U procepu sopstvenih ciljeva  

Srbija je uspela da za samo mesec dana izostane sa dva najvažnija regionalna samita. Uprkos proklamovanoj politici dobrosusedskih odnosa i unapređenja regionalne saradnje kao uslova za približavanje Evropskoj uniji, srpska diplomatija se, u nemogućnosti nametanja sopstvenih stavova u vezi sa statusom Kosova, sve više povlači u mračnu mrzovolju. U toj igri Beograd sada nastoji da, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << svoj poslednji adut, iskoristi sve kapacitete kako bi blokirao regionalnu saradnju u nadi da će EU još jednom podleći ucenama koje su postale princip spoljnopolitičkog delovanja aktuelnih srpskih vlasti

Odluka režimskih čelnika da ne prisustvuju regionalnoj konferenciji o Zapadnom Balkanu na Brdu kod Kranja, predstavlja lakmus koji ukazuje da će, kako vreme bude odmicalo, Tadićeva politika antagonizirajućih prioriteta, koju fanatično sprovodi Vuk Jeremić, sve češće završavati u ćorsokaku. Šizofrena spoljnopolitička orijentacija i opasno negiranje realnih problema sa kojima se Srbija suočava na putu ka EU, posledično su rezultirali odsustvom svakog senzibiliteta i kreativnosti kada je u pitanju pronalaženje modaliteta saradnje s kosovskim institucijama, na čemu EU sve čvršće insistira. Diplomatski signali koji su u razgovorima "u četiri oka” čitave prošle godine upućivani Beogradu, ostali su bez odgovarajućih reakcija, tako da smo se poslednjih meseci našli u situaciji da se suptilne sugestije sve više pretvaraju u javne packe zvaničnoj Srbiji. Mehanička, refleksna reakcija srpskih vlasti na novonastalu situaciju, bez jasne strategije i realno ostvarivog cilja, sve više se svodi na tumaranje u mraku unutrašnjih političkih kalkulacija čija logika, sa stanovišta opšteg dobra, postaje sve teže saglediva.

Sve dužoj listi realnih problema u odnosima sa susedima, Beograd je uspeo da doda i sopstvenu nesposobnost da prihvati činjenicu da mu se na južnim horizontima ne nalazi crna kosmička rupa, već novonastala država sa oko dva miliona stanovnika, među kojima je i značajan broj onih koji se u srbijanskom političkom miljeu smatraju sunarodnicima. Ti ljudi, većinski Albanci i manjinski Srbi podjednako, suočavaju se sa sličnim problemima koji onemogućavaju njihov normalni svakodnevni život. Ti problemi se velikim delom tiču i odnosa sa Srbijom, prelaska demarkacione linije i metastazirajućeg prekograničnog kriminala, koji je izgleda jedini profitirao odsustvom institucionalne saradnje vlasti u Beogradu i Prištini. Na žalost, nije prvi put da se čitava nacionalna politika umesto u službi uzvišenih ideala saradnje i poboljšanja života običnih ljudi, nađe korisnom jedino transnacionalnim kriminalnim grupama, što je izgleda postalo pravilo na ovim prostorima. Tako se nacionalne frustracije i manipulacija nacionalnim osećanjima ljudi koriste kao efikasno sredstvo kojim se interesi grupa iz političkog podzemlja nameću kao opštedruštveni i na taj način se nastoje legitimisati.

Poslednja epizoda izostanka predsednika Srbije sa samita u Sloveniji odaslala je jasnu poruku da aktuelni srpski režim ne poseduje ni političke niti intelektualne kapacitete koji su neophodni kako bi se iznašlo neko kreativno rešenje, kao odgovarajući modalitet saradnje sa kosovskim vlastima. Borko Stefanović, jedan od personalnih stubova mrskog Jeremićevog diplomatskog aparata, obrazložio je odluku režima nebuloznom tvrdnjom da bi prisustvo u istim prostorijama predsednika Tadića i kosovskih zvaničnika, u neformalnom svojstvu, predstavljalo akt “implicitnog priznavanja državnosti Kosova”. Bilo bi dobro da pomahnitali direktor Ministarstva spoljnih poslova pročita bilo koji univerzitetski udžbenik Diplomatske istorije ili Međunarodnog javnog prava i pokuša da shvati šta predstvalja pojam implicitnog priznanja neke države. U teorijskim raspravama o samim aktima priznanja država, implicitno priznanje se pominje jedino u slučaju ako neka država uspostavi diplomatske odnose sa drugom državom, a da pre toga nije usledio akt formalnog, eksplicitnog priznanja. U tom slučaju se smatra da se države koje imaju diplomatske odnose, po logici stvari, međusobno priznaju. Ne postoji primer u istoriji da se smatralo da je neka država implicitno priznala drugu državu samim prisustvom na konferenciji na kome je i ova druga bila predstavljena u simetričnom svojstvu.

Ništa ja ne priznajem: Boris u garduPhotomontage: KANDAhar

Neformalni sastanci bez naziva delegacija, aerodromska rukovanja u magli i slični akti državnih zvaničnika, ne znače automatski zaključak ostalih međunarodnih aktera da je u pitanju međusobno priznanje onih država koje se spore oko suvereniteta. Čak i sam akt priznavanja postojanja faktičkih vlasti kao predstavnika građana neke samoupravne teritorije, ne predstavlja automatsko priznavanje njihovog statusa nezavisne države. Beogradu bi u tom cilju bolje bilo da konsultuje stručnjake iz oblasti međunarodnih odnosa, koji bi iznašli neki prihvatljiviji modalitet za uspostavljanje saradnje na rešavanju velikog broja praktičnih pitanja, umesto što je Jeremićeva priučena družina uzela sebi za pravo da kalkulacijama svojih ličnih ambicija podredi vitalne nacionalne interese. Borko u svakom slučaju ne mora da brine: ukoliko neko bude odlučio da Srbiju uslovljava priznanjem nezavisnosti Kosova, to će svakako tražiti u formi eksplicitnog, izričitog priznanja, i tu nikakvi implicitni koraci neće dolaziti u obzir.

Kao balast na evropskom putu Srbije ostaje i problem uverenja zvaničnog Beograda da se uslov dobrosusedskih odnosa ne odnosi na relacije sa Kosovom. Kada bi srpski režim ocenjivao kako Srbija stoji po pitanju regionalnih odnosa, to uverenje ne bi predstavljalo neki poseban problem vredan pomena. S obzirom na činjenicu da ne aplicira EU u Beogradu, već je Srbija zainteresovana da postane članica Unije, tu saradnju će ocenjivati njene članice - od kojih ogromna većina Kosovo vidi kao nezavisnu državu u susedstvu Srbije. Tada bi se Beograd mogao naći u ultimativnoj dilemi koja će se rešavati u relacijama ili...ili, što je najgori mogući ishod kada je budućnost Srbije u pitanju. Kako bi se predupredio takav razvoj situacije, neophodno je da srpski režim posluša sve glasnije, ali dobronamerne sugestije ključnih zemalja EU, da pronađe odgovarajući modalitet saradnje sa prištinskim institucijama, koji ne bi podrazumevao formalno priznanje. Od brzine otpočinjanja tehničkog dijaloga u velikoj meri će zavisti i mogućnosti Srbije da formalno priznavanje kosovske nezavisnosti izbegne kao uslov sopstvenog članstva u Uniji.

Nažalost, tek se u toj tački vidi sva jalovost Tadićeve politike kojoj je sunce sasvim izvesno na zalasku. U nedavnom intervjuu – ispovesti državnoj agenciji Tanjug, predsednik je ukazao da “na Kosovu postoje dve realnosti”. Jedna je, po mišljenju Tadića, ta da “kosovski Albanci ne prihvataju suverenitet Beograda, dok je druga ta da kosovski Srbi ne prihvataju suverenitet Prištine”. Rešenje je kompromis, koji Tadić implicitno vidi u podeli Kosova. Time je predsednik odgovorio na nedavne javne packe koje je dobio od svog gurua Dobrice Ćosića, a koji je nastavak svog krvožednog nacionalističkog projekta video u daljoj podeli teritorija po etničkim šavovima. Zanimljivo je da je predsedniku promakala i treća realnost, a to je da Albanci u Preševskoj dolini imaju legitimno pravo da traže simetrični status koji bi dobili kosovski Srbi severno od Ibra. To multipliciranje realnosti zapravo predstavlja samo slojeviti prikaz složenosti i međuzavisnosti problema koji postoje na terenu i čije se rešavanje, ma koliko neprijatno i bolno bilo, ne može unedogled odlagati.

Problem sa podelom Kosova nije toliko u argumentima koji govore da bi jedno takvo rešenje bilo pogubno po buduće odnose na ovim prostorima, koliko u nespremnosti samog Beograda da, umesto stidljivih uvijenih nagoveštaja, napokon jasno iznese šta zapravo želi. Jedini cilj koji srpski zvaničnici sada promovišu jeste ponovno otvaranje pregovora o statusnom pitanju. Ti pregovori su već bili organizovani i oni su, kao što je to opšte poznato, zbog nepomirljivih gledišta dve strane propali i neumitno skinuti s dnevnog reda. Sada je još jedino moguć tehnički dijalog oko rešavanja konkretnih problema, što će zahtevati spremnost Beograda za uspostavljanje neposrednih kontakata sa prištinskim vlastima. Možda je idealna prilika za to propuštena već sada u Kranju, ili pre mesec dana u Zagrebu. Bojkotom regionalnih skupova Srbija šalje poruku da joj, s obzirom na nespremnost da konstruktivno razgovara i nalazi rešenja, možda i nije mesto u Evropi. Sa vladajućom etnocentričnom politikom nikakve kandidature niti bezvizni režimi neće zameniti činjenicu da Srbija nije u stanju da odgovori na suštinsku potrebu za evropskim sistemom vrednosti i načinom razmišljanja, koji su preduslovi bilo kakvog stvarnog približavanja evropskoj porodici država.

0 0

Dodajte komentar