Istorija u međunožju  

Država od 2000. nije učinila ništa na razbijanju fame i laži o Mladićevom herojstvu. Naprotiv, Haški sud je bezbroj puta kritikovan kao pristrasan. Pa sve i da je tako, ako narod veruje da se Mladić borio za Srbe i „srpsku stvar”, niko neće da vidi posledice njegove „borbe”. Niko se ničeg ne seća. Prema mnogima, pre Miloševića >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << ništa nije postojalo, osim omraženog socijalizma u kome je bivši intendant JNA pogazio zakletvu, izdao svoju zemlju i ubijao sopstveni narod proglasivši ih Turcima! Generalova krivica nije dokazana, tvrde budale (valjda zato što je ubijao Turke) i to je jedini argument sumnje u njegovu krivicu

Piše: Ljiljana Jokić Kaspar Protekla nedelja beše krcata bizarnostima i glupošću raznoraznih akrepa koji gamižu kad god se pomeri neki kamen o koji se spotaknemo. Nije Srbija ni najdublja ni najcrnja rupa na svetu, ali se puni smećem neverovatnom brzinom. Ne postoje fabrike reciklaže, ni dovoljno velike deponije pod kapom nebeskom koja bi mogla da spreči zagađenje. Zato smo permanentno depresivni i bolesni. Nema i neće biti nade u oporavak sve dok se smeće ne ukloni i spreči dalja zaraza. Nisu nam potrebni higijeničari iz EU, ni engleskinje iz TV emisije Odred za čistoću, bili bi smo srećni i zadovoljni kada bi svako čistio svoju kuću. Ali avaj, nebriga i lenjost su odavno postali vrline, a sve češće okrećemo glavu od vidljivog nemara.
Ne podnosim ničiju ličnu urednost i nalickanost ako mu kuća vrvi od bubašvaba, prašine i ulepljene prljavštine. Takva kuća je najčešće svratište za sumnjiv i nemoralan svet, koji pravi bahanalije kad god mu se prohte. Staro pravilo glasi, kakav domaćin takvi i gosti! Zato me nije začudila reakcija predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović, koja ne zna „postoji li zakonska smetnja” da se Miladin Kovačević, kome se upravo sudi pred našim sudom za siledžijstvo, pojavi u radno vreme skupštine i sa svojim obožavaocima prošeta i proveri da li i kako dotična gospođa radi svoj posao. Ima dečko pravo jer je gospođa najčešće zbunjena i ne zna šta joj je činiti, kao što niko ne zna šta da radi kad poslanici SRS lupaju u klupe i ometaju govornike. Dosetila se Gordana Čomić, ali joj je dopao očajno loš performans, koji još oblapornije jede skupštinsko radno vreme.
Jasno je da niko neće da spreči nevaspitano ponašanje i odugovlačenje donošenja neophodnih zakona u cilju procesa približavanja EU. Pravdanje poslanika i predsedavajućih ličnom tolerancijom je laž i pokazuje ordinarnu nesposobnost za obavljanje posla koji im je poveren. Bilo bi dobro za sve građane Srbije kad ovakav parlament ne bi ni postojao. Najbolje da se ukine! Ionako nas košta đavo i po, a zatrpava nas đubretom. Mladi Kovačević je upravo reagovao na pravi način. Došao je na smetlište da skupi sekundarne sirovine koje će ponuditi sudu u svoju odbranu. Njemu više ne pomažu pare.



S obzirom na to da je protekli rat na prostoru bivše Jugoslavije bio pljačkaroški, zaboravnost je namerna, samo što maca nije kakila, pa sama zatrpala govance, govna plivaju zajedno sa sitnim i krupnim kapitalom, tajkunima i ratnim profiterima koji su navukli skupa odela i zabili ruke u džepove. Ruke su im ionako krave do lakata, ali zato je tu država koja ima neviđen stepen tolerancije za sva nepočinstva.

Prema anketi izvesne istraživačke agencije, 65 procenata građana Srbije ne bi nikada, ni za kakve pare, prijavilo „stanište” generala Ratka Mladića. Ne verujem, pre sam sklona misli da se ljudi plaše da kažu istinu, naročito kada se anketa sprovodi telefonom. Nikad se ne zna ko sve može da ih čuje. Videla sam i komentare stotinak čitalaca Politike. Manje više, građani su protiv „cinkarenja”, upravo kako misle sve bande i svi kriminalci sveta koji se bore protiv pravde i zakona! Zna se ko su cinkaroši u svetu kriminala i šta im posle sleduje. Nije važno što bi po zakonu Srbije i minimalnim moralnim načelima hvatanje Ratka Mladića bio patriotski čin. Ko šiša zakon, biti i činiti sve protiv zakona kod nas je odlika poštenja! Ne bih se upuštala u bilo kakvu analizu čitalačkih „komentara”, ne znam koji je neargumentovaniji i gluplji.
Država od 2000. nije učinila ništa na razbijanju fame i laži o Mladićevom herojstvu. Naprotiv, Haški sud je bezbroj puta kritikovan kao pristrasan. Pa sve i da je tako, ako narod veruje da se Mladić borio za Srbe i „srpsku stvar”, niko neće da vidi posledice njegove „borbe”. Niko se ničeg ne seća. Prema mnogima, pre Miloševića ništa nije postojalo, osim omraženog socijalizma u kome je bivši intendant JNA pogazio zakletvu, izdao svoju zemlju i ubijao sopstveni narod proglasivši ih Turcima! Generalova krivica nije dokazana, tvrde budale (valjda zato što je ubijao Turke) i to je jedini argument sumnje u njegovu krivicu! Po toj logici, s obzirom na to da na sudu nije dokazana ni krivica poznatih zločinaca Drugog svetskog rata, Hitlera ili dr Mengela, ko ima pravo da ih osuđuje?!
Uostalom, odavno se kod nas ne obeležavaju datumi pobeda iz vremena antifašističke borbe. Naprotiv, fašizam se neguje preko neofašističkih organizacija koje razni kolumnisti i politički analitičari krste i proglašavaju patriotskim organizacijama. Njihove sajtove niko ne obara, fašistima su dostupni svi mediji, ne postoje zakoni protiv te pošasti!

Momo Kapor posle dvadeset godina i sveg užasa koji nam se dogodio, priča istu priču o Srbiji „koja je uvek bila i sada je bolja od Švajcarske”! Ne zaboravljam da su njegove knjige trenutno najčitanije u Srbiji. Nije čudo, svakodnevno ga reklamiraju u medijima. Njega i njegov mentalni sklop neguju država i društvo, dodeljuju mu se nagrade, pa ih on uručuje svojim istomišljenicima i tako u krug poslednjih 20 godina. Kapor i njemu slični predstavljaju neprikosnovene veličine, oni mogu sve jer njihovo vreme nije prošlo, ono traje i mi ga upravo živimo!
Prolupani, ostareli, olinjali neprijatelji zdrave pameti, časti, slobode i pravde nisu nikada ni silazili sa javne scene. Podržavani u svim medijima, danas u ime „demokratije” bljuju svoj otrov i truju sve oko sebe, a najviše one koji su rođeni u vreme zla i za dobro i bolje ne znaju.
Slušam novog-starog urednika Politike Dragana Bujoševića, koji smatra da i dalje treba da čitamo naci-baljezgarije nekih kolumnista iz vremena urednikovanja Ljiljane Smajlović. Tek toliko „da se čuje i suprotno mišljenje”, kobajagi iz razloga političke raznolikosti i demokratskog opredeljenja Politike. Sic! Nema Bujošević petlju da ih otpusti, počisti, proluftira i osveži Politiku istinom i zdravim razumom. Pomreće čitaoci i propasti Politika ako u njoj i dalje ne budu pisali razni gmazovi i izmišljene veličine nacionalističkog novinarstva! U Srbiji živi sedam miliona ljudi, pa nije valjda da nema normalnih novinara, ili po svaku cenu moraju biti zbrinuti bljuvači otrova?

Kad se dotakoh prošlosti, dolazim do zaključka da se permanentno briše sve što se dogodilo pre 1990, a istorija prekraja po meri sadašnjih vlastodržaca. Takvo slepilo svakako ide u korist poslednjeg rata jer bi mnogi da zaborave koga su služili i izdali, koga ubili i opljačkali proglasivši ga neprijateljem. Od prve pljačke komšije do ubistva kumova i rođaka čije su njive bile bolje, kuća i žena lepša, a stoka deblja, rodili su se mnogi „heroji” nacije. Više nije važno ko je čije ukrao, uzurpirao, čiji novac opljačkao, pobegao i počeo novi život u susednoj, bivšoj republici ili državi. S obzirom na to da je protekli rat na prostoru bivše Jugoslavije bio pljačkaroški, zaboravnost je namerna, samo što maca nije kakila, pa sama zatrpala govance, govna plivaju zajedno sa sitnim i krupnim kapitalom, tajkunima i ratnim profiterima koji su navukli skupa odela i zabili ruke u džepove. Ruke su im ionako krave do lakata, ali zato je tu država, koja ima neviđen stepen tolerancije za sva nepočinstva. Strahote koje su se dogodile prolile su vagone krvi stotina hiljada žrtava. Sve će to, neki veruju, ispariti i sprati kiše i snegovi, pa će se unuci zlikovaca pošteno smejati kao što to danas čine unuci zlikovaca iz Drugog svetskog rata. Takva politika lažne pomirljivosti ne može doneti ništa dobro.
Niko normalan na svetu se ne stidi antifašističke borbe osim Srba u Srbiji, u kojoj su masovno saveznici fašista rehabilitovani i proglašeni herojima, a kolaboracionisti za nacionalne svetinje. Ne znam da li je uklonjena fotografija generala Nedića iz Vlade Srbije, ali posle rehabilitacije raznih nesrećnika i istinskih žrtava totalitarizma, neselektivno je rehabilitovana i gomila ološa. Jedan moj komšija se raspametio prošle nedelje na vest da je sud u Šapcu rehabilitovao žandarme koje je navodno ubio Žikica Jovanović Španac. Komšija se rodio posle Drugog svetskog rata i progutao gomilu istorijskih ispravki, ali mu nikako ne ide u glavu da je posle rehabilitacije Žikica postao terorista i zločinac, a žandarmi nevine žrtve! A Gavrilo Princip ostao heroj! Policija svakog represivnog režima koja upre oružje u civile ne može biti nevina žrtva, a u Srbiji sve „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”. Iz nepoznatih razloga, komšija je odlučio da promeni svoju krsnu slavu Svetog Jovana i ubuduće slavi svetog Žikicu – sedmog jula. Smučili su mu se, kaže, i crkva i popovi koji tuže sudu vernike, a od svoje sabraće po veri i službi otimaju pare! Izrabljuju sopstvene službenike niže u hijerarhiji, nameću im i razrezuju novčane namete bez ikakve kontrole trpajući novac u svoje džepove. Ne veruju u svevišnjeg, daleko su od svake vere – osim one da im niko ništa ne može.

Dok se Slovenci i Hrvati svađaju oko toga ko je koga oslobodio za vreme Drugog svetskog rata, javlja mi se sećanje iz istorije i reči izvesne tetka Milke Divjak, partizanke šeste Ličke, koja nije bez borbe osvanula u Trstu. Možda su u istorijskim čitankama izostavljena imena, ali ne verujem i ime Marka Peričina Kamenjara, dvadesetogodišnjeg generala i za života narodnog heroja, koji je prvi sa svojim Sremcima ušao u Trst. Toliko se zaneo da se našao na pola puta do Venecije kad mu je stigla ljutita depeša vrhovnog komandanta da se nisu tako dogovorili. Istorijske činjenice su ionako nebitne, bitno je čija je istina trenutno na lageru, a čija u međunožju.

Gledala sam inauguraciju Baraka Huseina Obame. Njegovim izborom Amerika je dobila prvog crnog predsednika. Kad pomislim da su još početkom sedamdesetih u nekim državama SAD crni ljudi morali da stoje na zadnjoj platformi u gradskim autobusima i ustupe mesto belima, verujem da su promene i čuda moguća na svetu. Iako sam vaspitana i učena da dobro pobeđuje zlo, živeći na drugom kraju planete dolazim do užasnog zaključka da su velike zablude jedini pokretač događaja u Srbiji. Dobro je kod nas definitivno popušilo! Čuda nam nisu suđena.

0 0

Dodajte komentar