Izvor: Politika, 30.Maj.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Rusiji bez ljubavi
Slobodna Evropa ili Dojče vele rutinski se doživljavaju kao nezavisni mediji, a ne kao glasila Amerike odnosno Nemačke, dok je za Sputnik nužno naglasiti da ga finansira Ruska Federacija
„Moglo bi se s razlogom reći da je ruski narod jedan od najlakoumnijih, ali i najnedokučivijih na svetu. Šta je do sada učinio za napredak ljudskog duha? Nije imao filozofe, moraliste, zakonodavce ili naučnike čije je ime ostavilo traga u istoriji; ipak, njemu nikada nisu nedostajali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrsni diplomati i vešti državnici”, napisao je u čuvenoj knjizi „Rusija 1839” Markiz de Kistin (citirano prema prevodu Milana Komnenića; Službeni glasnik, Beograd, 2009, urednik Branko Kukić). U svojoj nadaleko hvaljenoj knjizi, Markiz de Kistin je Ruse, dakle, proglasio „socijalnim i moralnim talogom” Evroazije, priznajući ipak pojedincima iz reda ovog naroda političku veštinu. Dobrica Ćosić je, prisetimo se, u svojoj knjizi Vreme zmija o Albancima pisao: „Taj socijalni politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.”
Zbog citirane rečenice protiv Ćosića su pre šest godina dve nevladine organizacije (Komitet pravnika za ljudska prava i Helsinški odbor za ljudska prava) podnele krivičnu prijavu tvrdeći da je njome izvršio „krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti i krivično delo rasne i druge diskriminacije”. Đorđe Balašević, istini za volju, zbog onoga što je napisao o Albancima nikad nije tužen, ali ga tankoćutnije i osetljivije dušice i dan-danas, tridesetak godina nakon što je objavio „Tri posleratna druga”, preziru i verbalno čereče zbog sledećih rečenica iz pomenutog romana: „Povod za sve bilo je Kosovo. Zlo je tamo. Nakotili se došljaci iz susednog mraka, iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez slikara, balerina, violončelista...”
Predupredimo očekivani prigovor i naglasimo kako se, naravno, ne može zanemariti podatak da je Markiz de Kistin svoju knjigu pisao u prvoj polovini devetnaestog veka, dok citirani stavovi Ćosića i Balaševića potiču s kraja dvadesetog. Naravno da stavovi koji se tiču etike i političke korektnosti vremenom evoluiraju, ali isto tako ne treba zaboraviti da silne pohvale knjizi Markiza de Kistina potiču iz naše epohe. Čini se da barem deo podnošljivosti ovakvih generalizacija za zapadnu i zapadnocentričnu publiku potiče od činjenice da se one odnose na Ruse. O Rusima i Rusiji je, reklo bi se, prećutno dozvoljeno prosipati stereotipe, generalizovati i uopšte se razbacivati svim mogućim predrasudama.
Dejan Ilić tako i ne krije kako se grozi same ideje da se takmičenje za Pesmu Evrovizije održi u Rusiji, pa ovih dana piše: „Za dlaku smo izbegli da nas sledeće godine iz ’slobodarske’ Rusije tokom narednog takmičenja razdragani domaćini ne zaspu porukama o miru, toleranciji i potrebi da se ljudska prava priznaju svima i primene na sve bez obzira na razlike.” Preslatko mi je stavljanje navodnih znakova na pridev „slobodarska” da neko slučajno ne pomisli da je ozbiljno mislio. Ipak, njegov stav je savršeno usklađen sa sentimentom publike koja je glasno zviždala kad se Rusija našla u vodstvu odnosno kad bi od neke zemlje (poput Nemačke) dobila dvanaest poena.
Da se razumemo, Rusija je svetska sila koju u vanjskoj politici rukovode prvenstveno pragmatični sopstveni interesi. Ali – i u tome je suština – to nije ono po čemu je ona različita od Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Kine ili Japana, to je pre ono po čemu im je slična.
Da, aneksija Krima nije baš u skladu s međunarodnim pravom, ali isto važi i za priznavanje nezavisnosti Kosova. Da, indirektno učešće u ratu u Ukrajini nije preterano etično, ali to još više važi za bombardovanje Libije ili invaziju na Irak. Uobičajeno je već, međutim, da se za Rusiju i druge velike sile upotrebljavaju različiti aršini. Tako se, recimo, Slobodna Evropa ili Dojče vele rutinski doživljavaju kao nezavisni mediji, a ne kao glasila Amerike odnosno Nemačke, dok je za Sputnik nužno naglasiti da ga finansira Ruska Federacija. Slično je i sa tretmanom pojedinačnih incidenata. Nedavna neugodnost koju je doživeo novinar Stevan Dojčinović kada ga ruska granična služba najpre nije pustila da uđe u zemlju ne objasnivši mu razlog i koji je kasnije vraćen u Srbiju s višegodišnjom zabranom ulaska u Rusiju postala je preko noći glavna medijska tema, naročito za medije u zapadnom vlasništvu. Ne sporeći ni najmanje potrebu da se cela situacija razjasni, uz punu kolegijalnu solidarnost i svaku podršku protestnim saopštenjima medijskih organizacija, neizbežno je ipak potencirati da je karikaturalno koristiti pojedinačni incident kao dokaz bilo čega, naročito što se u pojedinim komentarima odgovornost za Dojčinovićevu neprijatnost fakturiše maltene Putinu lično. U isto vreme, niko ne oseća potrebu da komentariše ponižavajući tretman kroz koji svakodnevno prolaze srpski državljani koji žele da putuju u Veliku Britaniju.
Nakon što su Britanci ukinuli konzularne odjele u svim svojim balkanskim ambasadama, srpski državljani koji traže britansku vizu moraju najpre da dopuste da im nekakva privatna agencija uzme biometrijske podatke i pasoš, zatim sve to šalju u Varšavu, da bi, u najboljem slučaju, viziran pasoš dobili natrag putem brze pošte nakon tri nedelje. Znam nekoliko konkretnih slučajeva uglednih pisaca, novinara i univerzitetskih profesora koji nisu otišli na važne službene skupove u Veliku Britaniju jer im pasoš nije vraćen na vreme, a da ovde i ne pominjem nelagodnu i potencijalno problematičnu situaciju ostajanja bez putne isprave na skoro mesec dana.
Borko Stefanović izjavljuje ovih dana da odnose s Rusijom Srbija treba da smešta što više u prizmu ekonomskog i energetskog sektora, a manje u političku prizmu. Drugim rečima, u politici prema Rusiji treba se više rukovoditi pragmatičnim interesima, nego idealima i sentimentima. To je sasvim tačno, ali ne samo u odnosima s Rusijom. Isti princip valja uspostaviti u spoljnoj politici generalno.
.jpg)
