Izvor: e-Novine, 16.Apr.2009, 00:37

Tucanje na redaljku

Tucanje na redaljku

U nekoj srećnijoj zemlji kad bi se neko usudio da uporedi, na primer, Hitlera i Hrista, crkva bi se pobunila, ali ne i u Srbiji, zemlji gde patrijarh Đavle blagosilja masovne ubice pre njihovog odlaska u Hag. Ne reaguje ni crkva, a ni javni tužilac koji bi u Toholjevim kolumnama mogao da pronađe štošta zanimljivo, samo kad bi došao na jeretičku, očigledno protestantsku ideju da ponekad i nije tako loše pošteno raditi svoj posao
>> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << />
Piše: Tomislav Marković

Savez između novinarstva i književnosti trebalo bi da bude nešto sasvim očekivano, pošto obe delatnosti zahtevaju veštinu slaganja rečenica, te stoga predstavljaju prirodne „koalicione partnere”. Pisac u kolumni je pravi čovek na pravom mestu. Na pitanje otkud toliko pisaca među novinarima, Boris Dežulović (pisac i novinar) jednom prilikom je odgovorio: „To bi bilo isto kao da pitate otkud toliko plivača među vaterpolistima”. Otuda bi bilo razumno očekivati da pisci redovno pune stranice štampanih medija u Srbiji, na opšte zadovoljstvo čitalaca, vlasnika novina kojima raste tiraž i kućnog budžeta domaćih spisatelja. Međutim, očekivati da se u srpskim medijima događaju razumne stvari – potpuno je nerazumno. Ogromnu većinu kolumnističke vojske čine: politički banalitičari poput Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića (koji uglavnom pevaju ode nacionalističkim politikantima Vojislavu Koštunici i Tomislavu Nikoliću, nariču nad „otetim Kosovom”, te markiraju „izdajnike srpstva”), članovi posluge Slobodana Miloševića kao što su Milorad Vučelić i Aleksandar Vulin (kojima plemenska retorika, propovedanje ideologije krvi i tla, i bogatstvo stečeno devedesetih uopšte ne smetaju da se osećaju kao levičari), Vladimir Đukanović - vođa demonstracija za odbranu Radovana Karadžića (kome je patriotsko veličanje genocida jedino zanimanje), spisateljice lake literature Isidora Šenica Bjelica i Mirjana Bobić Mojsilović (koje propagiraju nepodnošljivu lakoću pisanja bez preteranog korišćenja mozga), urednici raznih toaletoida poput Dragana J. Vučićevića, Đoke Kesića i Predraga Popovića (koji uglavnom šire mržnju, istinu o Srbiji i slične zarazne bolesti), novinari za specijalne operacije Milovan Drecun i Milijana Baletić (koji nastavljaju svoju ratnohuškačku tiradu bez obzira što, na njihovu žalost, nikakvog rata nema na vidiku), propali muzičari poput Bore Čorbe, muzičari koji tek treba da propadnu (skupina Beogradski sindikat koja svoje „muške fantazije” iživljava kroz repovanje o vitezovima Kosovskog boja, samurajima bez gospodara i ratnicima kao takvim), te čitava armija anonimnih kolumnista koji svojim bezličnim tekstovima popunjavaju medijski prostor u nameri da podrže sve koji veruju da je čitanje novina ružna i nepotrebna navika. A povremeno se oglasi i sama lady Magbet, Mirjana Marković, tek da nas podseti koliko zlo može biti glupo i banalno.

Pesnici su čuđenje u getu

Nije naš medijski mrak baš tako crn kao što izgleda, ima časnih izuzetaka, darovitih novinara kao što su, na primer, Ljubomir Živkov i Teofil Pančić, čije su kolumne negde na sredokraći između literature i novinarstva, ali su njihove jezičke bravure samo kap mastila u moru sveopšte pomame za čuvenim francuskim stilom, u narodu poznatom pod imenom „galimatijas”. Duboko u tom moru može se pronaći i poneki pisac-kolumnista. Međutim, ni tu stvari nisu sjajne, pisci koji u kolumnama imaju nešto suvislo da kažu više liče na brodolomnike koji sa improvizovanog splava šalju SOS signale, nego na putnike koji se javljaju sa palube prekookeanskog broda. Ako izuzmemo povremena sletanja u realnost iz vizantijske perspektive Radoslava Petkovića (kolumna Svakodnevica, dnevni list „Blic”), priče za tešku noć koje Saša Ilić ispisuje u mesečniku „Yellow Cab“ pod zajedničkim imenom Recycle Bin, te tekstove Vladimira Arsenijevića i Davida Albaharija par puta mesečno u „Politici” (rubrika Pogledi sa strane) – gotovo da nema razumnih glasova u kolumnama domaćih pisaca. Posebno je zanimljiv status koji Arsenijević i još par kolumnista građanske provenijencije imaju u „Politici”. Čitajući on-line izdanje „najstarijeg dnevnog lista” teško je oteti se utisku da su pomenuti kolumnisti prisutni samo da bi besni, ogorčeni čitaoci, frustrirani zbog propasti projekta Velike Srbije, imali na kome da se iživljavaju.

Scenom dominira stara nacionalistička garda na čelu sa Branom Crnčevićem, Karadžićevim ministrom Miroslavom Toholjem i „nacionalističkim trendseterom” Momom Kaporom, uz čije skute se svio predstavnik mlađeg naraštaja Goran Petrović, sa svojim arhaičnim stilom i apdejtovanim nacionalizmom XP, a tu je negde i Zoran Ćirić zvani Magični, koji svoje vrcave obrte uspešno uništava potpunom ideološkom onesvešćenošću. Dominantnom retrogradnom, nacionalističkom diskursu pisci prekomandovani u kolumniste daju samo specifičan književni začin. Da pogledamo malo kako to izgleda na konkretnim primerima.

Stare kajle

U kolumni „Gluvo doba” u dnevnom listu „Glas javnosti”, Toholj objavljuje uglavnom odlomke svog ratnog dnevnika i piše panegirike ratnim zločincima, koji su svi odreda njegovi lični prijatelji (to se, valjda, zove izbor po srodnosti). Povremeno se naruga ženama u crnom, jer su one za Toholja otelotvorenje zla – dosledno se zalažu za mir i poštuju žrtve, a to su gresi koji se ne praštaju. Povodom hapšenja Radovana Karadžića, Toholj ispisuje tekst naslovljen „U ime Oca i Sina i Svetog Duha” u molitvenom maniru, želeći da kanonizuje ubicu i pretvori ga u „haškog mučenika”. Korišćenjem liturgijskih formula („opet i opet”, „amin”) i verskih toponima (Nova Pokajnica, koju bi po ovom kolumnisti trebalo da podignu oni koji su uhapsili Karadžića) Toholj pokušava da stvori sakralnu atmosferu i tako zločinca uvrsti u red svetitelja. Tekst se završava blasfemijom – poređenjem Hrista i Radovana Karadžića, jer su obojica „od svih prezreni i ostavljeni, i jedini u istini i u pravu”. Toholj je zaboravio jednu „sitnu” razliku: Hrist je propovedao mir i ljubav, ne računajući onu jednu osušenu maslinu, nije povredio nijedno živo biće, dok je Karadžić mastermajnd genocida. U nekoj srećnijoj zemlji kad bi se neko usudio da uporedi, na primer Hitlera i Hrista, crkva bi se pobunila, ali ne i u Srbiji, zemlji gde patrijarh Đavle blagosilja masovne ubice pre njihovog odlaska u Hag. Ne reaguje ni crkva, a ni javni tužilac koji bi u Toholjevim kolumnama mogao da pronađe štošta zanimljivo, samo kad bi došao na jeretičku, očigledno protestantsku ideju da ponekad i nije tako loše pošteno raditi svoj posao.

Za razliku od svog kolege po peru i maču, Brana Crnčević je skloniji zakučastom pisanju, političkim alegorijama sa erotskim nabojem, basnama i uopšte, lud je za prenesenim značenjima, kako i priliči pravom piscu. Evo jednog tipičnog odlomka iz neonatološkog teksta naslovljenog „Muke porođajne” (kolumna Srpska posla, „Glas javnosti”, 2. jun 2008), koji Crnčević stavlja u usta svom imaginarnom prijatelju, ginekologu po milosti Braninoj: „Tucaju nas i rasturaju, sad traže da Srbija rodi dete koje su joj napravili. Potrebna im je bolesna vlada koju će, fol, lečiti i utvrditi da je ozdravila tek kad prizna nezavisno Kosovo. Leče nas po pravilu: samo je bolesna Srbija zdrava Srbija. Avioni su njihova kita, a bombe i strah sperma kojom su posle silovanja Srbije napravili nezavisno Kosovo. Vidiš i sam šta baljezga njihova srpska posluga, kažu da će sve otići u majčinu, ako demokratorske partije izgube vlast. Zašto Boris izbegava da odobri carski rez? Solana i druge babice ne mogu da odobre rađanje drugačije Srbije od one koju su nam napravili i odobrili. Četrdeset država babica već priznaju da je Kosovo zdrava i normalna beba, rođena u legalnom braku sklopljenom između Nato tate i mame Evrope. Čitava politička zajebancija svodi se na istinu da Nato tata i mama Evropa mogu podržati samo onu srpsku vladu koja im se ne meša u brak. Srpska posluga Nato tate i mame Evrope uporno toroče da se Srbiji ništa ne bi dogodilo da je Srbija bila dobra i poslušna. To je istina, a ti se baviš metaforama! Misliš da je dovoljno da ironično pišeš o evropskoj ljubavi prema Srbiji? Tucaju nas bre, na redaljku.” Na stranu vulgarnost, budalasti paradoksi i vrišteća glupost koja probija uši čak i u Toholjevom „gluvom dobu”, ovde su zanimljive dve stvari. Prva je potpuno odsustvo elementarne logike. Srbija je istovremeno i trudna i tek treba da se rodi, Kosovo je dete silovane Srbije a istovremeno su roditelji Kosova „Nato tata i mama Evropa”, dok je dete-Kosovo začeto ne tokom, već nakon silovanja. Ovde je sasvim na mestu ono glupo pitanje „šta je pisac hteo da kaže”, ali tu nema smislenog odgovora. Biće da se tokom „muka porođajnih” koje su pratile nastanak ovog teksta piscu malo pomračila svest. Ili su mu vrane nacionalističkog bezumlja mozak popile. Druga zanimljivost je metafora „silovane otadžbine” koju nacionalisti uporno forsiraju, otkrivajući usput i svoju mizoginiju i strah za sopstvenu muškost. U nacionalističkim fantazmima ženska tela su uvek simbolički povezana sa državnim i nacionalnim granicama, tu se uvek krije mogućnost neprijateljske penetracije i udar na maskulinitet čuvara nacije. „Očevi nacije”, „najveći sinovi naroda” i ostali muškići iz ove srećne porodice tako ubeđuju sebe da je njihova zaštitnička čvrsta ruka neophodna upravo zbog imaginarne ranjivosti nacije.

Mladi lavovi

Stari nacionalni trudbenici dobili su dostojne naslednike, mlađe, modernije, umivenije, ali, narodski rečeno, to je isto svesti stanje, samo drugo pakovanje. Kolumne Gorana Petrovića u „Politici” su najbolji dokaz ove teze. U tekstu „Stari srpski sir u kriškama” (Pogledi sa strane, „Politika”, 31. mart 2009) Petrović ispisuje svoju verziju sukoba Srbije i Evrope koji se odigrava na pijaci. Seljak iz okoline Uba prodaje „stari srpski sir u kriškama” koji niko ne želi da kupi uprkos niskoj ceni, mušterije su se pomodarski pomamile za skupim sirevima koji su izloženi na tezgama nakupaca. Na pijaci se pojavljuje novinarka koja snima TV prilog i napada seljaka sledećim zamerkama: stari sir ima previše masti, pa je opasan po zdravlje; seljak prodaje sir koji zapravo pravi njegova žena, čime su povređena njena prava; kriške nisu jednakih veličina; postoje francuski sirevi ali ne i srpski. Seljak se brani kako zna i ume, novinarka odlazi, a naš pisac zaključuje da svi kupuju sir od nakupaca, „a niko ne insistira odakle je, između ostalog i zato što ni sami preprodavci nisu sigurni u poreklo svoje robe.”

Svestan sam da ovako prepričana kolumna deluje potpuno kretenski, ali verujte mi, utisak nije ništa bolji ni kad se pročita originalna verzija. Samo je duže i napornije. Petrovićev tekst je zapravo filozofija palanke u malom: sve što dolazi iz sveta je strašno, neprijateljski nastrojeno i preti da ugrozi naš vekovni, egzotični, samosvojni, neponovljivi, jedan i jedini, ekskluzivni identitet. Ili, kako to jezgrovito reče pesnikinja Mirjana Stefanović: „I ne spoznaj ništa tuđe, jer će tuđe da ti uđe”. Ako je nemoguće potpuno se izolovati od sveta i zatvoriti u svoj obor, onda se pisac bar može narugati tom svetu, prikazujući ga karikaturalno, svodeći usput i izmaštani identitet naroda na koji se neprestano poziva i u čije ime navodno govori – na karikaturu, na krišku starog srpskog sira. Kad bi Goran Petrović preuzeo od Matije Bećkovića dužnost vodećeg copywritera srpskog nacionalizma, verovatno bismo imali priliku da čujemo neke vesele slogane poput: Kriška je srce Srbije; Kajmak je najskuplja srpska reč; S sirom ili na njemu; Bolje rob nego grob, bolje sir nego mir; U siru je istina; Smrt kačkavalju; Nema krvavog pira bez starog srpskog sira; Sir Oliver nema pišu; Srpska se sir-ena s Kosova čuje; Bolje hladna surutka nego topla kupka; Preko sira do zvezda; Gde su srpski sirevi, tu su srpske granice...

Skrivanje iza urbane maske „srpskog Bukovskog”, „profesionalnog pisca i profesionalnog desperadosa”, poznavaoca pop kulture, čoveka koji poseduje jedinstvenu kolekciju jazz i blues ploča – nije od velike pomoći Zoranu Ćiriću kad izađe na teren političke realnosti. Kad maske padnu, dobijamo isuviše poznatu, hiljadu puta ponovljenu priču sačinjenu od starih dobrih stereotipa. Iznerviran proglašenjem nezavisnosti Kosova, Ćirić o tome ovako piše u kolumni „Aveti prošlosti i zaveti budućnosti” (Pogledi sa strane, „Politika”, 17. april 2008): „Dakle, gde je ta nadaleko čuvena srpska partizanska hajdučija? Poseljačena urbana gerila koja će Palestincima (i Izraelcima) pokazati kako se ONO radi. Gde je to naše pravedničko ludilo koje je toliko puta razbolelo već uspostavljenu dijagnozu o ‘normalnosti Istorije’? Vestern ili triler – svejedno je. Važno je da je ista matrica, i da podrazumeva akciju u svim smerovima, poravnavanje računa, izlazak na crtu, iskupljenje okrvavljenih ruku. Jesmo li spremni za jedan takav film? Ne da ga odgledamo ušuškani u bioskopskom mraku, već da glumimo u njemu – bez dublova i kaskadera i kompjuterskih simulacija”. Ništa Ćiriću ne pomaže to što je prethodno citirani deo teksta nazvao “prostodušnim pitanjima, a ne krvoločnim huškanjem” – na njegovu žalost nisu baš svi čitaoci idioti, neki čitaju baš onako kako je napisano. Uzalud Ćiriću pozivanje na ikone pop kulture kad od njih ništa nije naučio, već su mu srcu bliže lekcije koje decenijama deli njegov “čika Dobrica”, kako ga sam naziva. Što je najgore, on čak nije ni nacionalista, već jednostavno ne razmišlja i ne čita previše o onome što se dešavalo poslednjih dvadesetak godina, pa ostaje u vlasti dominantnih nacionalističkih stereotipa koji su premrežili čitav simbolički sistem u Srbiji.

Završni račun

Da podvučemo crtu i vidimo šta smo imali. Pisci među kolumnistima su retke ptice, a pisci-kolumnisti koji ne šire nacionalističko ludilo su definitivno ugrožena vrsta. Ne treba kukati nad činjenicom da je broj pisaca koji redovno pišu za novine mali, naprotiv. Ako imamo u vidu da su vlasnici većine štampanih medija u Srbiji Miloševićevi tajkuni, ili su bar u čvrstoj sprezi sa današnjom političkom elitom i krupnim kapitalom, jasno je da pisci koji drže do kakvih-takvih moralnih kriterijuma nisu baš poželjni. U najboljem slučaju mogu da igraju ulogu demokratskog ukrasa, da demonstriraju kako se uređivačka politika otvara i za drugačija mišljenja, ali će uvek ostati na svom marginalnom, manjinskom položaju. Glavna uloga ipak je rezervisana za neke druge, dušebrižnike zabrinute nad sudbinom nacije, dvorske pesnike, vojnike partije, pisce koji svoje „strepnje dublje od slutnje” poturaju kao dileme čitavog naroda. Kulturni model koji je doveo do nacionalističkog divljanja, „događanja naroda”, raspada Jugoslavije i ratova još uvek nije promenjen. Čvrsto se drži, seli se iz tela u telo poput osmog putnika, ima političku, finansijsku i medijsku moć u svojim rukama i nema nameru da ode sa scene. A kakav nam je kulturni model, takve su nam i kolumne.

*Tekst je pročitan na okruglom stolu na temu „Šta pisci rade u kolumnama” u Sarajevu 14. aprila.

Nastavak na e-Novine...


Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.