Izvor: Politika, 16.Dec.2014, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vukčević: Bilo je dokaza da se u Štrpcima dogodio ratni zločin
Postojali su svi dokazi da su pripadnici oružanih snaga jedne strane u sukobu presreli voz na stanici Štrpci, legitimisali putnike i odveli 20 civila za koje su smatrali da su muslimani…
Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine tvrdi da je još 1994. godine, u vreme kada je počela prva istraga slučaja „Štrpci” bilo dokaza da je reč o ratnom zločinu. U polemici sa bivšom tužiteljkom Okružnog tužilaštva Milenom Inić-Drecun, Vukčević navodi da je u to vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedino sporno bilo to da li postoje dokazi protiv osumnjičenog Milana Lukića.
U „Politici” je u nedelju objavljen odgovor Milene Inić-Drecun tužiocu za ratne zločine Vukčeviću pod naslovom „Nedopustivo je optuživati za ratni zločin bez dokaza”.
„Ona tvrdi da, u vreme kada je radila predmet nisu otkriveni dokazi na osnovu kojih se utvrđuju sva bitna obeležja otmice u Štrpcima, kao krivičnog dela ratnog zločina, te da je nedopustivo da bilo ko bude optužen bez dokaza. Međutim, upravo iz spisa predmeta istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu proizlazi da je bilo dokaza da je reč o ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva”, navodi tužilac Vukčević.
On dodaje da prema izjavama svedoka koji su saslušani može da se zaključi da su izvršioci bili uniformisane osobe, pripadnici Vojske Republike Srpske, a iz opisa u zahtevu za sprovođenju istrage Milene Inić-Drecun proizlazi da se događaj odigrao 28. februara 1993. godine u Železničkoj stanici Štrpci, na teritoriji Republike BiH, u vreme kada je u toj republici uveliko trajao oružani sukob.
„Postojali su svi dokazi da su pripadnici oružanih snaga jedne strane u sukobu presreli voz na stanici Štrpci, legitimisali putnike i odveli 20 civila za koje su smatrali da su muslimani, osim jednog koji se suprotstavio. Već iz toga proizlazi da je reč o ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva, bez obzira na to da li su postojale informacije da su odvedeni putnici kasnije ubijeni. U svakom slučaju valjalo je da Milena Inić-Drecun podnese zahtev za sprovođenje istrage protiv Lukića za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, a ne za protivpravno lišenje slobode”, kaže Vukčević.
Tužilac je citirao deo tadašnjeg zahteva za sprovođenje istrage koji je potpisala Milena Inić-Drecun: „...Osnovano se zaključuje da su sve osobe usled protivpravnog lišenja slobode, izgubile život”, što je predstavljalo element krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode.
„Zbog svega toga, što bi Milena Inić-Drecun trebalo da zna, ali uporno tvrdi suprotno, ne može se preduzeti gonjenje protiv Milana Lukića za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, jer je protiv njega pravnosnažno obustavljen krivični postupak u vezi sa događajem u Štrpcima”, zaključuje Vukčević. On dodaje da je otmica u Štrpcima predstavljala ratni zločin i za to su postojali svi potrebni dokazi, a sporno je bilo jedino to da li je bilo dokaza da je u tome učestvovao i Milan Lukić.
Vukčević ocenjuje da u svom zahtevu za istragu Milena Inić-Drecun tvrdi da su oteti putnici „izgubili život”, dok iz rešenja istražnog sudije o obustavi postupka i rešenja Vrhovnog suda Srbije koji je odbio njenu žalbu proizlazi da nije postojao ni jedan jedini dokaz u to vreme da su oteti putnici „izgubili život”. Prema tome, ističe tužilac, Milena Inić-Drecun preduzela je krivično gonjenje za oblik krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode sa smrtnom posledicom, bez ijednog dokaza o tome da je smrtna posledica nastupila što je sasvim suprotno njenoj tvrdnji da je nedopustivo da bilo ko bude optužen za zločin bez dokaza.
„Da to nije učinila, već da se postupak vodio samo za protivpravno lišenje slobode koje bi se sastojalo u odvođenju civila iz stanice Štrpci, onda bi bilo moguće krivično goniti Milana Lukića za ubistvo otetih putnika, ali ne i za samu otmicu”, kaže Vukčević i dodaje da se više neće oglašavati povodom navoda bivše tužiteljke Milene Inić-Drecun.
D. Č.
objavljeno: 16.12.2014.
.jpg)
