Izvor: Blic, 30.Apr.2017, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac: Kad političari reaguju na jednog pisca, oni su...
Dejan Tiago Stanković je srpski pisac sa prebivalištem u Beogradu i Lisabonu. Napisao je roman “Estoril” i zbirku priča “Odakle sam bila, više nisam”. Preveo je Saramaga na srpski, a Andrića i Crnjanskog na portugalski. Može se reći i da je nedavno postao zvezda Fejsbuka i specijalizovanih portala zbog javne polemike s Majom Gojković, na šta je reagovao, ni manje ni više, nego premijer Vučić, stavši u odbranu svoje stranačke koleginice.
I ma koliko to >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u prvi mah bilo neprijatno za Tiaga (uzeo je prezime svoje bivše žene da bi se zvao isto kao i njegovi sinovi, pošto se u Portugalu uzimaju prezimena oba roditelja), koji je tu okarakterisan i kao nazovipisac - taj nesporazum je bacio novo svetlo na njegova dela.
Da li je istina da je nedavna javna polemika koju ste imali sa predsednicom Skupštine Majom Gojković, i odbrana njenog lika i dela od premijera koja je usledila, imala pozitivan uticaj na prodaju “Estorila”?
- Lepo od njih je što su uopšte primetili jednog pisca, i što su javno reagovali na njegov stav. To lepo stoji političarima. Ispadnu kulturni. To bi mogao biti još jedan mali marketinški doprinos, skretanje pažnje na “Estoril” i njegovog pisca, ali nadam se da nije ključno. Na šta bi to ličilo kad bi nam naprednjaci bili savetodavci za knjige. Čitali bismo “Đuliće” po 30 godina.
Kako je došlo do toga da sukobite mišljenja s Majom?
- Sukob je teška reč. Slučajno smo se sreli na otvaranju izložbe Olje Ivanjicki i ja sam je otvoreno, van konteksta i bez najave, upitao zašto je dan pre suspendovala skupštinu. Ona mi tom prilikom nije odgovorila. To nije shvatila kao pitanje građanina zabrinutog za demokratiju već kao lični napad. Njen šef je od komarca napravio magarca. Dakle, nije bilo sukoba, samo jedna moja ozbiljna primedba na njen rad. Da smo se sukobili, ne bi me gospođa Maja na sva usta hvalila kao čuvenog pisca čije knjige poklanja prijateljima.
Vaši roman “Estoril”, zbog priče o Dušku Popovu, za kog se veruje da je poslužio kao inspiracija za lik Džejmsa Bonda, izazvao je veliku pažnju. Kako ste vi zadovoljni sudbinom “Estorila” u Srbiji?
- Ispalo je da je kod nas Duškova uloga u romanu najveći mamac za čitaoce. Pomisle ljudi da je špijunski roman, pa se posle iznenade. Ipak, Popov tu nije glavni junak. Glavna uloga ne pripada ni hotelu “Palasio”, ni letovalištu Estorilu, već jednoj zanimljivoj epohi na jednom zanimljivom mestu i gde se mukom gonjeno skupilo mnogo zanimljivih likova iz celog sveta. Mi malo precenjujemo Popova, on je u stvarnosti bio prilično negotivan lik, neodgovorni avanturista s puno sreće i šarma. Ima u “Estorilu” i zanimljivijih karaktera, ali ne i simpatičnijih.
Kako je “Estoril” prošao u Portugalu, zemlji u kojoj živite? Gde je još objavljen?
- Ovde je, za lokalne prilike, i za činjenicu da je moj izdavač diskretan i nema prodajnu mrežu da kroz nju gura svoja izdanja, “Estoril” prošao odlično. Ne prodaje se mnogo, ali se već godinu i po dana čita. I u Portugalu imam sličnog izdavača, ali je tamo prošao odlično. Čak bolje nego ovde. Posebno dobro ide u samom Estorilu i susednom Kaškaišu, i u jednom lancu koji me gura. Sad pripremam rusko, makedonsko izdanje, i englesko za ceo Komonvelt, i još par na dužem štapu.
Kako vam se čini srpska kultura iz lisabonske perspektive?
- Umetnost u siromašnoj Srbiji je, začudo, živa. Srčana. Žilava. Ovde se ljudi u umetnošću bave iz puke potrebe jer ih nešto tera. A i ovako i onako, pare neće napraviti, pa onda bolje umetnost. Zato su iskreni. Kome se dodvoravati kad oni koji imaju novaca ne cene umetnost. Kad prolazi treš.
A kako vam se čine ovi protesti na ulicama srpskih gradova?
- Mislim da su to protesti protiv svega, ali pre svega protiv užasnog duhovnog stanja u kome smo se našli, terora prostakluka i nemilosrdne gnjavaže kojoj nas naš predsednikopremijer izlaže iz dana u dan dosađujući svojim plačipičnim govorima i svojim bestidnim šmiranjem. Menjaš kanale, svuda on. Odeš na net, on. Dojadio je i bogu i narodu. Ja verujem da je ta zasićenost ili ljutitim ili uplakanim licem, tom pasivnom agresijom, tim nedostatkom iskrene pozitivnosti, tim licem gde se osmeh pojavi samo kad je ironičan, mislim da je to jedini zajednički element svim demonstrantima. Dosta nam ga je. Preterao je. Presisali smo.
Ima li toga u Portugalu?
- U Portugalu možda nema mnogo para, i nije po mnogo čemu nije idealno, ali tamo su ljubaznosti i pristojnost prioritetna kultura. Tamo vlasti nikad ne idu tako daleko u zloupotrebi funkcija i nipodaštavanju građana da bi došlo do pobune. A i tradicionalno Portugal je stara zemlja čijem je trgovačkom mentalitetu otvorenost za novo, otvorenost za ustupke i umeće pregovora osnovne karakteristike
Koje su osnovne razlike između Portugalaca i Srba kada govorimo o odnosu prema državi, politici, vlasti?
- Kod nas se vladavina prava još nije sasvim uspostavila. Nadam se da hoće. Što pre to bolje za nas. Veliki je ponos Portugalaca je što znaju da u njihovoj zemlji sudstvo funkcioniše, da je nezavisno i da korupcije u tom segmentu skoro pa da nema. U takvoj zemlji se svi osećaju bezbednije.
U Lisabonu radite i kao prevodilac za parlamentarce koji dolaze sa Balkana. Ima li neka anegdota koju biste podelili sa nama?
- Godine su to prakse. Svašta se tu zanimljivo događalo. Najmanje sam radio s predstavnicima izvršne vlasti, oni su po pravilu malo arogantni pa sam ih izbegavao. Parlamentarne delegacije su uglavnom prijatne. Svaka je prava slika svog naroda. Bude ljudi iz raznih partija, različitih. Ali to su narodni predstavnici, s njima se lako nađe zajednički jezik. Karijeru prevodioca na državnim susretima mislim da sam već završio. Njen vrhunac - i nadam se kraj - bio je moj nastup na susretu Tome i portugalskog predsednika. Uživao sam u tom susretu svetova. Izvrsno sam se proveo. Ali mislim da više neću prevoditi za političare. Samo u policiji kad nekog našeg uhapse ili u sudu kad sam neophodan da bi mu se obezbedio pristup pravdi. To su najčešće džeparoši i fudbalski navijači. To ne mogu da batalim jer je sevap pomoći zemljaku u nevolji, a i beskrajno je zanimljivo i inspirativno.
Da li ste vi sada više Portugalac ili Srbin?
- Pravo pitanje nije šta sam, nego ko sam. A to ko sam, kakav sam čovek i građanin, formiralo se na više mesta i u više kultura. Tako se u dosta gradova na svetu osećam skoro pa kao kod kuće, mada nigde baš 100 odsto kao svoj na svojemu. Najviše sam domaći u Beogradu, iako najviše vremena provodim u Lisabonu.
Otac ste dva odrasla sina, da li su oni Srbi ili Portugalci?
- Oni su, mislim, anacionalni. S ocem govore na jednom, s majkom na drugom, u školi uče treći kao strani jezik, a studiraju na engleskom. Njih pitanje nacije ih uopšte ne zanima. Ne zamaraju se time. Ovaj stariji studira ekonomiju i političke nauke u Americi, i tamo se izjašnjava kao Jugosloven, jer tu komplikovanu politiku retko ko razume, pa on poznavanjem prilika fascinira profesore.
Preveli ste Crnjanskog na portugalski, ne krijete da ste pišući "krali" od njega. Šta vas privlači Crnjanskom?
- Crnjanski je jako težak za prevođenje, i to zato što je neprecizan. Sve je onako malo razbarušeno. Impresionistički. Pokušao sam da prevedem “Dnevnik o Čarnojeviću” i odustao. Nisam dovoljan majstor. A Andrića sam uspeo, on je precizan. Svaka reč mu je na svom mestu. I zadovoljan sam. Osim toga Crnjanski je jedan od likova u romanu “Estoril”, jer su se i on i Jovan Dučić igrom sudbine našli 1941. u Estorilu i njihove sam zapise koristio kao materijal.
Kakav je uticaj književnosti danas? Ima li je na mobilnim telefonima, tabletima... u koje neprestano gledamo?
- Tu je književnost. Samo što je sve kraća. I Tviter je književnost. Pazi ovo: ”Ujak je bio bakin miljenik. Mama se uzalud trudila. Poslednji put ju je rasplakala par dana pred smrt. Baka mamu, pred maminu smrt.” Zar to nije roman? A stao je u 140 slovnih mesta.
Šta trenutno pišete?
- Pišem brišem, svaki dan, valjda će nešto da ispadne.
Pogledaj vesti o: Facebook
.jpg)
