Izvor: MozzartSport.com, 01.Nov.2014, 13:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Kako se promenio Debeli Sem

Činilo se da je samo pitanje vremena kada će gazda Dejvid Saliven – inače čovek je bogatstvo stekao porno-časopisima! – pokazati izlazna vrata Alardajsu i naći nekog prihvatljivijeg, zanimljivijeg, manje punog sebe i spremnog da se prilagodi... A onda se to dogodilo.

Kada bi se uspeh jednog fudbalskog trenera merio njegovim egom, finale Lige šampiona bi svake godine igrali tim koji vodi Žoze Murinjo i tim koji vodi... Sem Alardajs.

Veliki Sem, >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << kako ga zovu, u stvari Debeli Sem – i ne ljuti se – verovatno je čovek koji ima najviše mišljenje o sebi od svih ljudi na planeti, uključujući tu i navijače svih klubova na čijoj je klupi sedeo. Ili posebno njih.

No kada glavonja iz Vosteršira, uvek sa žvakom koju napadno premeće po ustima, govori o sebi u superlativima, to je unekoliko simpatičnije od ego-tripa Murinja, Aleksa Fergusona ili Luja van Gala. Kada Alardajs kaže da je rođen da bude trener Real Madrida i da preuzme englesku reprezentaciju, imate utisak da uistinu to misli, da je potpuno ubeđen u ispravnost svog stava i jednostavno – ne možete da mu se iskreno ne nasmejete.

No sadašnji je menadžer Vest Hema ipak omrznuta figura u svetu fudbala. Ne toliko zbog bombastičnih izjava i medijskih igara čija pravila ne zna – stvarno, kada se Sem uhvati u kolo sa malo jačim štihovima od sebe, to izgleda kao onaj klinac koji u školskom dvorištu dobije batine, a onda se odmakne jedno stotinak metara, na sigurnu udaljenost, i odatle kamenjem gađa svoje neprijatelje – koliko zbog stila igre koji će Murinjo jednom prilikom nazvati devetnaestovekovnim...

Taj njegov princip direktnog, muškog fudbala punog dugih lopti i faulova umeo je da mu se isplati, ali i da mu se ozbiljno obije o pozamašnu glavu – u „svom“ Boltonu je bio ikona, od malenog kluba čiji je stadion uglavnom zvrjao prazan napravio je nemilosrdnog domaćina, a kruna je došla kada je tim s Riboka završio sezonu 2005. na šestom mestu, sa istim brojem bodova kao i petoplasirani Liverpul, krunisani vladar Evrope tog maja.

No Sem je želeo više i želeo je da osvaja trofeje, pa ga je put odveo u Njukasl, grad lud za fudbalom koji previše dugo čeka bilo kakav uspeh.

Tu se video sav čemer i jad Alardajsove tvrdoglavosti: uprkos tome što su Svrake imale pristojnu, pa i atraktivnu ekipu, Sem ih je terao da igraju po njegovim taktičkim zamislima – kruta disciplina, pumpanje lopte na ivicu šesnaesterca i to je, otprilike, to. Zato ta veza i nije mogla dugo da traje.

Otkaz je dobio i u Blekbernu, mada će se to gazdama tek ukazati kao katastrofalan potez: čim su se rešili Big Sema, tim je počeo da tone i zaustavio se tek u Čempionšipu, da bi onda, 2011. godine stigla vest kojoj se retko ko nadao – Sem Alardajs postaće novi menadžer Vest Hema.

Okej, jeste Vest Hem tada sleteo u drugu ligu, sve sa zbunjenim Avramom Grantom na klupi i u Čempionšipu, užasno teškom prvenstvu, vladaju neka potpuno druga pravila. Romantika se tamo poštuje, ali se zna da joj je mesto na fotografijama u klupskim prostorijama, važno je gristi i boriti se i što pre pobeći iz tog inferna, ali ipak je to bio Vest Hem, pobogu. U čuveni klub s dokova Istočnog Londona, u klub Bobija Mura, Džefa Harsta i Martina Pitersa, Paola di Kanija i Džoa Kola, u klub koji se zauvek ponosio svojom školom (a ona je bila toliko važna da je imala samo jedno ime – Akademija – i to je bilo dovoljno, i to je govorilo sve o kredu i vaspitanju koji su se, kao u Platonovim vremenima, gajili podno Apton Parka), koji je osvojio jedino Svetsko prvenstvo u Engleskoj i jedan Kup pobednika kupova i izbacio sijaset reprezentativaca...

U Engleskoj postoji izraz The West Ham way i Vest Hem je jedan od svega nekoliko klubova koji su prepoznatljivi, bez obzira na trofeje (zaista, i pored sve murinjovštine, nikada nećete čuti da iko kaže The Chelsea way, sem ako ne misli na nekakvu ulicu prema tom delu grada). Taj way bio je, u stvari, gen utkan u svakog igrača koji bi obukao dres i diktirao je da se ide napred, da se napada po svaku cenu. Vest Hem nije morao da pobeđuje, ali je morao da igra lepo – zato je privlačio i radnike i pankere, i huligane i skinhedse (ali srećom uglavnom „šarpovce“) i svi oni zajedno bi, bilo u onoj sladunjavoj ili u interpretaciji Cockney Rejectsa, pevali o sreći koja se stalno krije, pa se zato uvek vraćamo lepim balončićima koji lete u nebo...

E baš u takav Vest Hem, u trenutku kada im je bilo najteže – poraz u poslednjem kolu 2011. od Vigana bio je šokantan, gazde su bile spremne da dignu ruke, ostala je i nikada neutvrđena mafijaško-menadžerska veza koja je dovela Maskerana i Teveza među Čekićare pola decenije ranije – došao je Sem.

Navijači ga nisu voleli ni kada ih je vratio u Premijer ligu, gunđali su i kada je Apton park uspevao da, poput Boltona nekada, savlada mnogo zvučnija imena, čak i kada je prvu sezonu završio na respektabilnom dvanaestom mestu i jedva su dočekali da se okonča naredna, ova 2013/2014, pa da vide leđa Debelom Semu...

Nije to – to, govorili su oni, zviždali čak i kada bi Vest Hem pobedio. Nisu želeli da jedan čovek zatre sve ono što je decenijama stvarano, zbog čega Vest Hem – kao možda i fenomen u svetu fudbala – ima navijače u svakoj zabiti na kugli zemaljskoj...

Činilo se da je samo pitanje vremena kada će gazda Dejvid Saliven – inače, čovek je bogatstvo stekao porno-časopisima! – pokazati izlazna vrata Alardajsu i naći nekog prihvatljivijeg, zanimljivijeg, manje punog sebe i spremnog da se prilagodi...

A onda se to dogodilo.

Možda ima veze sa njegovim 60. rođendanom, možda se Sem Alardajs najzad pomirio sam sa svojim umom i srcem i prestao da sebi bude najveći protivnik, možda je samo imao ludu sreću da u prelaznom roku, kao u tarotu, izvuče najbolje karte, a da to nije ni znao, tek čovek se zaista promenio i Vest Hem je počeo da igra.

Ne da pobeđuje, ne ni da izvlači prihvatljive rezultate, već da postiže golove, dominira, drži loptu i da raduje vernike s Aptona...

Pobeda nad Sitijem prošlog vikenda, kao i ona protiv Liverpula mesec dana ranije, nisu bile samo iznenađujuće, one su bile i potpuno zaslužene: Čekićari su leteli po travi, napadači su radili ono za šta su dovedeni, Aleks Song je briljirao kao što nikada nije u Barseloni, Ener Valensija i Dijafra Sako zapalili su teren i Vest Hem je opet bio stari...

Sem Alardajs ne bi bio Veliki Sem kada ne bi lakonski odbrusio da je on, u stvari, uvek bio moderan menadžer, samo što nikada nije imao igrače po svojoj volji, a kako je krenuo, mogao bi ponovo da se polakomi i da poželi da nasledi Karla Ančelotija ili Roja Hodžsona (pa čujte, ako je Gordi Albion mogao da vodi Stiv Meklaren, ko smo mi da sudimo da Semu nije mesto na klupi nacionalnog tima?)...

Ali do tada, što je važnije, Vest Hem će igrati kao što im istorija nalaže. A to je najbolje što je ovom timu moglo da se desi pred najavljeni prelazak na veliki Olimpijski stadion, koji će biti novi impetus u razvoju malog velikog kluba sa šljakerskih dokova Londona.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Pogledaj vesti o: Finale Lige Šampiona,   Liga Šampiona

Nastavak na MozzartSport.com...