banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
Kategorije


Kako izgleda to?
Vaš glas
U fokusu
Regioni
Izvori
Arhiva

Korisnicki servisi

Naši sajtovi

Fan stranice

Promo



Zapjevat uz glas pištolja  

06.Jun.2011, 19:37, Izvor: e-Novine Zapjevat uz glas pištolja

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 20. avgusta 1992. godine

Aleksa Buha: KEBS I DALJE OPTUŽUJE SRBE U BIH

Stav KEBS-a prema srpskom narodu u Bosni i Hercegovini ostao je nepromenjen. I dalje je sporna srpska artiljerija, srpska strana optužuje se za bombardovanje, etnička čišćenja i koncentracione logore.

To je juče, nakon susreta delegacije Srpske Republike sa šefom čehoslovačke diplomatije Jozefom Moravčikom u Beogradu izjavio Tanjugu ministar inostranih poslova Srpske Republike dr Aleksa Buha.

Delegacija Srpske Republike (dr Biljana Plavšić, dr Aleksa Buha, Ilija Ekmečić, Milivoje Nadeždin i dr Aleksa Milojević) u četrdesetominutnom razgovoru vođenom sa Jozefom Moravčikom u beogradskom hotelu "Hajat" izrazila je negodovanje zbog toga što se u predstavi KEBS-a o srpskom narodu u BiH ništa nije promenilo. Aleksa Buha je istekao da i suprotna strana ima artiljeriju jer, inače, ne bi mogla bombardovati iz Mostara Nevesinje, aerodrom u Banjaluci, Trebinje i Pale. Negodovanje: Biljana Plavšić, delegatkinja Photo: EPA/Saša Stanković

Ministar inostranih poslova Srpske Republike je izjavio, takođe, da je srpska strana nezadovoljna time što KEBS apostrofira princip nepromenjivosti unutrašnjih granica a istovremeno ga anulira kada je jugoslovensko pitanje došlo na red, primenjujući princip samoopredeljenja naroda. KEBS je, međutim, i taj princip negirao kada se otvorilo pitanje Srba u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, rekao je Buha.

SVEDOCI SARAJEVSKOG PAKLA

Strašno - to je reč koju najčešće spominju ljudi izbegli iz sarajevskog pakla. Njome opisuju život u gradu, spavanje po haustorima i podrumima, skrivanje od snajperskih metaka, glad, strahovanje ali i pritiske i maltretiranja.

Konvoj žena i dece koji je prekjuče krenuo iz Sarajeva, do dolaska u Beograd, prilično se osuo. Ljudi su uz put skretali ka Valjevu, Kragujevcu, Podgorici i drugim mestima gde imaju rodbinu. Od hiljadu izgnanih koji su napustili svoje domove, njih oko tri stotine je juče pred zoru stiglo u Beograd.

Posle kraćeg okrepljenja u sportskoj dvorani u Šumicama, dve trećine je otišlo kod rođaka i prijatelja, a stotinak žena ni dece uputilo se u odmaralište Šuplja Stena na Avali. Ipak, na konačištu će ih ostati jedva petnaestak jer su drugi, u međuvremenu, uspostavili kontakt sa rodbinom i poznanicima.

U odmaralištu na Avalai zatekli smo i Leposavu Radić. Veli da je imala 11 godina kada je počeo Drugi svetski rat, ali napominje da je ovo za nju prvo pravo ratno stradanje. Iako joj je otac odveden u zarobljeništvo, sa majkom i četvoro braće i sestara, živeći u Vojvodini nisu osetili ratne strahote, glad i neimaštinu kakvu je pod stare dane dočekala u Sarajevu.

Njena izbeglička sudbina počela je i pre borbi u glavnom gradu bivše jugoslovenske republike. Pre ovoga rata živela je u Derventi odakle je pobegla kod kćerke u Sarajevo, da se skloni od ratnog vihora. Sada i odatle beži i traži sigurnije utočište u rodnoj Vojvodini.

Leposava priča o sarajevskoj današnjici posebno o tamošnjoj vlasti i radiju. Svakodnevne nevolje oko hrane, pucnjava i granatiranje, nisu joj - kaže - tako teško padali kako radio laži, psihološki pritisci, otvoreni fanatizam. Starica govori o stradanju ljudi, njenoj familiji. Veli da su joj javili nedavno o ranjavanju zeta i oba unuka. Ne zna šta će biti sa njima. Negde su u Neđarićima. Pred kraj svoje priče, omakle su se i suze.

Leposava se pita koliko Srbija zna šta se sa našim narodom tamo dešava. To su pritisci i fizički i psihički. To je strašno, kaže Leposava, izvinjavajući se što je načas otvorila dušu. Kako veli, nije mogla da obuzda toliki jed koji se u njoj prikupio.

U trpezariji, uoči ručka - prvog mirovnog obeda posle pet meseci - srećemo dvojicu golobradih mladića, dva jarana Dejana i Aleksandra. Obojica su iz Dobrinje. Aleksandar Lazarević je završio prvi razred arhitektonsko-građevinske, a Dejan Buljević drugi razred elektrotehničke škole. U Sarajevu nema paradajza: Red za pijaću vodu

Priče su im slične. Družili su se pre, za vreme rata, a i sada su zajedno. Kažu, najgore je bilo kada je počelo. Zbog straha u narodu. Mada napominju da su neki iz njihove raje stradali, a i sam Aleksandar je 5. maja pogođen iz snajpera, druženje maldih nikada nije prekidano. I u vreme najžešćih okršaja okupljali su se, pričali i delili hranu. Umesto u kafićima, sakupljali su se po ulazima zgrada. Pre dolaska humanitarnih pošiljki do hrane su teško dolazili, ali, kako kažu, nisu gladovali. Bilo je hleba.

- Jedno vreme nije bilo germe, pa smo jeli hleb koji je više ličio na palačinke, veli Dejan.

Razgovor se na trenutak prekida. Na sto, uz hleb, stiže i salata, od paradajza. Dvojica mladića se najpre pogledaše, a potom i nasmejaše.

Aleksandar objašnjava: "Vidiš ovaj paradajz, kad bih ga sad odneo u Sarajevo bilo bi mrtvih. Ljudi godinu dana nisu videli paradajz, pobili bi se oko njega".

U avalskom odmaralištu je i osmogodišnji Dejan. Pitamo ga odakle je, kako je bilo, je li se uplašio, kakav je đak.

- Ma nisam se uplašio. U podrumu sam spavao. Nikada se nisam plašio mraka, a bilo je i struje. Mogli smo da se igramo, ali samo u haustoru i ponekad u dvorištu.

Jedmo mi, deca, bili smo u haustoru kad su počele da padaju granate. Pogodile su drugi ulaz i četiri čoveka su ranjena, a dva su poginula, priča mali Dejan ozbiljno.

Njegova mama, profesor u školi, dodaje da je i njihova zgrada pogođena. Pet stanova je uništeno. Ovo je bila prva prilika da napusti Sarajevo, mada je to htela da učini i ranije. Nije smela da rizikuje zbog deteta. Ne želeći, iz razumljivih razloga, da kaže ime, ona kazuje kako je pre rata živela sasvim lepo ali da od tog živtoa više nema ništa. Ne vereju da bi se ponovo mogao da se organizuje zajednički život Muslimana, Srba i Hrvata.

- Vi to ne razumete. Možda vam to izgleda čudno kad ovako govorim, ali verujte mi samo oni koji su bili tamo i koji su preživeli te pritiske shvataju da je to istina. Upadanje u stanove je svakodnevna pojava. Izgovor je da traže snajperiste. Drugi povod su signali. Navodno se pretražuju stanovi onih koji daju svetlosne signale "onima sa brda". Nisam smela u stanu da držim ni bateriju ni sveću, a i igračku koje je imalo dete bacila sam.

Snalazeći se za hranu, sarajevske domaćice postale su šampionke u pronalaženju novih recepata. Najčešće su prženi uštipci, pa zatim pirinač. Radi promene, pripremane su pite, šnicle, rolati, naravno sve od pirinča.

- Puna sam gorčine i sretna bih bila da mogu i smem sve da kažem, poimence, ko šta radi u Sarajevu. Za njih su svi Srbi koji su sa druge strane crte, četnici. Ni četnikova mačka, a kamoli četnik nije ušla u naše naselje, a u njemu su sve prodavnice opljačkane. To je strašno.

Iz Sarajeva u Beograd pristigla je i Branislava Mrčerica sa dve kćerke. Međutim, ona namerava da putuje u Podgoricu. Tamo ima rodbinu. Veli da su se čuli telefonom dok su radile linije i da su ih zvali da se presele u vikendicu. Ranije nije mogla napustiti Sarajevo, kako kaže zbog radne obaveze.

Branislava je trgovac, radi u prodavnici. Uprkos borbama, granatama, snajperima nije prekidala posao. Radila je do poslednjeg dana. Svi na koje se odnosila radna obaveza morali su da rade.

Oko hrane joj je bilo lakše nego drugima, kao i ostalim trgovcima. Olakšavajuće je i bilo što je stanovala na Novom Sarajevu, gde nije bilo borbi kao u drugim delovima grada.

Priče i drugih izgnanika iz Sarajeva su slične. Pune gneva, tragičnih sudbina, straha, neizvesnosti, zbunjenosti atmosferom bez granata i tutnjave. Iako im je reč strašno najčešća, njihov duh i životni elan izgleda da nije ustuknuo ni u najtežim trenucima sarajevskog ratnog košmara. (Nikola Trklja)

DIMNA ZAVESA OKO SARAJEVA

Jutro na trgu Pere Kosorića označeno je juče eksplozijama granata koje su pogodile ovaj deo Sarajeva. Javljeno je da su pale tri granate.

Prema Centru bezbednosti, jutro u Sarajevu, inače, bilo je uglavnom mirno, posle nemirne noći tokom koje je, od ranih večernjih sati, u pojedinim delovima grada bilo artiljerijskih duela. Na području Rajlovca, vođeni su pešadijski okršaji.

Prema agenciji SRNA, muslimanske snage su preksinoć "otvarajući vatru prema položajima srpske vojske, lociranim oko sarajevskog aerodroma, dimnim bombama stvorile zavesu kako bi onemogućile odgovor protivnika, ai i posmatrače UN da tačno utvrde ko puca." Kad se raziđe dimna zavesa: Sarajevo PHOTO: Stock

Prekjučerašnji napad na britanski avion sa humanitarnom pomoći označen je kao - "politički pucanj sa jasnim ciljem da se okrivi srpska strana". To se kaže u poruci koju je UNPROFOR-u uputio pukovnik Komnen Žarković, vođa grupe vojske Srpske Republike za saradnju sa UNPROFOR-om.

"Imamo precizne podatke o planovima muslimanske strane da obori avion humanitarne pomoći, računajući da će svetska javnost sigurno osuditi srpsku stranu, čime će se vojna intervencija na srpske položaje učiniti još izvesnijom", kaže se u poruci.

Izražava se žaljenje zbog incidenta sa britanskim avionom i ističe da srpske snage "nemaju nikakvog interesa da gađaju avione sa humanitarnom pomoći". Objašnjava se, takođe, da u ovom slučaju to nije ni bilo moguće izvesti, jer na prostoru gde se dogodio incident, srpska vojska nema tu vrstu oružja iz kojeg je pucano na britanski avion.

"Budite uvereni da se srpska strana neće baviti tako opasnim avanturama, bez obzira na to što smo isticali da avioni koji napuštaju koridor opasno izazivaju našu stranu", navodi se na kraju pisma i od UNPROFOR-a zahteva da ubuduće spreči ovakve incidente.

Sarajevski aerodrom bi mogao ponovo da bude otvoren za humanitarne letove, ako ne još sinoć, onda ovog jutra. To je još juče izjavila Tanjugu Đini Piterson, stariji oficir UNPROFOR-a za civilna pitanja.

Istraga o napadu na britanski transportni avion sprovodi visoki komeserijat za izbeglice u Ženevi i vlade zemalja koje šalju humanitarnu pomoć stanovnicima Sarajeva. Dopisnik Kecman javlja: Neprijatelj ne prelazi reku Photo: bih-x.info

Incident sa britanskim transporterom, prema najnovijim informacijama, desio se u blizini teritorije koju, kako je rekla Đini Piterson - "drže Hrvati". Ona je potvrdila da prilikom otvaranja vatre nije bilo žrtava, niti oštećenja na letelici. Međutim, još nije utvrđeno koja strana u sukobu je gađala avion.

Sa ratišta se javio dopisnik "Politike" D. Kecman. On izveštava da je juče ujutro oko 4.30 časova, s leve obale Save hrvatska artiljerija gađala područje opštine Laktaši. Sa 19 granata gađana je šira zona aerodroma Banjaluka. Naš izveštač takođe javlja da su prošle noći iz pravca Bugojna i Jajca muslimansko-hrvatske snage gađale položaje vojske Srpske Republike.

U svom izveštaju, D. Kecman navodi da srpska vojska drži sve položaje i Jajce u potpunom okruženju.

Iz Banjaluke Tanjug javlja da je banjalučki aerodrom u Bosanskom Aleksandrovcu granatoran juče ujutro oko 4 sata. Potvrđujući ovu vest, vojni izvori nisu raspolagali podrobnijim podacima o napadu i posledicama.

Dugo pripremana ofanziva na Kuprešku visoravan, posle višednevnog trajanja doživela je slom, javlja S. Stojičić. Jake združene snage regularne hrvatske vojske, HVO, zelene beretke i hosovci dolazile su iz pravca Livna, Šujice, Tomislavgrada, Zahuma, Gornjeg Vakufa i Bugojna. Vojska Srpske Republike imala je tačne podatke o koncentrisanju i pregrupisavanju tih snaga i pripremila se za kontraofanzivu, pa je napad odbačen.

Vojska Republike Hrvatske, koja kako napominje Tanjug, još uvek drži preko jedne četvrtine ukupne teritorije trebinjske opštine gađala je haubicama i višecevnim bacačima raketa srpska sela u rejonu Trebinjske šume.

Rat se nastavlja, a iz Sarajeva je u Beograd prošle noći srećno stigao konvoj žena i dece. (M. D.)

SRBIJA ČINI SVE ZA MIR (Priština, 19. avgusta):

Kosovo i Metohija predstavlja izovr srpske državnosti, tradicije, istorije i kulture. To je kolevka srpskog naroda, čija je istorija počela i traje na ovom tlu. Srbija bi bez Kosova i Metohije bila kao stablo bez korena.

Fašistički režim je prognao Srbe i Crnogorce sa ovih prostora, a posleratni komunistički režim nastavio je sa progonom srpskog i crnogorskog življa, tako da je u poslednjih 50 godina 300 hiljada Srba i Crnogoraca moralo da napusti ove prostore. Istovremeno, planski i organizovano od strane tadašnjih vlasti naseljavani su Albanci iz Albanije i Makedonije, i tako se došlo do broja od 90 odsto Albanaca, sa kojima se sada manipuliše. Kosovo je Srbija danas: Nekad su i Albanci bili za Srbiju Photo: EPA

Ovo je rekao Vukašin Jokanović, potpredsednik Skupštine Srbije, u razgovoru sa novinarima TV ekipe ITN iz Velike Britanije, odgovarajući na pitanje o tome kakav značaj ima Kosovo i Metohija za Srbiju, pošto nama sa strane izgleda da 90 odsto Albanaca želi da se otcepi od Srbije.

Odgovarajući na pitanje o tome da li srpska vlada smatra da postoji neki prostor za pregovore sa Albancima oko statusa "republike Kosovo", Vukašin Jokanović je rekao da se o tome ne može razgovarati. Mi možemo razgovarati samo o ostvarivanju prava garantovanih Ustavom i međunarodnim konvencijama u okviru autonomije. Suština problema, rekao je Jovanović nije u ostvarivanju građanskih i ljudskih prava na Kosovu, već u činjenici da oni žele svoju republiku.

Kada je reč o autonomiji, to je teritorijalno-kulturna autonomija, znači postoji skupština, izvršno veće koje ima svoje resore za privredu, plan, nauku, kulturu, ali nema funkciju države. To što Albanci bojkotuju svoja ustavna prava je zbog toga što žele nezavisnu državu - rekao je Vukašin Jokanović.

Odgovarajući na pitanje o tome da li je, imajući u vidu šta se desilo u Hrvatskoj i Bosni, srpska vlada spremna za jedno takvo krvoproliće i na Kosovu i Metohiji, ako je to nešto što se smara neophodnim, Jokanović je rekao da je srpska vlada vitalno zainteresovana za mir, uradila je sve što treba za mir, i još uvek točini, ali svi oni koji postavljaju ovakvo pitanje zaboravljaju ko je započeo rat, zaboravljaju na ulogu Evropske zajednice, koja je prevremeno priznala neke države i time prouzrokovala konflikt na tim prostorima.

Srbija je u stanju da održi mir i da zaštiti građane i nikada neće početi rat. Rat mogu da započnu samo oni koji žele da otcepe teritoriju Srbije, ili neko sa strane kome bi odgovarao sukob na novim prostorima, a to bi bilo ubacivanje bombe, čiji bi plamen zapalio i susedne zemlje.

Na pitanje da li bi srpska vlada bila spremna da uzme učešće na međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji u Londonu, ako bi tu bili i Albanci sa Kosova, potpredsednik Skupštine Srbije je odgovorio:

- Pitanje Kosova je unutrašnji problem Srbije i jedino se može diskutovati o građanskim i ljudskim pravima Albanaca na nivou Republike i Jugoslavije. To je stvar vlade i ja ne mogu da govorim u ime vlade, ali lično mislim da u tom slučaju Srbija ne bi trebalo da učestvuje - rekao je, između ostalog, Vukašin Jokanović, u intervjuu TV ekipi iz Velike Britanije. (Z. Zejneli)

BEZ MRTVIH GLAVA SVE SE DA SREDITI (Pljevlja, 19. avgusta):

Po jalovini pljevaljskog površinskog kopa riju ljudi tražeći neki zalutali komad uglja. Biće potreban, zime su ovde duge i oštre. Pitamo ih da li su "beli orlovi" ili "zelene beretke"? Srbi, Crnogorci ili Muslimani? Na ovom poslu nepodeljeni, prihvataju šalu: "Mi smo rudari amateri".

Ovom narodu, kaže dr Ljubica Beba Džaković, savezni poslanik, iznad svega treba mir. Lekarka po struci, a još i stanovnik ovih brda, ona tvrdi da se u Pljevljima nije dogodilo najgore. Međunacionalni odnosi jesu narušeni i u gradu "vlada psihoza straha, ali sve to se može popraviti ako ne bude mrtvih glava". Smisao za lepo: Predsednik poručuje Pljevljacima

Photo: www.freeserbia.net

Na taj način se otkrivaju mogući koreni (ne samo pljevaljskog) zla. Ovde se pamte reči Dobrice Ćosića, od pre četvrt veka, kada je bio oduševljen Pljevaljcima i njihovim smislom za lepo. Zar je to evoluiralo u smisao za teror, nepoverenje i netrpeljivost? Najnovija Ćosićeva poruka Pljevljacima, ali sa nivoa predsednika države, morala je da dotakne sve dubine gorštačkih duša. Svako ko ovde mrzi čoveka druge vere i druge nacionalnosti, mrzi ga u službi svojih krvnih neprijatelja! Svako ko ovde ubije čoveka druge vere, ubija ga za onoga koji mu je spremio skapavanje u bedi, u potčinjavanju i stradanju kome se ne vidi kraj, kazao im je Ćosić nedavno.

Ima dosta Pljevljaka, svih nacionalnosti, koji nevolje svog grada vide, pre svega, kroz sukob doseljenika koje zovu "došlje" i starosedelaca. Ovi potonji jedva čekaju subotu da gorštaci odu. "Tada se mi razbaškarimo i razveselimo", kaže jedan Srbin, čija porodica vuče u Pljevljima korene iz vremena Stjepana Vukčića Kosače i dubrovačkih karavana. "Ali, već u nedelju se smrknemo: eto došlja iz njihovih šuma".

Pominju primere. Kako je Suljo Kuluglija Tadić primetio pred kraj Drugog svetskog rata da Nemci u Pljevljima počinju da naoružavaju muslimansku miliciju. "Bežite, dolazi bašibozuk na vlast", saopštio je Srbima i Crnogorcima koji su se sklonili do dolaska partizana... Četnički vojvoda Mihajlo Lacman ostao im je u sećanju kao spasilac Muslimana iz Levertare. Lično ih je pokupio, odveo svojoj kući i sklonio dok ne prođu vasojevićki četnici po povratku sa Neretve.

Takvih primera ima mnogo, a muslimanski prvaci stalno pominju da je ovde rođen patrijarh Varnava, kao i da je kralj Nikola izuzetno uvažavao mišljenje jednog Pljevljaka - Omer-bega Bajrovića.

Kakva je to moćna sila, s obzirom na sve to, uspela da uzdrma Pljevljake i zagorča im dane i noći?

Sve počinjen od imena osamdesetak momaka koji su "bili i ostali u zelenim beretkama", kao i od spiska paravojnih formacija na drugoj strani koje je Momir Bulatović Pljevljacima pomenuo kao nekoliko stotina pripadnika "belih orlova" ili "četničkih gardi". U ovom gradu se nailazi na svedočenja o mladićima koji su zajedno stasali, u istoj ulici i zajedničkoj školi a opet su im se putevi razišli.

Slažu se, na obe strane, da nevolje u Pljevljima počinju sa nekontrolisanim naoružavanjem. "Zapjevat mi nije volja, dok ne čujem glas pištolja", ojkaju gorštaci, rešetajući rafalima svoje tavanice, ali to je šala naspram arsenala koji je kasnije, raznim kanalima, stizao ovde i pritiskao granično područje. Oko toga i nastaje glavni sukob u ocenama. Stranka na vlasti tvrdi da je glavna opasnost nastupila divljanjem "bosanskog virusa", kada se procenilo da se na 140 kilometara pljevaljske granice treba braniti nacionalni integritet. Opoziciona Narodna stranka, međutim, tvrdi ubedljivo da se srpstvo brani samo pravnom državom. "Budimo spremni ne samo da branimo sebe od drugog, nego da zaštitimo i drugoga od sebe", glasi jedna rečenica iz službenog stava ove stranke povodom dramatičnih događaja u Pljevljima.

Grad se našao na brisanom prostoru onda kada je dozvolio da se naoružani rezervisti šetaju gradom, šenlučeći. Isprva je to, prema pomenutoj Lj. Džaković, izazvalo određene simpatije, sve dok ti ljudi nisu počeli da preteruju, tako da su rafali odjekivali čitave noći. Iz Čajniča, Goražda i Foče stizali su ranjenici, a njihove pratnje su zaboravljene "da ne smiju plašiti ovaj narod". I konačno, kaže pljevaljski savezni poslanik, pojavile su se paravojske i mladići koji su preko noći dobili nekakve činove. "Ako Šešelj nekom da čin majora, onda je to isključivo stvar te stranke i njenih merila za nagrađivanje hrabrih i odanih. Nas, sve ostale, to ne obavezuje, odnosno ne sme se dozvoliti da bilo čiji naoružani pojedinci i grupe izađu na pljevaljske ulice, osim, po zakonu, policije i vojske". Slovenska Internacionala: Rusi u Bosni Photo: Stock

Nezaobilazni četnički major Milika Dačević Čeko, tridesetogodišnjak navodno rodom podalje od Pljevalja, uzvitlao je duhove pretendenta na vlast. Lokalna policija mu se, praktično, bila priklonila, ali i on se njoj revanširao kad je stigla kazna iz republičkog centra u vidu suspendovanja. Srpska radikalna stranka, koja se dugo ovde nije službeno pominjala, napravila je sa Čekom brzi prodor ka dvovlašću. Čeko to u izjavi za "Politiku" demantuje, ističući da ga zanima samo oružje koje se nalazi kod Muslimana, kao najozbiljnija pretnja od prodora rata iz Bosne preko Sandžaka. Dva njegova vraćanja naoružanja miliciji, spektakli u pljevaljskom trileru, izazvali su veliku pažnju uprkos prigovorima da "Čeko daje puške na kašičicu". Tih pedesetak cevi, plus municija i oprema, ipak su bili gest dobre volje, ali i uvažavanje nekih saznanja. "Promenio se zakon!" - kaže Čeko. "Ne mogu da odvedem novih tristo momaka na Goražde", žali se on, ali poštuje. Pri tom ne krije da se priprema za osvajanje vlasti u ovoj opštini, kad izbori dođu.

Ostaje utisak da su muslimanski prvaci bili zatečeni ovim razvojem situacije, odnosno da su se našli u raskoraku između potrebe da se stanje u Pljevljima smiri i nespremnosti da samostalno odlučuju o svojoj sudbini. SDA u Pljevljima je zamrzla svoje političko delovanje i bavi se, navodno, samo humanitarnim akcijama. U trenucima kada treba raditi brzo, na Čekov izazov nije uzvraćeno što je, čini se, zadalo udarac procesu razoružavanja u gradu. Osećaj Pljevljaka da ekstremisti, na obe strane, deluju po sistemu tuk na luk, opet se potvrdio.

Nadu budi najava vladajuće stranke da sazove zajednički skup predstavnike svih pljevaljskih političkih organizacija. Sporazum o međunacionanoj toleranciji, koji se priprema, mogao bi da pomogne da se dođe do prekretnice. (Radovan Kovačević)

RAKETNI JEŽ JUŽNOG JADRANA

Leto 1992. godine Ratna mornarica Jugoslavije dočekala je u najtežoj poziciji od 1918, naravno ne računajući razdoblje od 1941-1945. Akvatorij je smanjen, obala takođe, nema ostrva kao uporišnih baza i oslonca za odbranu u "pretpolju".

Otišao je i dobar deo komandnog kadra, u otcepljenim republikama ostali su neki remontni zavodi, brodogradilišta, luke i sidrišta, infrastruktura, neki značajni brodovi. U Žrnovnici kraj Splita ostala je najznačajnija baza Ratne mornarice, baza gde je u podzemnim hangarima bilo smešteno oko 100 raketa more-more švedske proizvodnje tipa RBS-15, koje su po performansama bolje od američkih projektila "harpun" i francuskih "egzoset". Takođe u Žrnovnici je ostao i komandni, ratni, centar mornarice, mornarički Pentagon, sa kompletnim sistemom S3, komanda, kontrola i komunikacija.

Niko od vojnog vrha, koji je morao i bio dužan da to sve izvuče, nije o tome vodio računa. Iz otcepljenih republika evakuisani su vodokotlići za VC, slavine u kupatilima, žardinjere za cveće, a ostale su švedske rakete vredne više od 150 miliona dolara...

Pa, ipak, Ratna mornarica Jugoslavije uspela je da izvuče i sačuva najveći deo svojih snaga. Ona je sada u fazi transformacije, pri čemu je njena borbena vrednost ostala na respektirajućoj visini.

Naime, Jugoslavija danas raspolaže Ratnom mornaricom koja ima pet velikih podmornica (tri klase "heroj", dve klase "sava"), pet džepnih podmornica klase "una", četiri fregate, dve klase "Kotor", dje sovjetskog tipa, ali modernizovane u Jugoslaviji "Koni", pet raketnih topovnjača klase "Rade Končar" (jedna je ostala na navozu remontnog zavoda u Šibeniku), osam raketnih čamaca tipa "osa-1", 12 torpednih čamaca tipa "seršen", dva patrolna broda klase "mornar", 10 patrolnih čamaca tipa "mirna", 14 minolovaca (4 klase "vukov klanac", 4 britanskog tipa "ham", 6 klase M-117), deset većih desantnih brodova tipa DTM-211, 25 desantnih čamaca tipa DJČ-601, tri logistička broda klase PO-91, jedan veći transportni desantni brod DBM-241.

U snage Ratne mornarice treba ubrojiti i raketne sisteme obala-more tipa "bron" (rakete tipa "stiks" dometa do 60 km, sa četiri sistema vođenja, od kojih su dva originalna jugoslovenska konstrukcija), kao i raketne sisteme tipa SS-C-3 "šedok" dometa 315 kilometara, čime je zapravo cela širina Jadrana pokrivena raketama sa crnogorske strane.

Naravno, u snage Jugoslaovenske ratne mornarice spada i Rečna ratna flotila sa svojim vrlo modernim jedinicama, kao i snage mornaričke avijacije sa aparatima "Orao" (sa vođenim projektilima vazduh-kopno i vazduh-more, američke, jugoslovenske i sovjetske proizvodnje), ali i mornarički helikopteri, specijalno za protivpodmorničke zadatke, tipa Ka-25 i Mi-14 (to je helikopterski AVAKS), koji nose američka protivpodmornička torpeda Mk-48.

Po slobodnoj proceni, kapacitet raketnog plotuna jugoslovenske Ratne mornarice iznosi oko 80 raketa more-more i obala-more samo u prvom rafalu, u dometu od jugoslovenske obale pa do druge obale Jadrana. (Miroslav Lazanski)

OPUSTOŠENA KULTURNA DOBRA (Petrinja, avgusta):

Petrinja je pre dve godine obeležila 750 godina svog postojanja. Ovaj najveći banijski grad, kao što je do sada isticano, ima bogatu kulturnu tradiciju kojom se ovdašnje stanovništvo s pravom ponosi. Međutim, kao i svi ratovi, tako je i ovaj poslednji opustošio mnoge kulturne vrednosti. Već sada se, posle površnih analiza, može zaključiti da je u ratnom vihoru i u rušilačkim pohodima teško stradala zaovstavština, za koju, po vrednosti, praktično nema zamene. Na žalost, prema vestima iz Petrinje, razumevanja za umetnine i kulturno blago nema ni posle rata.

Gotovo 40 odsto knjiga Fonda Gradske biblioteke je nestalo. Povlačeći se iz ovog grada, hrvatske snage ili neki pojedinci, beskrupulozne ratne šićardžije odneli su sve knjige iz takozvane referentske zbirke, koja sadrži isključuvo retke primerke davno štampanih knjiga i razne publikacije. Kako tvrde poznavaoci prilika u Petrinji, ipak je bilo oko 80 odsto knjiga ostalo, ali su i srpski oslobodioci i sami, zbog nebrige, razvukli znatan broj knjiga.

Još veća šteta učinjena je u galeriji slika "Krsto Hegedušić". Galerija je otvorena 1987. godine i posedovala je 90 slika najpoznatijih majstora sa prostora cele bivše Jugoslavije, a neke slike poticale su još iz prošlog veka. Ljudima iz kulture, posle rata, nije bilo dozvoljeno da uđu u prostorije galerije, da provere u kakvom su stanju slike, i da li ih uopšte još ima. Pojedincin su se "setili" da deo slika postave u kafani ispod Doma kulture, gde im svakako nije mesto, jer nema ni minimalnih uslova za njihovo čuvanje. U podrumu pomenute galerije, koja je izgrađena još 1878. godine, a renovirana pre dve godine tako da je i enterijer i eksterijer bio identičan originalu iz prošlog veka, sada se planira disko klub i već se vrše prepravke, čime se samo uništavaju kulturne vrednosti zgrade. Postoje sumnje da su ljudi pomenute slike raznim kanalima preprodavali i da ih je dobar deo završio u privatnim stanovima. Takođe, kulturnim dobrima naneta je velika šteta i zbog rušenja tri ovdašnje crkve, od kojih su dve bile pravoslavne a jedna katolička.

Na žalost, razgovori o propadanju kulturnog blaga u Petrinji još su nepoželjna tema, jer to ne sme ni da se pomene pred nekim lokalnim "prvoborcima" iz tek završenog rata, a sada već moćnicima kojima ni zakon ništa ne može. (D. R.)

* Nastavak feljtona u petak 10. juna

Nastavak na e-Novine...   
      
Losa vest 0 Dobra vest 0

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.