Psihoterapija nije mentalna masaža  

Psihoterapija nije mentalna masaža

Treba li nam psihoterapeut? Većina će odgovoriti: 'Ne! Daleko bilo'. To je predrasuda. Ma koliko dobro psihički funkcionisali - ima li toga uopšte - rad na sebi, na sopstvenim osećanjima, mislima, ponašanju nikome ne bi bio suvišan. Ali mnogi imaju otpor da to shvate jer zaziru od psihologa i psihijatara. Knjiga'Psihoterapijski lavirint' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << psihoterapeuta Tatjane Šešum (011/344-0110; 063/606-412) razjašnjava mnoge peripetije oko naše samoprocene mentalnog zdravlja, tradicionalnog otpora ljudi prema psihoterapiji. Na osnovu iskustva najboljih svetskih psihoterapeuta i psihologa Šešum ne objašnjava samo kako da pronađemo pravog psihoterapeuta i zaštitimo sebe od zloupotrebe i neznanja u psihoterapijskim savetovalištima, već podjednaku pažnju posvećuje pitanju kako možemo saznati novo i nepoznato o sebi i sami rešiti neke svoje probleme.

U čemu se sastoji tajna veza između žena i psihoterapije, nisam potpuno sigurna, ali se slažem sa svojom koleginicom Irenom Bežić kada kaže da su tipične teme za žene u psihoterapiji sledeće:

- samopouzdanje i pitanja identiteta

- sposobnost izražavanja ljutnje i upuštanje u konflikte kao način odbrane svojih potreba i interesa

- odnos prema vlastitom telu i seksualnosti

- problemi u partnerskim odnosima i odnosima sa roditeljima i to pre svega sa majkama

Šta psihoterapija nije? Psihoterapija je, po mom mišljenju, više od bilo koje druge profesije opterećena brojnim predrasudama i negativnim porukama. (Može biti i da je svakom njegova muka najveća pa se tako i meni čini da su predrasude o terapiji nabrojnije). Po oprobanom receptu Montipatonovca, recimo šta nešto jeste, šta nije i nešto potpuno drugačije pa će bar neko shvatiti o čemu pričamo.

Psihoterapija nije mentalana masaža.

Nema ništa loše u prijatnosti i podršci ali sami po sebi oni nisu psihoterapija. Potrebno je da verujete svom psihoterapeutu ali nije moguće, niti je potrebno, da se uvek osećate komforno. U stvari, ako se povremeno ne osetite uznemireno ili izazvano, verovatno nigde nećete ni stići u zajedničkom poduhvatu.

Psihoterapija nije davanje saveta. Ovaj svet je put savetodavaca. Većina ljudi je pre nego što je došla na terapiju dobila toliko različitih saveta da se potpuno izgubila u tom haosu. Cilj terapije je da pronađete svoj sopstvenih unutrašnji glas i hrabrost da njegove poruke sprovedete. Umesto saveta terapeut će Vam pomoći da postanete svesni šta se dešava kako u Vama samima tako i izmedju Vas i drugih ljudi. Ako Vam to postane jasno sami ćete najbolje znati šta Vam je činiti. Sem toga, sledeći put nećete biti tako zbunjeni. A da će sledećih puta biti u to nemojte ni najmanje sumnjati jer je to u prirodi života.

Kao u starom aformizmu: Dajte čoveku ribu i nahranićete ga tog dana. Naučite ga da peca i nahranićete ga zauvek.

Predrasude o psihoterapiji. Izgleda da ljudi imaju dve vrste predrasuda o psihoterapiji: Jedna je afirmativna, puna nerealnih očekivanja, tipa psihoterapija je svemoćna i u stanju da pruži sve odgovore kako da reše svoje probleme i žive bolje. Druga vrsta predrasuda negira svaku vrednost psihoterapiji, ili drugim rečima ističe stav da osoba isključivo sama sebi može da pomogne i da je uključivanje bilo kakvog stručnjaka iz te oblasti ne samo beskorisno već i štetno. U ovu grupu ubrajam i one ljude koji procenjuju da bi svako pristajanje i odlazak kod terapeuta značilo priznanje da sa njim-njom nešto nije u redu i da ta osoba nema kontrolu nad svojim životom. Da pomenemo i tu nesrećnu pojavu da se takve osobe boje žigosanja od strane svoje sredine, da su lude, odnosno bilo kako nenormalne tj. drugačije.

Stav koji je meni lično jako interesantan je verovanje da smo zdravi dok ne odemo kod lekara ili stomatologa ili psihoterapeuta tj. dok javno, tim odlaskom, ne priznamo da nam treba pomoć stručnjaka. Pri čemu postoji spremnost da o problemu, fizičkom ili psihičkom, razgovaramo sa rođacima, komšijama, kolegama, nepoznatim ljudima u autobusima i vozovima ali ne i sa stručnjacima za te probleme.

Psihoterapeut se u praksi stalno sreće sa osobama koji imaju ovakve stavove, jer oni, po pravilu, dolaze samo onda kada su primorani, bilo od nepodnošljivog emocionalnog bola bilo od strane drugih osoba sa kojima žive i pri tome se ne zadržavaju dugo tj. odlaze prvom prilokom, često vrlo razočarani bilo u psihoterapiju kao nauku bilo u konkretnog psihoterapeuta. Jedini način da se to izbegne je da se na vreme prepozna koju vrstu i koje konkretne predrasude osoba ima i da se o tome otvoreno porazgovara, s ciljem usvajanja konstruktivnijeg odnosa prema psihoterapiji.

Nastaviće se...

0 0

Dodajte komentar