Zar je to sve što je ostalo  

Od predstave o obećanom raju, EU je prerasla u pojas za spasavanje

Bilo je zanimljivo gledati novu ministarku spoljnih poslova Hrvatske Vesnu Pusić kako je noć uoči referenduma obrazlagala građanima Hrvatske zbog čega je neophodno da potvrde ulazak Hrvatske u Evropsku uniju.

Naime, bila je svesna da bilo kakvi pozivi na „veliki evropski projekat” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ideje o solidarnosti među narodima na kontinentu, ne bi naišli na prihvatanje ne samo u Hrvatskoj ili bilo gde drugde, već se odlučila za neke dosta prizemnije argumente koji stvaraju neposredan egzistencijalan strah. Konkretno, rečeno je da ukoliko Hrvatska slučajno kaže „ne” na referendumu onda će doći do pada kreditnog rejtinga zemlje i onda država neće moći da otplaćuje svoj već ionako ogroman spoljni dug i onda naravno – neće biti para za penzije.

Bez Evrope nema penzija?! Nema priče o idejama Žana Monea i Robera Šumana, velikom civilizacijskom dostignuću, čak ni o ekonomskom razvoju povezanim sa članstvom u EU? Samo penzije? Što bi rekao Dino Merlin: „Zar je to sve što je ostalo?” Plašenje penzionera je nekako uobičajena stvar na izborima u regionu, jer oni predstavljaju birače koji disciplinovano glasaju a pri tom su i nažalost najbrojniji jer su nam društva ostarela. Ipak, izbori su jedno a EU, koja je do sada predstavljala ideju mlađih generacija, nešto sasvim drugo.

Od predstave o obećanom raju, EU je prerasla u pojas za spasavanje. Racionalno gledano, to može i da se opravda, ali neće nijednom političaru takav pojas za spasavanje doneti ni previše aplauza niti glasova.

U Narodnoj skupštini je nedavno održano javno slušanje o evropskim integracijama uz učešće predsednice skupštine, direktorke Kancelarije za evropske integracije, ambasadora EU u Srbiji i naravno naših narodnih poslanika.

Glavni utisak je da je jedini koji je govorio afirmativno o EU, ali tako da zaista veruje u to što priča, bio ambasador Dežer; predsednica skupštine je čitala govor, koji su pripremili njeni savetnici sa citatima nekih prastarih Čerčilovih dosetki, a gđa Milica Delević je pokušavala da ponudi argumente u prilog evropskih integracija, ali oni nisu doveli do toga da se bilo ko od poslanika iz vladajuće koalicije javi za reč. Nekako je sve delovalo bezvoljno, bez strasti i kao po nekom moranju. U takvoj atmosferi deluje nadrealno kada se smatra uspehom povećanje podrške građana sa 47 na 51 odsto, a pre godinu dana je bila 67 odsto. Teško da će ijedan ozbiljni političar bazirati eventualnu promenu svoje politike na osnovu tako skromne promene mnjenja koja tek da predstavlja nešto više od statističke greške.

Imajući u vidu da je ovaj mesec februar ključan u pogledu toga da li će Srbija dobiti status kandidata, stav građana u tom pogledu ne stvara preveliku motivaciju predsedniku Tadiću da sve karte stavi na kandidaturu za izbore u maju.

Međutim, čak i ukoliko se svi složimo da kandidatura ne donosi nove glasove, to ne znači da njen izostanak neće odneti mnoge glasove koji se sada smatraju sigurnim. Zato, bez obzira na to što je kandidatura ekonomski potpuno nebitna, osim možda u pogledu kreditnog rejtinga (ali ne bih duvao ni u tu trubu previše), ipak, postoji dovoljno razloga da se učini ono što je moguće da bi se ona osigurala.

Naročito stoga što su sada svi svesni da i Nemačka i sve druge zemlje znaju da bi još jedno „ne” kandidaturi smanjilo primamljivost evropske šargarepe u Srbiji, što bi otežalo politiku uslovljavanja i time bi Kosovo ko zna kada dobilo ugovorne odnose sa EU. A Kosovo je ipak ono što je sada prioritet; kada se u Briselu pomene Srbija ne misli se na javne nabavke, pravosuđe ili konkurenciju – samo slike barikada iskrsavaju pred očima.

A šta je uopšte moguće da Beograd učini zarad kandidature? Postoje najmanje tri uslova za to: dogovor o regionalnom predstavljanju Kosova (čudna tema za „tehnički” dijalog), uklanjanje barikada (sloboda kretanja za Euleks) i puna primena dosadašnjih sporazuma mada nije nemoguće da se lista proširi posle eventualnog referenduma na severu Kosova u smislu raspuštanja četiri opštine od strane Beograda i garancija da Srbija neće organizovati lokalne izbore na Kosovu.

Te nepoznanice su najveći problem, a ne neke fusnote, zvezdice ili krstići na tablici. Beograd ima realan strah da čak i kada bi pristao na dogovor oko regionalnog predstavljanja to možda ne bi bilo dovoljno već bi možda i isprovociralo dodatnu reakciju Srba sa Kosova koji se generalno protive dijalogu sa Prištinom.

Uticaj Beograda na severu Kosova je ključan faktor. On je nekada bio neosporiv – kada je rečeno da se ne plaća struja KEK-u, da se ne radi u KPS-u ili drugim kosovskim institucijama, da se ne izlazi na kosovske izbore, ali je posle svake takve direktive stizala suprotna posle nekoliko meseci. Sve je to doprinelo konfuziji koja može biti jako opasna.

Postoji sada previše nepovoljnih scenarija, a samo jedan povoljan: postići dogovor o regionalnom predstavljanju koji ne isključuje Rezoluciju 1244, ali tek onda kada je sigurno da referenduma neće biti ili da on neće biti problem u pogledu kandidature. Svaki dalji korak posle dobijanja kandidature ili čak i nedobijanja mora se usloviti političkim dogovorom o planu o četiri tačke.

Vladimir Todorić

objavljeno: 03.02.2012.

0 0

Dodajte komentar