Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Avg.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Brazil kao Br-azil
Zoru smo ovih dana dočekivali češće nego obično, da bismo zaključili da je vreme da se odreknemo poslovice “po jutru se dan poznaje”. A sve zbog – Olimpijade u Rio de Žaneiru.
U prva 72 sata tamošnjih nadmetanja sa ostatkom sveta, zbog kojih smo noći probdeli pred malim ekranima, mahom su nam raspršivane nade u bogatu žetvu odličja. Kako smo uopšte mogli da očekujemo da će nam se ostvariti snovi kad smo, takoreći, stalno budni – jetko je prokomentarisao poznanik >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << (pri čemu nije aludirao samo na veliku razliku u satnici nego i na naloge ovdašnjeg lidera da treba manje da spavamo).
Odavno nam se, doista, osim u politici, nije ispostavila tako velika razlika između velikih očekivanja i skromnih, pa i slabih rezultata (osim u nastupu odbojkašica) kao u prva tri dana tekućih Igara. Suze Novaka Đokovića to su najupečatljivije potvrdile.
Ali, najbolji teniser sveta smogao je snage i da kaže dve stvari koje gotovo nikome od mnogih nadležnih za naše poraze nisu bile ni na kraj pameti. Rekao je da se izvinjava mnogima koji su se oslanjali na njega, ali i da mu je drago što ga je pobedio dobar prijatelj (Argentinac Huan Martin del Potro), koga su dugo mučile povrede. Podario nam je, tako, priliku da se okušamo u nečem što je nama, pa i drugima, uglavnom strano: da u nastavku takmičenja navijamo za igrača koji je eliminisao našeg sportskog idola jer se njihov prijateljski odnos ispostavlja dalekosežnijim od, po nas razočaravajućeg, ishoda meča.
Za iskakanje iz sopstvene kože servirana nam je još jedna (ne)prilika. Prema našem Ustavu i međunarodnom pravu, već smo osvojili jednu zlatnu medalju, ali pošto je ona pripala albanskoj džudistkinji s Kosova, entitetu čije je samostalno učešće u Riju, mimo nas, odobrio Međunarodni olimpijski komitet, službena Srbija se samo – čudi “hitrom globalnom publicitetu” koji je dobilo to, strateški ovde nepoželjno, ali na globalnom terenu izvojevano vrhunsko sportsko priznanje.
Uveren sam da će i naši zvanični predstavnici osvojiti poneko olimpijsko odličje. Novi krug optimizma se, sticajem okolnosti, podudara sa odlaskom iz Rija predsednika Republike Srbije i njegove supruge, gde je taj boravak na najvišem političkom nivou drastično odudarao od startnih rezultata sportista koji su se zadržali na prilično niskom nivou.
Dosta, bar neposredno, o nama. Tekuća Olimpijada je prigodno svetsko “čudo” i bez nas.
Njenu organizaciju je u jesen 2009. godine dobio Brazil, kada je bio u vrhuncu uzleta ne samo ka statusu regionalne sile nego i sve važnijeg globalnog aktera. Sećam se da je tada njegov lider Luiz Inasio da Silva, zvani Lula, naneo prvi poraz tek izabranom najmoćnijem čoveku sveta, američkom predsedniku Baraku Obami, izvojevavši pobedu Rija nad konkurentskim Čikagom. Prvi crnac u Beloj kući onda je priznao da ni njegova vrhunska originalnost nije mogla da se nosi, uprkos neposrednom ličnom učešću, s prvim radnikom-sindikalistom na čelu najveće južnoameričke zemlje, koji je izrastao u “najpopularnijeg lidera na svetu”.
Ubrzo su, međutim, nastupili i drugi preokreti. Brazilska ekonomija nije dugo izdržala nalet globalne krize, krenula je nizbrdo i na površinu iznela manjkavosti koji su okrnjili Lulin oreol, doveli do suspenzije predsedničke funkcije njegove naslednice Dilme Rusef, tako da je za v.d. šefa države privremeno postavljen potpredsednik, koji joj se ispostavio kao glavni prevratnik, Mišel Temer (lider desnog centra u koalicionoj vlasti s njenim levičarima), što je druga i duga priča.
Šta god se kome svidelo, tek sadašnja Olimpijada se održava u krajnje neobičnim okolnostima. Uz bučno mu upućene proteste na Marakani, otvorio ju je Temer, a bez prisustvova Lule i Dilme, koji su postavili temelje za Igre u Riju. Prvi put, bar dokle pamćenje seže, sada se Olimpijada održava u zemlji s privremenom vlašću, zbog čije je relativizovane legitimnosti samo mali broj šefova država – među kojima je bio i srpski predsednik (sa suprugom) – prihvatio da joj prisustvuje. Posebno je indikativno da takvu čast domaćinu nisu učinili, kako se javlja, ni lideri ostalih članica, navodno globalno opozicione družine, grupe BRIKS, nazvane po inicijalima Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne (South) Afrike.
Ovim opaskama se ne pridružujem tvrdnjama da su olimpijade prevaziđene. Olimpijske igre (OI) su, slažem se s nalazom autora u magazinu Njujorker, neophodne i kao podvarijanta Ujedinjenih nacija, koje takođe neretko troše više novca nego što te izdatke opravdavaju, ali bez kojih ne bi bilo ni iole zasnovane nade da nam može biti bolje nego sada.
Brazil ovih dana doživljavam kao Br-azil. U Olimpijadi tražimo azil, posredstvom telekomunikacija, bar kao publika u svetu igara koje su transparentnije od svakodnevnih, gde stalno nešto gubimo bez izgleda da se okitimo makar izvinjenjem, kakvo nam je uputio Đoković
.jpg)
