tu tajna? Zbog čega je to tako?

„Šofer koji umalo nije sleteo u provaliju posedi za jednu noć”, ili... ,,mašinovođa koji protera svoj voz kroz crveno – pobeli za jedan sat”... To je deo poznatih odgovora iz lekcija psihologije. Da li je to dovoljan odgovor?Je li uteha što vidimo da je i u regionu slična situacija? Treba li da žalimo naše političare koji su prema naučnom tumačenju izloženi enormno velikom stresu, strahu, sindromu povišene odgovornosti i ko zna čemu još, o čemu mi obični smrtnici pojma nemamo?

Ne umem da nađem odgovor, ipak – zadovoljan privodim ovaj tekst kraju. Ni jednom nisam pomenuo reč... IZBORI...

Radoš Bajić

objavljeno: 26.04.2012.

0 0