Izvor: Blic, 17.Sep.2014, 01:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Može li film da spase "varvara" iz Mladenovca
Vole me devojčice. Dnevno njih trideset šalje mi zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. Malo me smara sve to oko filma. Za neki dan zaboraviće svi da sam filmska zvezda. Niko umesto mene neće da završi školu i da zaradi za život, kaže za “Blic” Željko Marković kog je proslavila uloga Luke u filmu “Varvari”.
Film Ivana Ikića dobio je specijalno priznanje na festivalu u Karlovim Varima i pobrao odlične kritike na regionalnim filmskim smotrama... U centru priče >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je Luka - dezorijentisani tinejdžer i pripadnik lokalne navijačke grupe u Mladenovcu, koga igra Željko Marković. Dok širokim dečačkim osmehom kamuflira veliku tremu, Željko nas dočekuje u centru Mladenovca. Priznaje da mu je frka da se šeta sa novinarskom ekipom po gradu gde ga svi poznaju.
- Ovo je moj grad. Dobacuju mi ljudi na ulici... Pričaju mi da sam odličan glumac i oni koji nisu gledali film. Kad ih pitam šta im se sviđa u filmu, oni mi kažu „care”. Šta, care?...
Prolazimo pored stadiona FK Mladenovac gde su snimani „Varvari“...
- Pazi, to oko navijanja je bila sprdnja - povišenim glasom priča Željko.
- Iz čiste dosade, iz blejanja otišli smo na stadion da gledamo meč Mladenovac - Kovačevac pre tri godine. Nas dvadesetak. Tada smo sami sebe krstili „Familija“. Početkom drugog poluvremena neko je bacio staklenu flašu na pomoćnog sudiju. Rasterala nas je policija za pola minuta. Mi smo jedina navijačka grupa na svetu koja je bila samo na jednoj utakmici - kaže Željko i zastaje da se slika sa nekoliko devojčica.
- Evo, ovako svaki dan. Čim izađem na ulicu. Samo od toga se ne živi. Dnevno imam trideset zahteva za prijateljstvo na Fejsbuku. Ovo će trajati još dan-dva u Mladenovcu, i šta onda? Imam 20 godina i još sam drugi razred srednje škole. Sad u oktobru i novembru imam rokove da položim još dva ispita za treću. Prebacio sam se na vanredno jer mi je bio veliki smor da idem na časove. Blejao sam ispred škole po ceo dan, ali nisam mogao da sedim u učionici - priča Željko dok nas vodi svojoj kući.
- Moji su živeli u selu Kovačevcu pored Mladenovca sve do moje sedme godine. Tada su se ćale i keva razveli - seća se ovaj simpatičan mladić koji nema problem da s nama podeli svoju životnu priču.
- Kad je ćale otišao, majka je povela mene, brata i sestru u Mladenovac i do dan-danas menjamo adrese kao podstanari. Majka nam je u Nemačkoj. Tamo radi, a sestra živi sa dečkom. U tom stanu u koji vas sad vodim živimo burazer i ja, ali sada smo svi na okupu jer nam je majka došla na mesec dana. Odmor provodi sa nama, a sestra sa dečkom došla na pitu od jabuka. Burazer radi u nekom diskontu pića, a sestra se nada da upiše Učiteljski fakultet u Beogradu. Ja još uvek tražim sebe - priča Željko.
Željko priznaje da ga je otac jednom okrenuo posle premijere „Varvara” i kazao mu da će sve biti u redu.
- Sa ćaletom sam povremeno bio u kontaktu pre snimanja filma. Od kada sam postao glumac, zvao me je i kazao da će biti nešto od mene u životu. Dobar je to osećaj - priča Željko, dok mu se iz grudi otima veliki uzdah.
Na vratima stana dočekuje nas Željkova mama Tanja i kaže: „Taman sam izvukla pitu uz rerne.” Dok se upoznajemo sa Željkovim bratom Veljkom i sestrom Natašom, novopečeni glumac gori od želje da nam pokaže ulaz u svoju sobu.
- Na ovome rastu bicepsi - hvali se Željko i pokazuje šipku gde radi zgibove.
Majka nam priča da je strepela u životu za svoju decu, jer nije mnogo vremena provela pored njih, ali da su, hvala bogu, svako na svoj način, pronašli svoj put.
- Volela bih da Željko nađe neki posao, završi srednju školu, pa nek onda upisuje te akademije. Imam dobru decu. Sami žive, a nikad me nisu obrukali - kaže Željkova mama iznova nas nudeći pitom.
Veljko i Nataša nisu bili mnogo pričljivi, samo su uglas kazali da se Željko uobrazio od kada je glumac. Za kraj jedna grupna fotografija i Željkova obećanje:
- Sledeće godine u junu pokušaću da upišem glumu u Beogradu. Ivan (Ikić, reditelj filma „Varvari”, prim. aut.) obećao je da će da mi pomogne. Samo, daleko je jun...
Mladenovac. Oko nas dve pekare, menjačnica, butik, tri banke i šarm srpske provincije. Na korzou se svi znaju i pozdravljaju. Zato aparat našeg fotoreportera skreće pažnju prolaznicima. Stariji čovek sa dugačkim brkovima pita odakle smo i pre nego što nam daje priliku da mu odgovorimo zaključuje: “Nema ovde šta da snimite, sinovci, sve je propalo. Bila keramika, sad ništa.” Željko nam se tada vraća u kadar i slavodobitno otkriva:
- Dajem neki intervju.
Začuđeni čika sa brkovima odmahuje rukom, ali zato neki drugi Željkov poznanik zaustavljava trkački motor na pola metra od nas da bi nas pozdravio sa “Zdravo bili”...
Pogledaj vesti o: Facebook
.jpg)
