Politička geometrija u vreme krize  

Možda će efekti ove krize zaista dovesti do nekog multipolarnog sveta, petougla, šestougla ili neke druge geometrijske figure

Još je suviše rano za ocenu efekata svetske finansijske krize, jer ni sama kriza nije završena, a pogotovu nisu okončani njeni efekti. Ono što se čini očiglednim jeste da je kriza prvi put dovela Kinu na svetsku političku i ekonomsku pozornicu u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obliku velesile, da je zaustavila rast moći i uticaja SAD i da je marginalizovala Rusiju.

U poslednjih nekoliko meseci bio sam na nekoliko međunarodnih konferencija gde se govorilo o svetskoj finansijskoj krizi. Dve zemlje su bile daleko najviše pominjane: Amerika i Kina. Jedna zemlja se uopšte nije pominjala: Rusija.

Međuzavisnost Amerike i Kine koju je ova kriza jasno razotkrila jeste za svakog ekonomistu ili političkog analitičara koji je recimo prespavao poslednjih 20 godina i držao se onoga što se nekada (i danas) učilo iz ekonomije i politike pravo čudo. Jedna siromašna zemlja (sa dohotkom po stanovniku jednakim desetini američkog) postala je najveći kreditor najbogatije zemlje sveta. Kina drži skoro 900 milijardi u američkim državnim obveznicama. Osnovni stav u ekonomiji jeste da kapital ide od bogatih ka siromašnim zemljama. To se ovde obrnulo. Kina je toliko uložila u američke obveznice zato što njeno siromašno stanovništvo suviše štedi, dok američko bogato stanovništvo potroši sve što zaradi, pa čak i više od toga. Evo novog paradoksa: u osnovama ekonomije učimo da siromašni ne štede i da jedino bogati to mogu sebi da priušte. I Kina i Amerika u ekonomskom smislu raspolažu takozvanom ,,ekstremnom opcijom”, tj. mogu ekonomski ugroziti jedna drugu, ali bi, radeći to, sami još više izgubili. Kina može da prestane da kupuje američke obveznice, ali nema boljih alternativa u koje bi ulagala novac. Amerika može da obveznice obezvredi kroz inflaciju ili u krajnjoj instanci da bankrotira. Ali, onda joj više niko neće pozajmljivati novac. Tako smo došli do najvećeg paradoksa: nominalno komunistička zemlja i vodeća kapitalistička zemlja su ekonomski potpuno međusobno zavisne, ,,osuđene” na saradnju. Gde se dela klasna borba na globalnom nivou, kako je propovedao Mao Cedung čiji se lik još uvek smeši sa svake novčanice kineskog juana?

Ali dok uticaj Kine nesumnjivo raste, značaj Rusije opada. U poslednje dve godine Kina je rasla po stopi od skoro deset odsto godišnje; Rusija je imala negativni rast. Tako se opet pojavio jaz iz devedesetih godina prošlog veka kada je Kina rasla po dvocifrenim stopama, a Rusija opadala – takođe često po dvocifrenim stopama. Štaviše, kriza je ogolila slabosti Rusije: posle 20 godina tranzicije i skoro vek posle početka masovne industrijalizacije, učešće nafte i gasa u izvozu je 70 odsto, a sem u vojnoj industriji, Rusija nema nijedan prepoznatljiv i izvozno uspešan proizvod. Putinske godine ekonomskog rasta bile su bazirane na visokoj ceni nafte i skoro ni na čemu drugom. Toga je svestan  i predsednik Medvedev čija je nova politička strategija i zvanično bazirana na ekonomskoj i tehnološkoj saradnji sa Zapadom kako bi se modernizovala ruska privreda. Znači, na istoj strategiji koju, sa prilično mršavim rezultatima, Rusija vodi još od vremena Petra Velikog. Dalja ruska slabost je nizak fertilitet i pad stanovništva (koji ublažuje samo mehanički priliv Rusa iz okolnih republika), kao i smanjenje obrazovnog nivoa stanovništva: u rezultatima međunarodnih PISA istraživanja iz oblasti prirodnih nauka, ruski srednjoškolci imaju rezultate ispod OECD proseka, na nivou Italije i Portugala.

Naravno, ni sa Kinom stvari ne stoje sjajno u svim oblastima. I Kina ima dugoročni problem stanovništva: politika jednog deteta je smanjila prirodni priraštaj, ali je, zbog jasno izražene preferencije roditelja prema muškoj deci, dovela do velikog debalansa između muškaraca i žena. Računa se da će 2020. godine Kina imati višak od 24 miliona muškaraca u dobu kada se osniva porodica. Gde će ti Kinezi naći sebi žene? Sledeći je politički problem. On je zajednički Rusiji i Kini. Nijedna nije trajno rešila problem mirne i zakonske smenjivosti vlasti. Kina ima jednopartijski sistem, gde sve na prvi pogled funkcioniše glatko. Ali kada nema jasnih pravila o načinu dolaska na vlast, pitanje je samo vremena kada će jedna ili nekoliko ambicioznih ličnosti ceo taj sistem konsenzusa rasturiti da bi prigrabili što više moći. Rusija je u delimično povoljnijoj situaciji: neka osnovna pravila postoje i tandem Putin–Medvedev funkcioniše bez spoljnih znakova sukoba. Ali sistem koji se bazira na dogovoru dva čoveka nije dugoročno stabilan. Poslednji izbori, gde je Putinova stranka dospela do ogromne većine u Dumi na veoma dubiozan način, obesmislili su demokratiju i pokazali da u nekim drugim okolnostima neki drugi predsednik može na isti način doći do većine. Partijski život u Rusiji je skoro potpuno zamro.

Znači, dok na kratki ili srednji rok, možemo očekivati porast uticaja Kine, na duži rok to nije izvesno. Dve velike zemlje, čije se konture tek pomaljaju, i koje su obe, za razliku od Rusije i Kine, postale stabilne demokratije sa smenjivošću vlasti i visokim stopama rasta, Indija i Brazil, igraće sve značajniju ulogu. Tako će možda efekti ove krize zaista dovesti do nekog multipolarnog sveta, petougla, šestougla ili neke druge geometrijske figure.

Karnegijeva zadužbina za mir

Branko Milanović

objavljeno: 30/07/2010

Nastavak na Politika... 0 1

Dodajte komentar