Teror i život na veresiju  

I nakon deset godina, uprkos činjenici da su rasvetljeni svi detalji atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999, u kojem su ubijena četiri funkcionera Srpskog pokreta obnove, nema pravde za žrtve i adekvatnog odgovora države na akt državnog terora, podsetili smo se u subotu na destogodišnjicu >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << zločina. SPO je obeležio godišnjicu ubistva svojih članova - Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurovića i Vučka Rakočevića - na Topčiderskom groblju i u crkvi Svetog Luke u Košutnjaku

"Deset godina kasnije nema pravosnažne presude za one koji su dobili najteže zatvorske kazne. Možemo samo sa čuđenjem da konstatujemo da mnogi koji su učestvovali u tom i drugim zločinima nisu ni optuženi, mnoga suđenja su zastarela. Stoga se ne treba čuditi što je Srbija danas eksplodirala od zločina. Sada je poslednji trenutak da se celokupna građevina smrti sruši", rekao je Vuk Drašković.

Lider SPO konstatovao je da „živi na veresiju“, zatražio „najstrože zemaljske kazne za ubice“ i ponovio da je reč o državnom zločinu jer je „tadašnji šef države naredio ubistvo svojih političkih protivnika, a sve ubice su bile iz Službe državne bezbednosti".

Atentat je izvršen tako što je kamion "mercedes benz", tip 3535, natovaren peskom, naglo skrenuo na suprotnu stranu iz koje su dolazili „audi“ i „BMW“. U njima su bili Vuk Drašković i njegova pratnja. Veselin Bošković vozio je prvi automobil u kojem je bio i Vuk Drašković; on je na napad „kamiona - ubice“ skrenuo udesno, ali nije izbegao sudar i ostao je na mestu mrtav. „BMW“ u kojem su bili Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurević i Vušur Rakočević, udario je u kamion, zapalio se i izgoreo. Vuk Drašković preživeo je čudom, sa lakšim telesnim povredama.

Photo: vreme.com

Zločin na Ibarskoj magistrali bio je, nakon ubistva vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije drugi očevidni akt državnog terora. U Srbiji je tog oktobra, pre deset godina, bilo izvesno da Slobodan Milošević gubi glavu i poseže za likvidacijom političkih protivnika, ne bi li pojačao strah od represije; nepunu godinu kasnije, a to je bio period hapšenja i prebijanja pripadnika Otpora, drugih nevladinih organizacija i opozicionih stranaka, pripadnici Jedinice za specijalne operacije ubiće Ivana Stambolića, po nalogu Miloševića i njegove supruge Mire Marković. Već dugo imamo neoborive dokaze da je u svim ovim tragedijama očigledan rukopis Državne bezbednosti koja je instrukcije dobijala iz državnog vrha, a nije se ustručavala da ih realizuje. Naprotiv.

Pre deset godina nije bilo zamislivo da će opozicija isposlovati vanredne uzbore; Savez za promene koji je objedinio veći broj opozicionih stranaka nazvan je „suvozemnim NATO snagama“, a jedan od lidera SZP Zoran Đinđić upoređen je u režimskoj Borbi sa nacistima koji su streljali đake u Šumaricama. Gori, doduše vrlo kratko, u operetskoj predstavi emitovanoj do besvesti na RTS-u, pacovska rupa Srpske radikalne stranke u Zemunu, a Vojislav Šešelj preti Savezu za promene „da, ukoliko se nastave napadi na SRS, više nigde neće biti prostorija SZP“. Đinđić uzvraća upozorenjem da će „ako radikali uzmu pravdu u ruke - to biti poziv na građanski rat“. Režim hoće vanredno stanje, konstatuju lideri opozicije, a Dragan Veselinov, predsednik Koalicije Vojvodina, kaže da je reč o uvodu u diktaturu i požar u baraci radikala upoređuje sa nacističkim paljenjem Rajhstaga. MUP najavljuje informativne razgovore policajaca zastrašujućim televizijskim spotom o dobrim policajcima kojima samo treba dati ausvajse.

Srbija je nedvosmisleno postala država terora koji odnosi ljudske živote, a danas još nema valjane presude za sve zločince. U više navrata Vuk Drašković je upozorio da su oni duboko involvirani u policijsko - bezbednosne strukture.

Poslednju presudu za zločin na Ibarskoj magistrali doneo je Vrhovni sud Srbije 19. juna 2008. i izrekao kazne u trajanju od ukupno 257 godina i 10 meseci zatvora. Na po 40 godina zatvora osuđeni su bivši načelnik Državne bezbednosti Radomir Marković, bivši pukovnik DB i komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek, kao i pripadnici JSO Nenad Ilić i Branko Berček. Pripadnik JSO Nenad Bujošević osuđen je na 35 godina zatvora, a njegove kolege Duško Maričić i Leonid Milivojević na po 30 godina zatvora.Bivši direktor savezne uprave carina Mihalj Kertes osuđen je na godinu i po dana zatvora za pomaganje učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Bivši načelnik Uprave saobraćajne policije Dragiša Dinić i bivši šef beogradske saobraćajne policije Vidan Mijailović osuđeni su za isto delo na deset meseci, odnosno šest meseci zatvora.Bivši naccelnik Beogradskog centra DB-a Milan Radonjić i bivši šef beogradske policije Branko Đurić oslobođeni su, zbog nedostatka dokaza optužbe da su pomagali u ubistvu.Osuđeni na 40 godina zatvora imaju pravo zzalbe i Vrhovni sud će krajem oktobra i početkom novembra održati sednicu po njihovim žalbama, dok je za ostale presuda pravosnažna.

Režim Slobodana Miloševića je pre deset godina pokazao da posezanje za silom, bez obzira na posledice, smatra uračunatim rizikom. Pravosuđe bi, u idealnoj završnici, trebalo da, u naše ime, potvrdi da se većinska Srbija ne miri s tim. Deset je godina predug period da bismo poverovali u takvu mogućnost. U međuvremenu, mnogi će neinformisani, bojažljivi, nezainteresovani građani Srbije (korpus koji generiše zlo) oslovljavati zločince sa „Dobro jutro, komšija“.

Treba pratiti trendove i biti u duhu Koalicionog sporazuma Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije - zašto bismo se sad podsećali da je njen predsednik bio Slobodan Milošević, a da današnji predsednik, šef policije, daleko bilo, nije imao pojma o zločinu na Ibarskoj magistrali. Da ne govorimo o Petru Škundriću, Žarku Obradoviću i ostalim poljubljenim partnerima.

Dobro jutro, komšije.

0 0

Dodajte komentar