Pomiriti slobodu i veru  

U svojim ranijim knjigama navodila sam pozitivna iskustva Balkana kao primer. Jedan od najvećih problema islama danas je što su ga interno kolonizovale bogate arapske zemlje koje štampaju brojne knjige sa izrazito konzervativnim tumačenjem islama i drugu propagandu. Dakle, izazov za islamske reformiste, poput mene, jeste da ukažemo na drugačija iskustva islama, kao što je Bosna, kao što >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << je Maroko, kao što je Indonezija. Da pokažemo da postoje i drugi načini da se bude musliman

"Damjane, htela bih i ja tebe nešto pitati. Imamo li ovde ljudi koji preispituju Pravoslavnu crkvu?"

Iršad Mandži sebe opisuje kao odanu muslimanku koja voli svoju veru, i baš zato traži reformu islama. Rođena je u Ugandi, ali je nju i njenu porodicu proterao Idi Amin "jer nisu bili dovoljno crni”. Danas živi u Kanadi, zagovara moralnu hrabrost i suprotstavljanje diskriminaciji svake vrste. Nastoji da pomiri veru u Alaha i slobodu, pozivajući se na idžtihad, tradiciju nezavisnog mišljenja u islamu. Njene knjige prevedene na arapski, urdu i farsi, više od 3 miliona puta su skinute sa interneta. Zabranjuju ih vlasti mnogih islamskih zemalja, ali mladi muslimani ih čitaju. Vehabije joj prete smrću. Nedavno je svoju novu knjigu "Alah, sloboda i ljubav” promovisala na našem jeziku, u Sarajevu, Tuzli, Banjoj Luci, Zagrebu - i Beogradu, gde smo imali priliku razgovarati sa njom.

* Pre Beograda, posetila si Hrvatsku i Bosnu. Kakvi su tvoji utisci sa balkanske turneje?

Naišla sam na veoma topao prijem. Posebno bih izdvojila Banja Luku, gde su me zaista srdačno primili. S druge strane, najmanje interesovanje je bilo u Zagrebu.

* Obzirom da je Banja Luka naseljena pretežno Srbima, kome ste se tamo obraćali?

Svima, bez razlike. Imali smo sjajnu komunikaciju sa studentima i studentkinjama Filozofskog fakulteta. Izgleda mi da je za mnoge od njih poruka o umerenom islamu bila dragocena.

Iršad Mandži i Damjan Pavlica Photo: Emily Rees

* Pre rata bosanski muslimani su bili jedna od najsekularnijih muslimanskih zajednica na svetu, ali je nakon rata na svim stranama došlo do porasta fundamentalizma. Kako je prihvaćena vaša umerena poruka?

Mlade Bosanke su posebno uzbuđene ovom porukom. Neke od njih imaju problema jer održavaju vezu sa momkom iz druge religije, pa im veoma znači potvrda da je to sasvim normalno.

* U Tuzli ste se sastali sa imamom? Kakvi su utisci?

Tuzlanski imam je zaista fin čovek. Za mene je to bila prilika da saznam nešto više o lokalnim prilikama. Ne znam da li je konzervativan ili ne, ali nije imao problema da mi stisne ruku, što mnogi imami u Americi nisu učinili. Dok smo pričali, primetila sam da muškarci i žene na molitvi sede odvojeno i pitala sam ga zašto je to tako? Odgovorio mi je da je to tako generacijama i da je to tradicija. Zanimljivo, primetila sam ja, to je isti argument kojim se u južnim državama Amerike pravdalo ropstvo i segregacija. On se malo žacnuo, ali se nije naljutio već se iskreno zamislio oko toga.

* Postoje li igde u svetu džamije u kojima muškarci i žene sede skupa?

Da, postoje neke nove progresivne džamije, odnosno mesta molitve u kojima svi sede zajedno. Ali, u tradicionalnim džamijama sede odvojeno.

* U naslovu tvoje nove knjige "Alah, sloboda i ljubav” reč Alah ne zvuči tako "strašno”. Navikli smo da nas mediji plaše rečju Alah, stavljajući je u kontekst sa terorizmom.

Drago mi je da si to primetio. Jedan od mojih izdavača se plašio upotrebe reči Alah u naslovu knjige, verujući da će mnogi čitaoci biti uplašeni. Rekla sam mu: trebao bi imati više vere u svoje čitatelje! Tretiraj ih inteligentno i reci im istinu. Moja namera je bila da pokažem, muslimanima pre svega, da ove tri reči idu zajedno, iako se obično ne pojavljuju u istom kontekstu. Nedavno je jedan američki sveštenik hteo javno da spali Kuran, pa sam mu rekla na u televizijskoj emisiji: čak i da to uradiš Alah te voli, pa stoga i ja. Nakon toga sam dobila razne komentare, od kojih jedan kaže: "Znaš, nikada nisam čuo reč Alah i ljubav u istoj rečenici”. Zar to nije tužno?

* Često pišeš o zlatnom veku islama?

Da, volim ga. Ali, ja ne tražim od muslimana da se vrate hiljadu godina u prošlost, već ukazujem da je načelo idžtihada - samostalnog mišljenja, propitivanja - bilo veoma prusutno u islamu i da je tada islamska civilizacija cvetala. Kada mi neko kaže nemoguće je da islam bude drukčiji, ja mu kažem da to nije istina, jer je istorija pokazala da je moguće.

* Tvoj film "Vera bez straha” (Faith Without Fear) je prikazan u Severnoj Africi i Srednjem Istoku. Kakve su reakcije ljudi, je li bilo nekih protivljenja?

Zbog vladine cenzure, ljkdi su se dovijali na razne načine da dobave film sa interneta. Ali digitalni aktivisti su snalažljiviji od vladinih službenika. Film je prikazivan "podzemno”, i mladim ljudima tamo zaista znači. Protivljenja su uglavnom došla od bogatih i konzervativnih muslimana u Americi.



* Iršad, koliko je ovakav pogleda na islam koji zastupaš uopšte prisutan među muslimanima?

Sve više i više. U Evropi već postoji mreža islamskih reformista. Mladi islamski reformisti se sve više povezuju i u Kanadi i Australiji, i shvataju da nisu sami. Nedovno sam bila u Maroku, i tamo se sjajne stvari dešavaju, posebno među marokanskim ženama. Nemojte se kačiti sa njima! Kada neko kaže islam, odmah pomisli na Bliski Istok. Kada pišu o islamu novinari prvo pomenu muslimansko bratstvo u Egiptu ili vehabije u Saudijskoj Arabiji. Iako postoji ekonomski interes naftnih država ili medijskih kuća, uzrok je pre svega lenjost novinara, jednostavno lenjost. Za mene je izazov podsetiti ljude na Maroko, Bosnu, Indoneziju. Znaš, Damjane, biti novinar je privilegija. Imati priliku da utičeš na javno mnenje. Ali mnogi novinari to doživljavaju kao samo još jedan posao. Da te pitam nešto, volela bih znati kako ova poruka o moralnoj hrabrosti može dospeti do mladih Srba, imaš li neki savet?

Photo: yasminnair.net

* Preko mog intervjua?

(Smeh) Daaaa!! Veoma dobar odgovor. Sada je sve na tebi. Budi pažljiv kako koristiš svoju moć.

* Hoću. Nacionalizam je još uvek jak u našem regionu. Na primer, postoje "dve škole pod istim krovom” u Bosni, u kojima odvajaju decu na osnovu etno-religijskog porekla. Iz tvoje perspektive, kakav bi trebao biti odgovor civilnog društva?

To je asurdno! Odgovor treba biti ne! To je takva nepravda! Podvrgavati decu koja još uvek nemaju svoj glas ovakvoj vrsti segregacije, po mom shvatanju je neprihvatljivo. Ja ne vidim kako ekonomski progres, budimo veoma praktični oko ovoga, može nastati u regiji u kojoj se kreativno mišljenje guši tako rano. Pa oni treba da grade budućnost! Možda glavni argument civilnog društva treba biti ekonomski napredak, a ne ljudska prava. U digitalnoj ekonomiji, kreativnost je sve. Nema formula za uspeh u ovoj novoj ekonomiji, sve zavisi od sposobnosti imaginacije i novih ideja. Ako potčinjavate decu takvom školskom sistemu to nije čak ni neutralno, vi ih vaspitavate da budu neuspešni u ekonomiji, jer nisu opremljeni da nalaze kreativna rešenja i nove načine rada. Civilno društvo treba da naglasi pluralizam kao ekonomski argument, ne samo kao pitanje ljudskih prava. Svaki roditelj želi da njegovo dete bude ekonomski uspešno. Trebalo bi ukazati na to, iz sasvim praktičnog ugla.

* Istorijski, Balkan je jedna od retkih evropskih oblasti gde hrišćani i muslimani vekovima žive jedni pored drugih. Da li ti ovo balkansko iskustvo može pomoći u tvom radu?

Da, u svojim ranijim knjigama navodila sam pozitivna iskustva Balkana kao primer. Jedan od najvećih problema islama danas je što su ga interno kolonizovale bogate arapske zemlje koje štampaju brojne knjige sa izrazito konzervativnim tumačenjem islama i drugu propagandu. Dakle, izazov za islamske reformiste, poput mene, jeste da ukažemo na drugačija iskustva islama, kao što je Bosna, kao što je Maroko, kao što je Indonezija. Da pokažemo da postoje i drugi načini da se bude musliman. Damjane, htela bih i ja tebe nešto pitati. Imamo li ovde ljudi koji preispituju Pravoslavnu crkvu?

* Naravno. Mnogi od njih su ateisti, ali postoje i oni koji preispituju srpsku pravoslavnu crkvu iz pozicije vernika. Oni uglavnom ne preispituju crkvenu dogmu, već njeno političko delovanje.

Uvek je dobro imati kritiku.

* Za kraj, koje iskustvo iz tvoje borbe želiš podeliti sa mladim muslimanima, posebno devojkama, na Balkanu?

Moja poruka mladim muslimankama, ali takođe i mladim pravoslavnim Srpkinjama bi bila: kler, sveštenici, episkopi, muftije, imami - oni nisu Bog. Ako mislite da se potčinjavate Bogu tako što se potčinjavate njima, onda ste zbunjene. Mešate Svemogućeg sa ovim ljudskim bićima. Nemojte mešati gnev imama sa gnevom Boga. Svi verski autoriteti su ljudi koji mogu praviti greške, i prave greške. Ne smemo ih tretirati kao bogove. Ovo je moja poruka svim ljudima vere.

0 1