Izvor: Vostok.rs, 25.Jun.2016, 11:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prosvetitelj na tajnom zadatku
Početak srpskog ustanka, 1804. godine, Dositeja Obradovića zatekao je u Trstu. Tamo je pokušavao da se umili imućnim srpskim trgovcima, da bi mu pomogli u književnom radu. A ovi trgovci, zbog posebnosti posla i stalnih putovanja, bili su vrlo podesni za obaveštajnu službu.
Podaci su samo pristizali, pričalo se da je Srbija planula. Na sve to, od svog prijatelja Vikentija Rakića, paroha i književnika, koji je pustinjački živeo u parohijskom domu srpske crkve Svetog Spiridona, a održavao tesne veze s nekim znatnijim ljudima u Srbiji i Austriji, dobija potvrdu da se ne radi o pukom izmišljanju. Srbi su se digli na oružje, rešeni da svi izginu ili da žive kao slobodni ljudi.
Dositej je rešio da je njegovo mesto u Srbiji. Želeo je da po svaku cenu učestvuje u revoluciji. A ovo je bilo baš to, srpska revolucija. Godinama je planirao kako da prosveti svoj narod, da osnuje škole. A bolju priliku teško da će dočekati.
Austrijske spletke
Zato je ranom zorom, 13. juna 1806. godine, krenuo iz Trsta. Stigao je u Srem, pa pravo u Karlovce, kod mitropolita Stefana Stratimirovića, pomagača ustanika. Odatle ka manastiru Krušedolu, pa u Zemun. Najlogičnije moguće rešenje, varoš na samoj granici, koju samo reka deli od ustaničke Srbije. Ali tu reku valjalo je nekako preći.
Baš tada su austrijske vlasti zatvorile granice. Graničari su stajali na svakih nekoliko metara, a tu su se vrzmale i uhode, budno pazeći na sve veze sa Srbijom. Uvidevši da prelazak i neće biti lak, Dositej se prebacio u Banat. Odatle je bilo znatno lakše, tajno je prešao u Srbiju, negde kod Smedereva.
Tamo ga je odmah primio vožd Karađorđe. Biće da je Dositej imao neke poruke za njega od mitropolita. A na te poruke valjalo je odgovoriti, pa ga vraćaju u Karlovce. I tako nekoliko puta. Dokaz da je pouzdan za tajnu diplomatiju. Baš ono što je ustanicima trebalo. I Dositej je krenuo put Vlaške.
Naime, krajem 1806. godine, ruska vojska prodirala je kroz rumunske kneževine. Ustanici su po svaku cenu gledali da stupe u vezu sa Rusima, ali su ih Turska i Austrija u tome ometale. Austrijanci su pojavu ruske vojske na Dunavu shvatili kao petljanje u njihovo dvorište, pa su gledali da to onemoguće. Nastupila je borba između ruske i austrijske diplomatije. Podzemna, bez rukavica. I to tako što su se i jedni i drugi trudili da vrbuju ustaničke vođe. A Dositej Obradović uleteo je pravo u tu zbrku, gde se nije znalo ko koga špijunira.
Ustanici teško da su mogli da izaberu boljeg poklisara za vezu s Rusima. Ne samo što je znao jezik, već je znao i da se ponaša, za razliku od ustaničkih vođa, koji su i te kako znali da se tuku, ali im je nedostajalo prevejanosti za diplomatske igre. Posle uspešno obavljene misije, Srbi su postali ruski saveznici, a Dositej se vratio u Zemun.
U zemunskoj varoši čekao je trenutak da legalno pređe granicu, da se ne zamera austrijskim vlastima. A te vlasti obratile su pažnju na njega. Šuškalo se da je neko „skoknuo” do Vlaške, a nije im dugo trebalo da povežu putnika koji svako malo prelazi granice i obaveštajnu misiju.
Tako je generalu baronu Josipu Simbšenu, komandantu Petrovaradina, na sto stigao zanimljiv izveštaj uhode. Ovaj „poverljivi čovek” upravo se bio vratio iz Beograda, gde je u rukama srpskog komandanta Mladena Milovanovića video jednu sumnjivu knjigu. Na jednoj strani lista štampanu na nemačkom, na drugom „na ilirskom”, a bakrorez na naslovnoj. Uhoda je tvrdio da je Mladenov sekretar pročitao nekolika mesta iz knjige, i to baš ona koja govore protiv austrijske monarhije, o vaspostavljanju stare srpske države. Ovu knjigu napisao je „bivši sveštenik, koji pod imenom Dositeja putuje okolo, i koji govori engleski, francuski i više drugih jezika”. Sasvim dovoljno da se Simbšenove uhode rastrče po Zemunu, ne bi li našle tog raspopa. A posebno su se bavile ispred kuće licitara Miše Davidovića. Nekako baš tu imaju posla, samo nešto da pogledaju, a stalno nešto zapisuju.
Uloviti sina Aleksu
Šef obaveštajne službe, pukovnik Miteser, ubrzo je podneo izveštaj. Na prvom spratu narečene kuće živi čovek koji je bio u Vlaškoj, a sada piše knjige. Ponaša se mirno i uglavnom ne izlazi napolje, a kamoli da može da mu se nađe nešto neprilično. Zato, neka oni njemu ipak izdaju pasoš, pa neka ide kud zna.
A Dositej je jedino znao da ode u Srbiju. Po položaju koji je odmah zauzeo u političkom životu ustanika, Austrijanci su shvatili da su ispustili krupnu ribu. A onda je srpski Sovjet izdao naredbu da svi austrijski podanici napuste Srbiju. Naravno, u Beču su odmah posumnjali da se radi o nameri da u Austriju ubace nepouzdane elemente koji će da rovare i tamošnjim Srbima u glave usađuju neke opasne zamisli. Pogotovo što se naredba nije odnosila na samog Dositeja. Znači, on stoji iza tog zamešateljstva. Pa još kad je neposredno za Obradovićem u Beograd stigao ruski poslanik Konstantin Rodofinikin... Razlog više da se pojača tajna prepiska između Srbije i Austrije. Uhode ne miruju, prate svaki korak Dositeja i ruskog poslanika. A onda počinje sukob oko Karađorđevog sina, na kome se prelama borba dve sile.
Odmah po dolasku u Beograd, Dositej se prihvatio vaspitanja najstarijeg Karađorđevog sina, Alekse, rođenog 1801. godine. Učenik i učitelj živeli su kod Petra Novakovića Čardaklije, istaknutog diplomate u ustaničkoj Srbiji. Ovaj je odranije nešto petljao sa Austrijancima, bio oficir u frajkoru, pa mu je u kuću navratio i onaj pukovnik Miteser, na putu ka Travniku, gde je upravo postavljen za konzula. Iskusni obaveštajac iskoristio je priliku da kod malog Alekse pobudi zanimanje za Beč, gde bi svakako valjalo da nastavi školovanje, u vojnoj akademiji.
Iz Miteserovih pisama i izveštaja vidi se da je to rađeno sa namerom, jer „ostvarenje ovog imalo bi silan uticaj na raspoloženje ljudi, naročito na oca”. Podvukao je da će preko Čardaklije i Dositeja svakako uspeti u nameri. Samo što je Čardaklija odnedavno postao glavni pristalica saveza sa Rusijom. Na Miteserovu nesreću, Čardaklija je uskoro ispustio dušu, a od Obradovića teško da je bilo neke vajde, što se tiče šurovanja sa Austrijom. Naprotiv.
Jugović i družina
Za to vreme, ni Rodofinikin nije sedeo skrštenih ruku. Iz sve snage je nagovarao Karađorđa da sina pošalje na školovanje u Petrograd. Ovaj se kolebao. Ruski poslanik onda je rešio da deluje sa druge strane. Pridobio je starca Dositeja da se sa svojim pitomcem preseli u njegov konak. Karađorđe je onda svakog dana bivao u Rodofinikinovom stanu, kako bi video sina, a poslanik je konačno dobio priliku da sa njim nasamo razgovara. A mali Aleksa uskoro je počeo da se sprema na put u Petrograd.
Vojvodama se ovo vezivanje za Rusiju nikako nije svidelo, pa su gledali da Karađorđa kako znaju odvoje od Rodofinikina. Naročito se u toj raboti isticao Mladen Milovanović, koji se udružio sa Ivanom Savićem Jugovićem. Ovaj je bio jedan od najučenijih ljudi među Srbima, profesor u Karlovcima. Čim je prešao u Srbiju, postao je pisar u Sovjetu. Ubrzo i prvi sekretar. Rodofinikin ga je, posle nekog odlaska u Austriju, optužio da je špijun Beča, pa je brže-bolje isteran iz službe. I nije bio daleko od istine. Postavljen je Stevan Živković, koji je sve dostavljao Rusu. I to je došlo dotle da su senatori posle nekoliko meseci, kada su primetili šta Živković radi, sastančili po kućama. Sve u pratnji Jugovića. A ovaj je bez prestanka radio protiv Dositeja. Pa još kada je Čardaklija umro... Nisu prošla ni dva dana, a na beogradskim raskršćima osvanuli su papiri sa stihovima „Ovde leži Čardaklija, v serbskom krilu gadna zmija...”, a usput su malo potkačili i Dositeja: „Kaluđer si bio i dobro si pio.”
Tako se i sam Dositej Obradović, i bez nekih političkih namera, našao usred diplomatskog ratovanja. Imao je nameru da se bavi isključivo prosvetiteljskim radom, ali nije mogao da ostane po strani. Biće da je u austrijsko-ruskom diplomatskom sukobu igrao više u korist Rusa, ali ne iz nekih rusofilskih pobuda, već isključivo u korist svog naroda, kao i uvek. A te potajne igre su i dovele do velikog raskola među starešinama ustanka, što je na kraju i bio jedan od uzroka sloma 1813. godine. Sreća, pa Dositej Obradović nije morao da svedoči tome. Upokojio se 1811. godine.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević
Zabavnik
.jpg)
