Nemirno putovanje kroz sebe  

Nemirno putovanje kroz sebe

Godine, godine, godine, uloge, uloge, uloge...selidbe. Jesam li bila srećna? Mnogo što-šta me je snalazilo, ali je sreća ipak zavisila i od mene. Bila sam vedra, sklona smehu i praštanju', napisala je Mira Stupica u svojoj autobiografskoj knjizi 'Šaka soli' koju objavljuju izdavači 'BK fondacija' i 'Naš dom' Vladimira Dimitrijevića.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Govoreći o tome zašto je knjizi dala baš takav naslov gospođa Stupica navodi da se često govori 'ti nemaš soli u glavi' ako čovek ima promedbu na nečije razmišljanje.

To znači mudrost, odnosno elemenat bez koga nema dobrog života, kao što bez soli u hrani nema života uopšte. Znate obrazovanje je jedno, a mudrost drugo. Mudrost neminovno nosi u sebi intiligenciju, a obrazovanje ne mora. Zato je prijatnije družiti se sa nepismenim mudracem nego sa nepismenom budalom. Šta vas je motivisalo da napišete autobiografiju?

- Rekla bih teskoba mojih poznih godina a i današnjih dana koje proživljavamo svi. Sada imam više vremena no ikad, živim naoko mirno, ali često nemirno putujem kroz sebe, ližu po meni odblesci starih događaja i često se nad njima osećam kao nad porodičnim relikvijama. Uspomene, uspomene, uspomene... Ono što pamtimo samo su neki jasni obrisi događaja koga zovemo uspomenom. Ali, ono oko toga jezgra, boja vremena, ono nešto transparentno, ono nešto što izmiče opisnim rečenicama najlepši je deo uspomene. Nju pričamo lepše i tačnije svetlom oka i izrazom lica no biranim rečima ili veštinom pisanja. U jednom periodu svoga života bili ste prva dama zemlje. Koliko žena može da utiče na muža u tom kontekstu?

- Znate, mi imamo ponekad pogrešnu predstavu o tom pojmu – dama. Ako je neko lepo obučen, ima crvene nokte i sedi uspravno a prekrštenih nogu, i govori afektirano smatramo je damom. Ja nisam čovek te vrste. A što se tiče uticaja na muža uvek mi je smetala ta vrsta pitanja. Ja sam imala svoj poziv i zadovoljna sam njime. Pa sam političko biće onoliko koliko su i ostali građani ove zemlje. Niko ne pita suprugu hirurga da li ona uveče u krevetu utiče na muža kako će sutra nekoj babi da izvadi žuč.

Kada se pomene ime Bojana Stupice, čoveka koji je odigrao jednu od glavnih uloga u vašem životu, koja je vaša prva emocija i prva misao?

-Bojan Stupica je bio jedinstven čovek i umetnik. Ali, o njemu i o svima onima koji su uticali na moj život, ako vas interesuje, čitajte u knjizi 'Šaka soli'. Bili ste u prijateljskim odnosima sa Krležom, čega se iz tog kontakta najradije sećate?

Ušla sam u kuču na Gvozdu puna poštovanja prema Krleži i puna zahvalnosti za Belinu toplinu i vedrinu, koje su nam svima olakšavale pristup i podnošenje veoma naglašene Krležine veličine. Možda zato što sam iskusila da veliki ljudi mogu po nekada da budu i mali pomno sam osluškivala svaki ton, gest, misao Miroslava Krleže priželjkujući da dotadašnjem divljenju prema njegovom delu priključim novo, za njegovu gospodsku ličnost. Imala sam svoju temu – teatar, pa sam mogla ponekad da ispričam nešto što bi Krleža sa pažnjom slušao. Govorila bih svoje utiske o novim poznanicima, glumcima u Zagrebu, nezgodama u koje sam upadala nepoznajući njihove međusobne odnose i novu sredinu. On bi se tome slatko smejao. Primetila sam da je kod njega duhovitost na velikoj ceni, pa sam polako napipavala bravu koju sam htela da otključam. Ali bilo bi pretenciozno to nazvati prijateljstvom jer su nas delili njegova ogromna kultura, veliko znanje, a bogami i dobar višak njegovih godina. Ali sam sretna što mogu da kažem da sam bila prijateljica sa Belom Krležom. Ona je bila izuzetno šarmantna i neobično pametna gospođa Leposava Kangrga, srpkinja po duhu i pameti, dobro presvučena agramerskom politurom. Bila je fantastična družica svome suprugu i njegov sjajan partner. Kada presaberete sopstvenu prošlost šta zapravo karakteriše vaš odnos prema teatru i šta mislite o pozorištu danas?

-Glumcu je pozornica postelja u kojoj sanja svoje snove, i u kojoj je sve moguće, jer je van vremena i ne podleže zakonima budne svakodnevice. Ja sam volela te snove, zato tako dugo trajem, jer me nisu prekidalo ni aplauzi ni neuspesi. Pozorište je zavodljivo kao Šeherezada, svake večeri mora ponovo da spašava svoj život do sutra. A ponekad je i Sizifov kamen koga svakoga dana do duboko u noć guraš do na vrh brda, a kada se ujutro probudiš opet ga nađeš kraj svojih nogu. Današnje pozorište je brzomisleće, brzogovoreće, ravnije u tonu od nekadašnjeg, skrivenije u emociji, ali u toj stisnutoj formi i pod tim visokim pritiskom sve ideje, emocije i sva psihologija deluju još žešće i prirodnije. Svako u svom vremenu i njegovom stilu razume jezik svoje generacije, ali je konstanta svakog oblika pozorišta-talenat. Talenat koji kroz svaku formu nalazi prolaz do srca i razuma gledaoca svoga vremena. Mnogi smatraju da ste postali mit. Kako vi vidite sebe u tom svetlu?

-Uopšte ne vidim sebe na taj način. U krajnjoj liniji to je odnos koji drugi stvaraju prema meni, a ne ja sama. Na moju sreću nisam tip koji toliko voli sebe i koji preuveličava svoje uticaje. Samo znam da sam dobra glumica i da sam se trudila da dobro radim svoj posao. Sa velikim respektom sam se ponašala prema pozorišnoj publici; nikada lenja u ljubaznosti prema njima i nikad bahata prema simpatijama koje mi ukazuju. Šta bi ste nekome ko vas ne poznaje, i ne zna ništa o vama, rekli o sebi?

-Ne bih ja nikome o sebi pričala. Znate, ovo što nam je na vrhu, ova glava, to je naš marketing koji nas prodaje na najbolji mogući način. Taj marketing u izlog stavlja sve najbolje stvari koje imamo, a sve one manje vredne trpa negde po našim budžacima. Pošto ja poznajem i moje budžake, nisam baš suviše oduševljena samom sobom.

Hleb za osetljive uši

Slovite za vrlo duhovitu osobu. Otkrijte nam neku svoju anegdotu...

Bilo je toga dosta... Jednom prilikom u Africi odveli su nas na večeru u ekskluzivan restoran i smestili na počasna mesta. Za njih počasno mesto je odmah pored muzike, a ja strašan glavoboljaš, jaki me zvuci do ludila dovode. Kada je buka postala nesnosna ja lepo zgnječim sredinu od hleba i gurnem u uši, i u tom trenutku uhvatim pogled jednog zapanjenog gosta nekoliko stolova ispred nas. Prepoznam grčkog premijera gospodina Karamanlisa koji mi klimnu glavom pa i sam, u tom času, poče po svom stolu da traži spas. Međutim, pošto njima još nisu služili večeru hleba nije bilo, i on je sa zavišću pogledao u mene. Videvši njegovo očajanje, uzmem jednu krajku ispred sebe i preko svih stolova zavrljačim prema njemu. Srećnog izraza lica on uhvati taj hleb, stavi ga u uši, i prislonivši ruku na grudi nakloni mi se. Tatjana Nježić

Snežana Đurišić:

0 0

Dodajte komentar