Ima li Irska Ljig?  

Poredeći provincijalne gradove u Irskoj i Srbiji, možda se najbolje prelamaju odgovori na pitanje zašto je Srbiji preko potrebna decentralizovana država, barem upola onako kako je u Irskoj. Disperzija moći i kapitala, koji nije strogo vezan samo za Dablin, kao glavni grad, već ravnomerno raspoređen uzduž i popreko na ovom ostrvu, san je koji iz ove perspektive teško da će u skoroj budućnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << biti dostižan u Srbiji

Piše: Aleksandar Stošić

Gradić u kojem živim nema više od 15.000 stanovnika. Nalazi sa na lepoj peščanoj plaži jugoistočne Irske, na uzvišenju sa kog se pruža lep pogled na Irsko more, koje ipak više volim da nazivam Atlantskim okeanom.

Kada bi trebalo da ga predstavim prema srpskim standardima, prvo što bi mi palo na pamet, onako bez ikakvog ranijeg iskustva, bilo bi da kažem da se radi o jednom provincijskom malom gradu. Po broju stanovnika, on je otprilike veličine Ljiga, recimo. I jedino su po veličini ta dva grada, Tramore i Ljig, slični. Takođe, grad je relativno daleko od glavnog grada Dablina, pa bi se i iz tog ugla moglo zaključiti da se radi o provinciji.

Ljudi u Kuršumliji rade za 12.300 dinara, kod jednog giliptera, koji je, ko zna kako, otkupio nekad solidnu, lokalnu firmu i uništio je. Stadoh da razmišljam o toj cifri, pa sam je podelio na 30. Rezultat je – 430 dinara dnevno. Tolika je dnevnica jednog radnika koji mesec dana, svakog jutra, ustaje da bi tom skotu donosio milionski profit.

Međutim, može li se gradić koji ima sve što jednom gradu treba nazvati provincijalnim? Može li se duh stanovnika tog grada opisati kao provincijalan?

Čitava Irska republika skrojena je po meri svojih stanovnika, bilo da se radi o domaćim ili emigrantima. Svima su pružene mogućnosti da prožive život dostojan čoveka, bez obzira da li se njihov dom nalazi u metropoli kakva je Dablin, ili zabiti kakav je Donegal, ili u Veksfordu na istočnoj, ili Limeriku na zapadnoj obali.

Zašto o tome sada pišem? Verovatno zato što sam ovih dana malo putovao po Srbiji, pa sam došao do nekih zapanjujućih podataka. Saznao sam – doduše, nije to nikakva novost, već će pre biti jedna atrofija mojih memorijskih ćelija na srpsku svakodnevicu – da ljudi u Kuršumliji rade za 12.300 dinara, kod jednog giliptera, koji je, ko zna kako, otkupio nekad solidnu, lokalnu firmu i uništio je. Stadoh da razmišljam o toj cifri, pa sam je podelio na 30. Rezultat je – 430 dinara dnevno. Tolika je dnevnica jednog radnika koji mesec dana, svakog jutra, ustaje da bi tom skotu donosio milionski profit. S tom dnevnicom, kaže lepo jedan od tih jadnih radnika, on treba da prehrani čitavu porodicu, jer mu je gazda usrećio život uručivši otkaz njegovoj supruzi. Raditi dnevno za manje od pet evra i pokušavati da se prehrani kompletna porodica, gotovo je kao prosek u zemljama trećeg sveta, gde se radi ispod jednog dolara dnevno. S tim što Kuršumlija nije u Etiopiji već geografski stoji više nego dobro – u samoj Evropi.

Zatim sam prošao malo kroz Ub. Gradić s 15.000 stanovnika. Relativno blizu Beograda. Tu, kažu mi meštani kojima nema razloga da ne verujem, možete da nakrivite kapu ako se zaposlite. A plata? Ma, plata nije važna, važno je da se zaposlite, onda imate zdravstvenu knjižicu, a od plate ionako ne može da se živi. Informacije radi, najveći broj Ubljana radi za otprilike 10.000 dinara. Grad je potpuno oronuo, ulice uglavnom u rupama, tuga. Vožnja kolima do Uba, grada koji je svega 62 kilometra udaljen od srbijanske prestonice, navede vas da shvatite da ne morate da odete u neku afričku zabit da biste videli užasno loš put, pa se zapitate zar je moguće da se u ovakvim uslovima živi, u 21. veku, u Evropi!?

Često pokušavam da gradove poput Uba, Ljiga i njima sličnih srpskih gradova stavim u kontekst Tramorea, grada u kojem danas živim. Razmišljam o tome da stanovnici tih gradova imaju istu, ili barem sličnu, infrastrukturu, sličan sadržaj kakav je omogućen stanovnicima bilo kog malog irskog grada. I ne mogu, sve i da hoću, da zamislim Beograđanina koji se seli u Ljig da tamo živi i radi, niti mogu da zamislim da stanovnik Ljiga ima bežični internet (jer zasad takav luksuz nemaju ni građani glavnog grada), niti da sve račune plaća internetom, niti da ima kablovsku mrežu, niti da ima sportski centar za vodene sportove i teretanu, niti da mu na raspolaganju budu barem dva hipermarketa i jedan tržni centar ili, pak, ogromni centri za prodaju tehničke robe, nameštaja i slično.

Pogotovo što ne mogu, kad zatvorim oči, da vidim da ispred svake ubske kuće stoje parkirana dva porodična automobila, niti mogu da vidim običnu ubsku porodicu kako se pakuje i odlazi na dva meseca u Portugal, u svoju novu kuću, gde će provesti letnje mesece. Takođe, ne mogu da vidim istu tu ubsku porodicu koja je za Novu godinu otišla bilo gde, osim kod svojih roditelja u obližnje selo.

Za svakog stanovnika Irske, mogućnosti su jednake. Bilo gde da živi, on će biti svestan da će i od najlošijeg posla imati dovoljno novca, ne samo da prehrani svoju porodicu već i da je odvede barem na jedno letovanje, da istrpi kredit za kuću i automobil i da i dalje živi jedan dostojanstven život, u kojem neće morati da se vazda preračunava ne bi li nekako izašao na kraj.

I onda, stavite dva slična čoveka jednog pored drugog, obojica su se koliko-toliko školovali, radili, jednako bili vredni. Jednom je država dala 12.300 dinara mesečno, drugom mogućnost da kupi kuću u Portugalu. Recimo da obojica rade u fabrici kristala, neka je prvi radnik u proizvodnji Kristal-Zaječara, drugi u proizvodnji Waterford Cristalla.

Upravo na ovom primeru možda se najbolje prelamaju odgovori na pitanje zašto je Srbiji preko potrebna decentralizovana država, barem upola onako kako je u Irskoj. Disperzija moći i kapitala koji nije strogo vezan samo za Dablin, kao glavni grad, već ravnomerno raspoređen uzduž i popreko na ovom ostrvu, san je koji iz ove perspektive teško da će u skoroj budućnosti biti dostižan u Srbiji.

0 0

Dodajte komentar