Izvor: e-Novine, 28.Nov.2012, 00:06

Duhovne pouke i podvizi svetih Otaca Nacije

Duhovne pouke i podvizi svetih Otaca Nacije

Ava Dobrica je mnogo voleo životinje. Često je razgovarao sa njima, kao sveti Franja Asiški sa pticama, a živuljke su upijale svaku reč premudrosti koja je izlazila iz usta svetog oca. Okupi tako ava Ćosić u dvorištu svoje skromne vile Arkanove tigrove, Bokanove bele orlove, srpske sokolove Siniše Vučinića, kosovske šakale i Medićeve škorpione, i nadahnut Duhom Svetim, stane da im propoveda

Photo: Dušan Komarčević

U ovoj knjizi opisani su vrlinski podvizi >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << i čudesno življenje, a isto tako i reči svetih i blaženih Otaca Nacije, radi koristi i pouke i na ugledanje onima koji žele da steknu pravo građanstva u Nebeskoj Srbiji, nezavisnoj srpskoj državi na području Raja, i da hode putem koji vodi u Dušanovo & Lazarevo Carstvo nebesko.

Treba da znamo da su se sveti Oci Nacije - koji su postali revnitelji i učitelji blaženog života svih Srba, Srpkinja i Srpčadi - starali da svoja dela zadrže daleko od očiju javnosti; sledili su u tajnosti put srpskog boga Marsenija i mahom iz prevelikog smirenoumlja, a nešto manje iz straha od ljudske pravde koja nema mnogo razumevanja za sozercanje krvi i tla, nastojali da prikriju većinu svojih podviga. Otuda niko sa tačnošću nije mogao da nam opiše njihovo vrlinsko življenje koje je često uzrokovalo neverničko umiranje, već su nam samo ponešto od njihovih reči ili dela predali kao zapis njihovi učenici, ađutanti, paževi, saslužitelji i duhovna čeda, da bi podsticali na patriotsku revnost izgubljene generacije koje će tek doći.

O AVI DOBRICI (ĆOSIĆU)

Ravnodušni svemir

Jednom je ava Dobrica izašao iz svoje vile na Dedinju praćen hordom vernih učenika i zagledao se u zvezdano nebo. Noć beše vedra, sazvežđa su se videla jasno kao naše vekovne teritorije na karti Velike Srbije. Dobrica reče:

- Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru, al' jebe se za naše muke ravnodušnom svemiru.

Na te reči učenici zaplakaše od tuge i napuštenosti. Kad su obilno zalili Ćosićev negovani travnjak, Radovan Karadžić obrisa suze sa obraza, zazvecka oružjem i reče:

- Onda neka bude borba neprestana.

Reči, reči, reči…

Jednom je ava Dobrica prekinuo brigu nad sudbinom napaćenog srpskog naroda na pet minuta i sišao u kuhinju. Posmatrao je slugu kako reže paradajz na kolutove, niz sečivo se slivao sok crven kao krv. Dobrica pomisli u srcu svom:

- Nož je bliži Bogu od mene, jer on čini bogougodna dela, a ja samo pričam i pišem u prazno. Nigde živog kontakta sa živim neprijateljem, samo reči, reči, reči…

Istog časa dođe mu reč Gospodnja u utvari i reče dubokim glasom:

- Samo ti, Dobrice, piši i propovedaj. Um caruje, a snaga sekirom zamahuje.

A sluga se prosvetli, baci nož u zapećak i ode da se prijavi u dobrovoljce.

Photo: diskoteka3d.blogspot.com

Coito, ergo sum

Ava Ćosić je na lap topu gledao kućni pornić domaće proizvodnje koji mu je dostavilo voajersko odeljenje Svete Službe. U glavnim ulogama su bili Boris Tadić i nepoznata mlada dama. Zgrožen scenama eksplicitnog seksa, Ćosić reče, više za sebe nego za druge:

- Na temu: koji narod čime misli, može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaji misle kurcem.

Zagledan u tamu koja se nadvila nad svetlu budućnost srpskog naroda, Dobrica otvori svoju lobanju, izvadi iz glave mrtvački kovčeg koji već godinama vrši funkciju mozga u njegovom organizmu, dohvati magičnu krpu i poče da glanca lakiranu hrastovinu.

Istinite laži

Okupljeni oko ave Ćosića kao pilići oko kvočke, učenici su sa strahom i trepetom slušali bogomudre reči i pouke. Ava Dobrica je propovedao zatvorenih očiju, tuđim glasom, kao da je neka božanska sila ušla u njegovo nejako telo i koristila ga kao rezonatorsku kutiju.

- Mi Srbi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugog; lažemo iz samilosti, da nas nije strah, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju i tuđu bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…

Jedan učenik oseti sumnju na periferiji moždane mase, uhvati ga neizdrž, pa upita:

- Oče Dobrice, pa zar vi niste Srbin?

Nakon ovih jeretičkih reči nastade tišina na nebu oko pola časa, kao kad u Otkrovenju Jovanovom anđeo otvori sedmi pečat. U dedinjskom kabinetu ni muva nije mogla da se čuje, mada muva nije ni bilo, sve su uhapšene i poslate u logor za insekte još na početku rata. Ava Dobrica je davao sebi veštačko disanje da bi se nekako oporavio od šoka. Jedva se svetitelj povrati u život.

- Naravno da jesam, sine. Kakvo je to pitanje?

- Onda je sve što ste nam propovedali bila gola laž.

Dok su u njegovom srcu strepnja i nada trčale maraton sa neizvesnim ishodom, ava Dobrica sakupi snagu u snop, pa prozbori:

- Sine, tebi su vrane zapadnjačkog racionalizma pamet popile. Ne veruj silogizmu ni kad ti istinu donosi. Između premise i konkluzije zjapi ponor odakle te može izbaviti samo ruka Gospodnja. Zapitaj se kome više veruješ: ubogoj ljudskoj logici ili rečima božanskog nadahnuća? Umlje ovog sveta je bezumlje pred Bogom. Deco moja, pomolimo se za spas duše našeg posrnulog brata.

Photo: Stock

Ava Dobrica sklopi šake i poče da mrmlja:

- Oče naš Marsenije, koji si u Nebeskoj Srbiji,

da se sveti koplje tvoje,

da dođe vojska tvoja,

da bude ubilačka volja tvoja,

i na srpskoj zemlji kao što je na srpskom nebu.

Nož naš nasušni daj nam danas

i oprosti nam naše zločine

kao što i mi opraštamo zločincima svojim.

I ne uvedi nas u iskušenje samilosti,

no izbavi nas od dobra.

Jer tvoje je carstvo zla, i vojna sila, i krvava slava.

Sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.

Čim je Dobrica izgovorio poslednju reč molitve, neverni brat se sruši na pod i ostade na mestu mrtav. A ava Ćosić reče preostalim učenicima:

- Poznajte laž, i laž će vas osloboditi.

Propoved zverima

Ava Dobrica je mnogo voleo životinje. Često je razgovarao sa njima, kao sveti Franja Asiški sa pticama, a živuljke su upijale svaku reč premudrosti koja je izlazila iz usta svetog oca. Okupi tako ava Ćosić u dvorištu svoje skromne vile Arkanove tigrove, Bokanove bele orlove, srpske sokolove Siniše Vučinića, kosovske šakale i Medićeve škorpione, i nadahnut Duhom Svetim, stane da im propoveda:

- Braćo moja, zveri srpske, mnogo morate hvaliti svog Tvorca i uvek ga ljubiti. Obukao vas je u perje, dlaku i oklop, dao vam je krila i kandže, kalašnjikov i kamu, bombe i granate, i sve ostalo što vam je potrebno. Bog vas je među stvorenjima načinio plemenitima i odredio da boravite u netaknutoj prirodi, po šumama i gorama naše zemlje rasparčane, i tek povremeno da silazite u naseljena mesta da biste se najeli ljudskog mesa. Iako ne sejete niti žanjete, ipak Bog brine o vama, dao vam je moć da zakoljete a da ne trepnete, dao vam je dar za pljačku, noge su vam hitre na plen i brze na grabež. Idite u otpadnički svet i širite veru njegovu ognjem i mačem, slavite ime Gospodnje kljunom i kandžom, tenkom i haubicom. Sve što živi neka slavi Boga Oca Nacije. Amin.

Životinje načiniše veliku metaniju pred Dobricom, pokloniše se živom svecu i odoše da ispune svoju presvetu krstašku misiju.

O AVI MATIJI (BEĆKOVIĆU)

Ja sam vaskrsenje i život

Dok je bio mlađi nego stariji, ava Matija je imao običaj da propoveda na grobljima gde su sahranjeni četnici, nedićevci i ljotićevci. Došao bi u sumrak, naslonio bi se na najbližu krstaču i počeo da govori iz glave cijela naroda:

- Kosovo je polutar srpske planete. Krov donjeg i temelj gornjeg sveta. Tu se svest srpskog naroda presekla na ono do i ono posle Kosova. Kosovo je posrbljena priča o Potopu. Srpski Novi Zavet.

Nakon što bi izgovorio nekoliko rečenica, u rakama bi se začulo meškoljenje, a potom i tiho zveckanje kostiju koje bi, što je omilija duže trajala, postajalo sve jače.

Iz usta ave Bećkovića tekle su reči života:

- Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati.

Groblje se već orilo od zveketa kostiju, a iz humki su počele da izbijaju ruke bez mesa, bele kosti prstiju sa dugim noktima. Ava Matija je propovedao sve glasnije i glasnije:

- Kosovo je Krstovo. Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo. Pola u nama, pola iznad nas. Kosovo je najdublja rana, najduže pamćenje, najživlja uspomena, najmiliji pepeo srpskog naroda. Zaokretnica sa koje je najviše porasla naša duša.

Sada su kosturi već ustajali iz ilovače, otresali su glib sa skeleta i postrojavali se u borbene kohorte. Dok su marširali prema najbližem vrtiću, gde će raskomadati decu i njihovo mlado meso navući na svoje stare, gole kosti, pratio ih je Matijin glas:

- Kosovo osvanjuje svakog jutra. Svaki dan je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi "ko je vera, a ko je nevera". Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje kosovsku kosturnicu, "ridanje na ridanje pridodaje", nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima.

Ava Matija bi, po okončanju propovedi, vratio jezik u korice i uputio se do sledeće kosturnice. A vaskrsli mrtvaci su se već ukrcavali u vojne kamione koji su putovali na jug.

Photo: www.borivojrasuo.com

Silazak u podzemlje

Ava Matija je voleo da tihuje u podzemnom svetu. Jednom se vođen Duhom Svetim maskirao u crva, zavukao duboko u jamu u kojoj su sahranjene srpske žrtve i tamo proveo četrdeset dana u postu i molitvi. Hranio se samo ostacima zaklanog naroda, i to na kašičicu. A kad Matiju spopade slabost, priđe mu Kušač i reče:

- Ako si ugodnik božji, učini da se nevine žrtve ne melju u otrov za moždane vijuge, u kašu od koje uzavri krv.

A Matija odgovori i reče:

- Pisano je: Neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, neka živi prerađuju leševe u fabrikama smrti. Idi od mene!

Kušač nestade, a ava Matija se ponovo nađe na površini svete srpske zemlje, i povrati ljudsko obličje. Oko njega se odmah okupiše učenici, željni pouke. Ava Bećković se značajno nakašlja i progovori neljudskim glasom:

- Svedoci smo kako se u naše dane sazvežđu srpskih zadužbina na zemlji pridružuju one koje su još uvek u zemlji. Te nove crkve i zadužbine su jame. Jame su novi srpski hramovi.

Učenici u horu uzvratiše:

- Idemo u jamu,

uništimo čamu!

Pod zemljom, u hramu,

razgonimo tamu!

A Matija, ispunjen Duhom Svetim do vrha, nastavi:

- Jame zemlju ozaruju i osvetljuju iznutra. U njima je zakopano najveće blago koje imamo. Budimo ga dostojni i razmislimo šta bi i da li bi te mošti, posle pola veka ćutanja pod zemljom želele da nešto kažemo i učinimo u njihovo ime.

Učenici ponovo zapojaše:

- Šta to mošti zbore

i šta nam govore?

Kolji, streljaj, spali

one što su klali!

Udri, ubij, satri

i seme im zatri!

Kopaj nove jame

u središtu tame!

Oko Matijine glave zablista oreol, a iz usta mu poteče reka živih reči:

- Da li smo dorasli da kažemo tu reč? Da Jadovno bude nova Studenica, Jasenovac – Hilandar našeg vremena. Svaki narod je svet. Ali, ako se i za koga to može sa sigurnošću reći, to su Srbi u Hrvatskoj. Žrtveno jagnje na oltaru naše otadžbine, ostatak zaklanog naroda.

Photo: Stock

Učenici padoše u mističnu ekstazu, zarežaše anđeoskim glasovima:

- Mi smo narod sveti,

svi su nam na meti.

Kada svetac strelja,

divnog li veselja!

Kada svetac ruši

blagost je u duši.

Koga svetac kolje

široko mu polje.

Ubićemo, zaklaćemo,

pleme nam je napaćeno.

Ava Matija ih blagoslovi i reče:

- Idite u svet i naučite sve nevernike nauci Gospodnjoj, krsteći ih krvlju u ime Oca Nacije, Sina Krvnika i Svetog Duha Zločina. Amin.

*Tekst je pisan za decembarski broj časopisa Zeničke sveske, u okviru temata Religija i politika vs. umjetnost i znanost: fenomenologija ne/ukusa

Nastavak na e-Novine...


Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.